Na rođendan Stivena Hokinga, 8. januara, blistavu tamu knjižarskih polica obradovao je srpski prevod njegove knjige "Kratka povest mog života" ("My Brief History", 2013). Koji se pojavljuje samo četiri meseca nakon belosvetskog izdanja, što je, uzgred, retka čast zbog lokalnog pravila o višedecenijskim kašnjenjima prevoda aktuelnih naslova.

A o poražavajućoj retkosti prevođenja knjiga posvećenih (popularnoj) nauci nekom drugom prilikom. Svesno aludirajući na sopstvenu "Kratku povest vremena" (1988), koja mu je donela popularnost i slavu, Hoking se ovaj put okrenuo samom sebi. Od dečačkih i studentskih dana do nezgodnih brakova, preko naučnih otkrića i borbe za intelektualno priznanje, sve do sudara sa neuromotoričkom bolešću po kojoj je takođe prepoznatljiv. Reč je o uzbudljivom i intimnom autobiografskom putovanju kroz lični kosmos jednog od najvećih kosmologa 20. veka.

Međutim, iako su u pitanju memoari, oni su i nešto mnogo više od toga. Prvo, zanimljivo je da se Hoking (1942-) rodio tačno 300 godina nakon što je preminuo Galilej. Uzgred, iste godine, 1642, rodio se Isak Njutn. Ima izvesne poezije u činjenici da se u kosmosu sukcesivno pojavljuju i nestaju velikani koji se bave kosmosom i (njegovim) vremenom. Analogije ovde ne prestaju, naprotiv. Hoking se zainteresovao za "kratku povest vremena" suočen upravo sa verovatnoćom kratke povesti sopstvenog života. Prema sopstvenom priznanju, upravo ga je izvesnost smrti navela na - zagledanost u zvezde, kao i u crne rupe. Doprineo je rušenju ideje o kosmosu kao stvarčici u čvrstom stanju i tvrdio je da je besmisleno govoriti o vremenu pre nastanka univerzuma. Drugim rečima, zajedno sa kosmosom nastalo je i vreme. Dakle, u sudaru sa verovatnoćom sopstvene prerane smrti, objasnio je vreme svima nama. A uprkos tome, ispunio je sopstveno vreme na Zemlji na bogat i kvalitetan način o kojem mi ostali smrtnici možemo samo da maštamo.

Kao što je Kant (u tajnom dosluhu sa Laplasom) svojevremeno objasnio univerzum, te kopernikanski izmenio celokupnu filozofiju, iako se verovatno u životu nije mrdnuo iz rodnog mesta, tako se i Hoking nije previše pomerao iz stolice u koju ga je okovala bolest. Danas komunicira i piše pomerajući očni živac - i to o najdalekosežnijim stvarima ikad: početku vremena i evoluciji kosmosa. Teško da ima boljeg svedočanstva o snazi, dometu i značaju mrdanja mozga nasuprot mrdanjima guzice. Istovremeno, nije ovo nikakvo motivaciono štivo za samopomoć kad zavrište klimaksi i menopauze. Kao što nije Hoking nikakav Nik Vujičić ili sličan dobro plaćeni ispaljivač jeftinih motivacionih fraza paolokoeljovskog žanra. Uvidom u intimni kosmos Stivena Hokinga zaista možemo uvideti svu snagu maštovitosti i razmišljanja izvan zadatih okvira. Ali ne kao beslovesnih laprdarija o moćima pozitivnog mišljenja i sličnih prdeža mozga, već o snazi istinskih otkrića o tome kako svet zaista izgleda, na temelju činjenica i naučnih istina, a ne lepih želja.

Zatim, iako se Stiven Hoking možda otežano kreće prostorom, valja reći i da se zato briljantno kreće marketingom. S vremena na vreme on ispolemiše nešto oko (ne)postojanja boga, pa ispuni stranice novinskog papira. A i njegova fotografija ume da probudi emociju, što uvek dobro proda novinu. I zaista, Hoking ubedljivo pokazuje kako za stvaranje univerzuma nije (bio) potreban nikakav bog niti neko slično natprirodno biće. Kosmos se pojavljuje prirodno, iz fizičkih zakona, i u njemu prosto-naprosto za boga nema mesta. Univerzum, onakav kakav jeste, sasvim je dovoljan za raspamećivanje. Valja ga razumeti, a ne izmišljati priproste anđele i demone, te banalne Jahveove, Trojstva, Alahe i slične tvorce koji čuče po njegovim budžacima.

Ali cela ta gužva oko boga takođe je banalna pred neverovatnim idejama i mogućnostima koje zagovaraju Hoking i njemu bliski kosmolozi i teorijski fizičari. Jedna od opcija u igri ("M-teorija") je ona da paralelno postoji gomila univerzuma, poput mehurića od sapunice, a da smo mi samo u jednom od njih. Ili da postoji sedam "viših" i četiri "uobičajene" dimenzije kontinuuma prostorvremena. Kao i da univerzum nema jednu jedinstvenu istoriju, već svaku moguću istoriju, od kojih svaka funkcioniše po sopstvenim pravilima verovatnoće postojanja. Posledice ovih ideja su fantastične do nivoa vrtoglavice u glavi zbog vožnje nekakvim svemirskim toboganom ili ringišpilom. Na primer, moguće je da mi postojimo i u nekom drugim univerzumu - prosto zbog ograničenog broja kombinacija čestica materije. Ili čak u istom univerzumu, ali "samo" prilično daleko. Zatim, moguće je da se neki od tih univerzuma sudare ili već sudaraju. Moguće je čak i to da je naš univerzum samo virtuelna stvarnost koju su stvorili pripadnici nekog drugog univerzuma. Naime, zamislimo samo kako naša sopstvena tehnologija napreduje i kako ćemo u jednom trenutku biti sposobni da stvorimo simulaciju našeg sveta. A šta nam zatim garantuje da ovo već nisu uradila neka druga bića i da mi već ne živimo u njoj? Drugim rečima, "Matriks" ili "Trumanov šou" možda nisu naučna fantastika, već istorijske drame. I zato, koga uopšte briga za izmišljotine sa bliskoistočnog peska, odnosno istinitost ili laž naših svakako prekratkih hiljadugodišnjih verovanja - pred širinom i dužinom multiverzuma?

Zbog svega ovoga Hokingova autobiografija poziva na nešto potpuno drugačije. U jednoj svojoj ranijoj knjizi, Hoking je pisao o gradiću u Italiji čija je vlast zabranila vlasnicima akvarijumskih ribica da ih drže u ovalnim ili zaobljenim akvarijumima. Zašto? Jer je okrutno terati ove životinjice da imaju iskrivljenu sliku stvarnosti kad pogledaju napolje. Prema Hokingu, čovekov pogled na univerzum je iskrivljen poput pogleda ovih ribica. I nema nam pomoći osim da pustimo mašti na volju, a zatim potražimo dokaze. Jednostavno, evoluirali smo u grubom okruženju livade i šume, štapa i kanapa, pa su nam i čula tako gruba i ograničena. Od našeg postanka, prilagođavali smo se tome da se prehranimo i sparimo, a ne da bismo razotkrivali izgled i istoriju kosmosa. Dođavola, neki od nas imaju poteškoća da pročitaju i dvodimenzionalnu mapu, a gde su tek jedanaest dimenzija M-teorije? Zbog toga su napori Stivena Hokinga i ostale kosmološke bande ćosavih majmuna vredni tolikog divljenja.

Jer, "ako razumete kako univerzum funkcioniše, vi ga na neki način kontrolišete", pisao je Hoking. Ima li nešto hrabrije, čarobnije i bezvremenije od toga? Njegovi koraci zapravo su koraci od po sedam svetlosnih godina, a ne bajkovitih sedam milja. Šta su jedna neprikladno nazvana invalidska kolica pre tim razdaljinama? Stvarni invaliditet oduvek je u našim lobanjama. I zato, inspiracije radi, dohvatimo te celulozne stranice ispunjene pričom o životu jednog od najvećih vanserijskih umova 20. veka. Najbrže i najdalje se putuje okretanjem tog mrtvog drveća s desna ulevo. Posebno ako je tema kosmološka. Sve je to ionako samo kruženje materije u vremenu, nastale i nastalom nakon onog jednog vanserijskog praska. Shvatimo već jednom da smo svi samo zvezdana prašina. I zasvetlucajmo zatim umom u beskonačnost, to je jedino što nam preostaje.

Preuzeto iz Danasa

Author: Aleksej Kišjuhas

Dodaj komentar