Desetog oktobra 2013. u Denveru, od posledica srčanog udara u 88. godini preminuo je Skot Karpenter (Malcolm Scott Carpenter), član legendarne grupe prvih sedam američkih astronaut programa "Merkjuri", četvrti Amerikanac u kosmosu i drugi posle Džona Glena (John Glenn) koji je obavio orbitalni let u kosmičkom brodu "Merkjuri MA-7" ("Aurora-7") maja 1962.

CarpenterKarpenter je rodjen 1. maja 1925. u gradu Boulderu, Kolorado. Tamo je 1943, završio srednju školu (koledž), krenuo na vazduhoplovno učilište koje je, medjutim naopustio. U period 1945-1949. studirao je na univerzitetu Kolorado i diplomirao na katedri za nauku vazduhoplovne tehnike.

Po diplomiranju pristupa Ratnoj mornarici i u aprilu 1951, posle obuke u bazama na Floridi i u Teksasu, postaje pomorski pilot. Za vreme Korejskog rata, služio je u 6. eskadrili patrolnih aviona.

U aprilu 1959. odabran je u grupi od sedam prvih astronaut NASA-e. U martu 1962. posle dublerstva Džona Glena, naznačen je za pilota u misiji "Merkjuri MA-7", umesto Donalda Slejtona (Slayton) koji je zbog medicinskih razloga odstranjen sa priprema.

Let je obavljen 24. maja 1962. Bio je to drugi američki orbitalni let, koji je, kao i Glenov let, trajao nešto manje od pet časova (tri orbite). U finišu misije nije se baš proslavio, jer je sa zakašnjenjem uključio motor za kočenje. Zbog toga je planirano mesto spuštanja na talase Atlantskog okeana promašeno za 450 km. Zbog gubitka radio-veze niko nije znao dali je Karpenter preživeo povratak iz kosmosa. Ova greška ga je skupo koštala. Karpenter nikada više ne samo da nije leteo u kosmos, nego čak nije ni naznačen u neku od rezervnih posada.

Kako je znao da se nikada više neće vratiti u kosmos, Karpenter se okreće svojoj drugoj velikoj ljubavi - moru. Iako je još uvek imao status aktivnog astronauta NASA-e avgusta 1965. (za vreme misije "Džemini-5") Karpenter provodi 30 dana u podvodnoj laboratoriji, na dnu Tihog okeana.

Tokom 1966/67. radio je kao pomoćnik direktora Centra za kosmičke letove u Hjustonu, učestvovao u razradi projekta mesečevog modula korišćenoig tokom programa "Apolo" za spuštanje ljudi na Mesec i rukovodio pripremama astronauta za radove u otvofrenom kosmosu u bazenu Centra u Hjustonu.

U avgustu 1967. Karpenter napušta NASA-u. Dve godine kasnije osniva kompaniju Sear Sciences koja se bavila razvojem tehnologija za korišćenje resursa okeana i očuvanja ekološke raznosvrnosti morskih dubina. Tesno je saradjivao sa čuvenim francuskim okeanologom Žakom Kustoom i posadom njegovog broda Calypso, učestvovao je u mnogobrojnim podvodnim ekspedicijama, uključujući i ispod leda Arktika.

Takodje, radio je kompanijama General Motors i Standard Oil i TV Atari, učestvovao u snimanju dokumentarnih filmova o istraživanjima mora. Čitao je lekcije u SAD-u i po svetu o okeanima i morskim istraživanjima.

Posle smrti Karpentera, Džon Glen, inače najstariji medju američkim astronautima (rodjen je 1921.) je poslednji živi član grupe "Merkjuri".

Karpenter je imao četvoro dece. Iako je u more bio zaljubljeniji nego u kosmos, sa ćerkom Kristinom napisao je 2002. autobiografsku knjigu romantičnog naziva For Spacious Skies ("Za beskrajna nebesa").

Klanjajući se senima jednog od prvih junaka mog detinjstva, prisećam se dana kada sam Skota Karpentera prvi put video na sličici "Krašove" čokoladice "Osvajanje svemira" pre 40 godina, daleke 1973. U srebrnom uskom skafandru astronauta "Merkjuri", sa malim šlemom na glavi, Karpenter sedi navaljen u zelenoj kožnoj fotelji, pred polazak na lansirnu rampu.

Ta, meni tako draga sličica govori na svoj način o epskom vremenu prvih kosmičkih letova i jednom od prvih heroja osvajanja kosmosa.

Cerpenter-1962 Carpenter-marka
Karpenter, slika iz 1962. godine. Karpenter na mađarskoj marki

 


Legendarni astronauti

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar