Džordž Miler (George Mueller), zamenik administratora NASA-e zadužen za kosmičke programe sa ljudskim posadama od 1963. do decembra 1969. preminuo je 12. oktobra 2015. posle kraće bolesti u 97-oj godini. Iako je poznat kao "otac spejs šatla", Miler je bio jedna od ključnih ličnosti uspešne organizacije prvog čovekovog leta na Mesec.

Miler je imenovan za zamenika administratora NASA-e Džejmsa Veba zaduženog za sve pilotirane programe kosmičke agencije septembra 1963, u za mesečev program Apollo ("Apolo") prelomnom trenutku. Pod njegovim rukovodstvom, NASA je obavila program Gemini ("Džemini", 1964-1966.) koji je započet ubrzo posle njegovog dolaska u američku kosmičku agenciju. Tokom programa Gemini, obavljene su osnovne pripremne radnje za let na Mesec.

p100Jedan od kreatora programa Apollo - Džordž Miler (1918-2015.)

Poznat kao jedan od najboljih menadžera tog vremena, Miler je odigrao ključnu ulogu u kreiranju nove filozofije organizacije i rukovodjenja najsloženijim kosmičkim projektima. Kao prvo, on je objedinio rukovodjenje sva tri "pilotirana" centra NASA-e. Prvi je centar u Hjustonu (Teksas), gde su se astronauti pripremali ze letove u kosmos, gde su radjani projekti budućih kosmičkih brodova i odakle se upravljalo misijama. Direktor ovog centra je bio Robert Gilrut. Drugi je bio centar u Hantsvilu (Alabama) gde je tim Vernera Fon Brauna projektovao rakete-nosače Saturn za let na Mesec, a treći kosmodrom na Kejp Kanaveralu odakle su u kosmos lansirani kosmički brodovi.

920x1240

Miler objašnjava koncept programa Apollo predsedniku Kenediju (sedi u sredini), samo nekoliko nedelja pre atentata nad njim

Ova transformacija NASA-e, bila je jedan od osnovnih uslova koje je Miler postavio Vebu za prelazak u NASA-u. Do tada, on je rukovodio razvojem radarskih i radio-sistema balistčkih raketa u privatnoj kompaniji Ramo-Wooldrgide (iz koje je kasnije proistekla poznata kompanija TRW), sa platom koja je gotovo dva puta bila veća od ponude Veba! Promene koje je Miler uveo u NASA-i imale su, može se slobodno re]i revolucionarni karakter i, kako to uvek bude, dočekane su na nož od strane dugogodišnjih menadžera NASA-e, pre svih Kristofera Krafta, direktora kontrole misija, i Džoržda Loua, koji je kasnije rukovodio programom Apollo. Takodje, poznate su Milerove razmirice sa Fon Braunom, koji se dugo opirao ikakvim promenama u organizaciji poslovanja Maršalovog centra u Hantsvilu.    

p93

Miler (desno) sa direktorom centra u Hjustonu Gilrutom

Praktično, kao prvi čovek pilotiranih kosmičkih letova NASA-e, Miler je bio taj koji je odredjivao kakva će struktura programa Apollo biti, koje će misije biti obavljene i stavljao potpis na predloge iz Hjustona o sastavu kosmičkih posada. Kada je januara 1967. u požaru na vrhu rakete-nosača Saturn 1B u kabini broda Apollo poginula tročlana posada (Grisom, Vajt, Čafi) koja je trebala da obavi prvi let novog kosmičkog broda, Miler je bio na udaru mnogobrojnih komisija koje su tražile krivca za u to vreme najveću kosmičku tragediju u sferi letova ljudskih posada. Takodje, administrator Veb je udario žestoko po svom prvom zameniku, ali ni jednog trenutka, kako će kasnije reći, nije razmišljao da ga zbog toga otpusti.

Poznato je njegovo insistiranje da Apollo-10, umesto što će leteti na 14km od Meseca i vratiti se na Zemlju bez spuštanja, obavi prvo sletanje na Mesec. U razgovorima sa kreatorima plana mesečevih misija Apollo, Kraftom, Gilrutom i Louom, Miler je dugo nastojao da se plan misije Apollo-10 promeni. On nikako nije mogao da shvati logiku takvog jednog poduhvata, tokom koga će se dva astronauta (Steford i Sernan) u mesečevom modulu (LM) odvojiti od matičnog broda (CSM) i spustiti na samo 14km od površine Meseca. A onda, umesto da nastave spuštanje i obave prvo sletanje, program misije je previdjao da se astronauti vrate natrag to CMS i, bez spuštanja na Mesec, vrate na Zemlju! Konačno, kada su mu pokazali tehničke parametre LM-a, posebno njegovu težinu i sastav opreme, videvši da je LM broda Apollo-10 bio pretežak za bezbedno spuštanje, Miler je popustio. Tako je Apollo-11 u julu 1969. dobio priliku da prvi leti na Mesec.

Iz tog vremena (proleće 1969.) poznat je još jedan slučaj u kome je Miler doveo do rokade posada misija Apollo-13 i Apollo-14. Njegova filozofija je bila da se, uprkos poznatoj aroganciji i želji da bude prisutan u svemu, ne meša u izbor astronauta koji treba da lete u kosmos. To je ostavio timu iz Hjustona, predvodjenom Gilrutom, a u kome je takodje bio i direktor obuke i selekcije astronauta Donald Slejton. Zamenik Slejtona je nekoliko godina bio prvi Amerikanac u kosmosu, Alan Šepard, koji je zbog medicinskih problema morao da napusti obuku i predje u menadžere NASA-e. Medjutim, Šeaprd je strasno želeo da leti na Mesec! Posle jedne medicinske intervencije, lekari NASA-e su mu, maltene preko noći odobrili da se vrati medju aktivne astronaute, medju ljude kojima je godinama šefovao. Naravno, kako godine nisu bile na njegovoj strani, a svi su znali da će pod Niksonom program Apollo biti ugašen mnogo ranije nego što je bilo planirano, Šepardu se itekako žurilo da što pre bude imenovan u jednu od mesečevih posada. A one su u to vreme, znajući osnovne, rezervne i posade podrške, praktično već bile formirane do 1972. U takvim okolnostima, uz blagonaklonost dva ključna čoveka Hjustona (Gilruta i Krafta), Slejton postavlja svog dobrog durga Šeparda za komandanta misije Apollo-13! Bilo je to malo pre leta Apollo-10, čija je rezervna posada (predvodjena veteranom iz program Mercury i Gemini Gordonom Kuperom) trebala da leti na Apollo-13. U isto vreme, rezervna posada Apolla-11 predvodjena Džjemsom Lavelom je trebala da leti na Apollo-14 u februaru 1971. Kada je Miler dobio spisak sledećih posada, nije pristao da Šepard, koji je godinama bio izvan grupe astronauta, preko noći leti na Mesec. Medjutim, on se nije suprostavio njegovom ponovnom letu u kosmos, samo je želeo da to bude kasnije, da se Šepardu da malo više vremena za pripremu. Tako je Slejton elegantno zarotirao Lavela u misiju Apollo-13 (koja, znamo kako se završila), izbacio Kupera i njegovu posadu iz igre, i dodelio misiju Apollo-14 Alenu Šepardu. Iako se nikada misije Apollo nisu tako gradirale, ali slobodno se može reći da je Apollo-14, prema ukupnim performansama misije, bio poslednji na listi mesečevih ekspedicija.

800px Apollo 11 mission officials relax

Posle lansiranja Apollo-11 (l-d) - Čarls Metjuz (pomoćnik Milera), Verner Fon Braun, Miler i general Semjuel Filips (direktor programa Apollo).

Paralelno sa organizacijom programa Apollo, Miler je mislio na projekte posle Meseca. Znao je da SAD neće ostati na Mesecu, to nije bio cilj programa Apollo, tako da je već 1965, manje od dve godine po dolasku u NASA-u, inicirao projekta gradnje orbitalne stanice, koji je kasnije dobio ime Skylab ("Skajlab").

Miler je takodje vrlo dobro znao da korišćenje konvencionalnih raketa-nosača i kosmičkih brodova jednokratne upotrebe ne može biti ekonomično rešenje na duge staze. Takodje, ako NASA bude posle Apolla gradila orbitalnu stanicu, najekonomičnije je leteti na relaciji Zemlja-stanica-Zemlja potpuno višekratnim lanserima i brodovima. Mudri Miler je znao da je razvoj takvog sistema preveliki zalogaj za NASA-u (koji, uzgred političari ni po koju cenu ne bi prihvatili), pa je decembra 1967. okupio više od 80 vodećih ljudi Ratnog vazduhoplovstva (USAF), NASA-e i privatne industrije na prvom savetovanju o razvoju višekratnog i ekonomičnog raketno-kosmičkog sistema. Na ovom sastanku su razmatrane tri osnovne verzije ovog sistema, od najjednostavnijeg rešenja (raketoplan USAF Dyna-Soar), preko delimično višekratnih projekata kompanija Lockheed i McDonnel-Douglas (koja je sagradila brod Gemini), do potpuno višekratnog dvostepenog projekta kompanije General Dynamic. Tada su, zahvaljujući Mileru, praktično rodjeni obrisi projekta spejs šatl. On je posle ovog sastanka predano radio sa USAF-om da projekat zaživi. Pored toga, znao je da novi predsednik Nikson (koji je početkom 1969. stigao u Belu kuću) nije bio ljubitelj mesečeve avanture zvane Apollo i da će morati da ima nešto veliko u zamenu za gašenje ovog programa. Spejs šatl je, po Mileru, bio itekako veliki projekata koji Nikson ni po koju cenu ne bi propustio. Tako da iako nije tvorac programa "Spejs šatl", čak se njemu ne prepisuje ni sam izraz "spejs šatl" (iako ga je prvi put upotrebio u avgustu 1968.), i iako je kada je prvi šatl krenuo u kosmos već dugo vremena bio van NASA-e, Miler se s' pravom smatra "ocem spejs šatla".

Odlaza Milera iz NASA-e novembra 1969. je za mnoge bio veliko iznenadjenje. To se desilo praktično samo četiri meseca posle istorijskog leta Apollo-11 na Mesec, i samo nekoliko dana pre druge mesečeve misije (Apollo-12). Čovek koji je bio jedan od najzaslužnijih što su SAD, onako kako je to maja 1961. predložio predsednik Kenedi, spustile prve ljude na Mesec pre isteka šeste decenije, napustio je NASA-u praktično odmah posle tog istrorijskog poduhvata. Mnogi kažu da je osnovni razlog zbog koga je Miler napustio NASA-u bilo neslaganje sa novim administratorom Tomasom Pejnom. Drugi, da je kao dugogodišnja desna ruka odlazećeg administratora Veba očekivao da upravo on zasedne u fotelju prvog čoveka NASA-e. Treća verzija, iza koje stoji sam Miler, je visina plate, jer je, kako je rekao u jednom intervjuu mnogo godina kasnije, morao da brine o porodici, a sa vrlo malom platom zamenika admonistrarora državne kosmičke agencije NASA-e, to nije mogao.    

Sve u svemu, novembra 1969. Miler odlazi iz NASA-e i nastavlja karijeru u privatnim kompanijama. Prvo je na kratko bio u General Dynamics, zatim u SDC (System Development Corporation) i konačno u kompaniji Kistler Airspace, gde je kao njen generalni direktor (ili CEO) radio do penzionisanja 2004. I dok je poslova po privatnim kompanijama, mesečev program Apollo je decembra 1972. posle gašenja tri zadnje ekspedicije, imao poslednju misiju (Apollo-17). Zatim su tokom 1973-74. tri posade provele na prvoj američkoj orbitalnoj stanici Skylab 28, 59 i 84 dana. A 1981. u kosmos je lansiran i prvi spejs šatl Columbia.

U svim ovim kosmičkim programima, čije zaostavštine možemo videti i sada, mnogo godina posle njihovog gašenja, Džordž Miler je ostavio duboke tragove. Da nije bilo ovakvih ljudi kao što je bio Miler, pitanje je kojim bi kosmičkim putevima otišlo čovečanstvo.      

image

Poslednji čovek na Mesecu, astronaut Judžin Sernan salutira američkoj zastavi i plejadi ljudi koji su omogućili ostvarenje ovog istorijskog poduhvata. Medju njima, Džordž Miler zauzima posebno mesto.

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18