Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

Ovaj sistem, uveden u naoružanje Ruske Federacije 2007, predstavlja unapređenje slavnog raketnog sistema S-300. Predviđen je za uništavanje praktično svih savremenih i budućih vazdušnih i kosmičkih sredstava napada. Centralni konstruktorski biro „Almaz-Antej“ proizvodi pet verzija ovih raketa.

Ako danas pogledamo o kojim raketama se najviše piše, svakako da je u medijima u samom vrhu ruska raketa iz sistema S-400. Pošto taj sistem izaziva nevericu kod jednih i respekt kod drugih, hajde da se danas upoznamo s njim.

S-400 „Triumf“ (rus. ЗРK[1] С-400 „Триумф“) je u literaturi poznat i po svojoj prvobitnoj oznaci S-300GMZ ili po vojnoj oznaci 40R6, dok ga NATO označava kao SA-21 „Growler.

st1 

Prema zapadnim analitičarima, S-400, zajedno sa takvim sistemima kao što su sistemi kratkog dometa Искандер i kopneni protivbrodski kompleksi klase Бастион, igraju ključnu ulogu u novoj koncepciji vojske Ruske federacije, poznatoj na Zapadu kao „Zona zabranjenog pristupa“, A2/AD[2] (engl. Аnti-Access and Аrea Denial; rus. Ограничение и воспрещение доступа и манёвра, tj. Ogračničenje pristupa i manevrisanja), koja se odlikuje kapacitetom da vojsci NATO ne dozvoli stacioniranje i napredovanje u radijusu dejstva zone zaštićene A2/AD, a bez rizika nanošenja neprimerenih ljudskih i tehničkih gubitaka.

Nakon završenog testiranja nove rakete povećanog dometa, kompleks je u stanju da gađa aerodinamičke ciljeve na udaljenosti do 2-240 km a taktičke balističke ciljeve do udaljenosti od 7-60 km, koji lete brzinom do najviše 4,8 km/sec (17.300 km/h): krstareće rakete[3], avione taktičke i strateške avijacije, manevrišuće bojeve glave balističkih krstarećih raketa, i sl. Radari za rano upozoravanje obezbeđuju otkrivanje napada na daljini od više stotina km. Rakete ovog sistema mogu da gađaju i niskoleteće ciljeve do visine od 5 metara (radi poređenja, američki kompleks „Patriot“ može da uništi samo ciljeve koji lete iznad 100 m). Ruski sistem može biti naoružan sa nekoliko tipova raketa, sa različitom startnom težinom i dometom, što omogućava uspostavljanje ešalonske odbrane[4]. Radari sistema uočavaju do 300 potencijalnih ciljeva na udaljenosti od 600 km.

Prema rečima generala Ruske vojske, „S-400 je sposoban da se uspešno suprotstavi masivnim naletima savremenih sredstava vazdušnog napada u uslovima intenzivnog radio-elektronskog ometanja, a u stanju je da borbene misije obavlja u svim vremensko-klimatskim i fizičko-geografskim uslovima, danju i noću.“

U sastav sistema za upravljanje ulazi računar najnovije generacije serije „Элбрус-90микро“. Konstruisanjem sistema S-400 rukovodio je doktor nauka i profesor Aleksandar Aleksejevič Lemanski (1935-2007), generalni konstruktor u „Almazu“ i šef katedre za informatiku i kibernetiku. S-400 je konstruisan u moskovskom birou NPO „Almaz“ koji nose ime akademika A.A. Raspletina.

st2
S-400
može da jednovremeno gađa 80 ciljeva (10 ciljeva svaki sistem). Ispaljivanje može da se izvede za 10 sekundi od naredbe. Na slici je projektil 48H6E3 dometa 250 km smešten u lansirnu cev kojoj je delimično skinuta obloga.

st3 st4

28. aprila 2007. predsedništvo Ruske Federacije je naredilo ulazak u naoružanje raketnog sistema „Triumf“, čija je razrada započeta još početkom devedesetih godina.

12-14 jula 2007. na poligonu Kapustin Jar „Triumf“ je uspešno prošao prva testiranja, uništivši bez problema sve pretpostavljene ciljeve.

21-26 avgusta 2007. sistem S-400 je prvi put predstavljen na međunarodnom aviokosmičkom salonu MAKS-2007 u gradu Žukovskom u prisustvu političkog i vojnog vrha Rusije i predstavnika desetak zemalja sveta.

Prvi divizion je započeo bojevo dežurstvo 6. avgusta 2007. godine. Smešten je – a gde drugde – do u Moskovsku oblast.

st5
Lansiranje rakete prvog diviziona protivvazdušnog raketnog kompleksa S-400 21. decembra 2012.

U periodu do januara 2017. godine Rusija je na svojoj teritoriji rasporedila 37 diviziona (18 pukova) S-400 „Triumf“.

Miinistarstvo odbrane Ruske Federacije je koristilo „četiristotku“ za prevenciju opasnosti u vreme održavanja zimskih Olimpijskih igara u Sočiju 2014. godine, a pre toga je 2009. godine sistem postavljen na ruskom Dalekom istoku da bi predupredio eventualne pretnje koje su stvarali severnokorejski nuklearni testovi.

st6
Varijanta sastava S-400. Prikazane su transportnih lansera (rus.
Транспортно-Пускоая Установка, ТПУ) i višenamenski radari (РЛС). Regularni bataljon S-400 čini najmanje 8 lansera sa 32 projektila i pokretni komandni centar.

U poređenju sa prethodnim pokolenjima, S-400 raspolaže značajno boljim taktičko-tehničkim mogućnostima, beležeći više nego dvaput veću efikasnost. S-400 je jedinstven sistem, koji može da koristi najmanje 5 tipova raketa (48Н6Е, 48Н6Е2, 48Н6ЕЗ, 9М96Е2 i 40Н6Е).

st7
Infografika S-400.

Visok stepen automatizacije svih etapa bojevog gađanja dozvoljava značajnu redukciju uslužnog personala. Principi konstrukcije i opsežnog sistema komunikacije omogućavaju „četiristotki“ integraciju ne samo u protivvazdušnu odbranu, već i u druge vidove oružanih snaga.

OSNOVNI SASTAV SISTEMA 40P6 (S-400)

st8 

  1. Svi znamo da je ruski jezik prepun za nas jako čudnih tehničkih konstrukcija. Zato oni kontrolni centar sistema nazivaju sredstvom upravljanja 30K6E (rus. средства управления), i on se sastoji od:
  • Teretnog kamiona 55K6E (rus. пункта боевого управления, ПБУ)sa 4 para duplih točkova, napravljen po ugledu na „Урал-5323 01“. Težina vozila 12.600 kg; dužina preko 8,5 metara.
  • Radarskog kompleksa 91H6E (rus. Радиолокационний комплекс, РЛК). Čini ga panoramski radar sa zaštitom od ometanja. Montira se na specijalnu šasiju МЗКТ-7930 proizvedenu u Minsku. Radi na decimetarskim talasnim dužinama.
  1. Do 6 protivvazdušnih raketnih kompleksa 98Ж6E. Maksimalno gađa 10 ciljeva sa 20 raketa navođenih na njih. Svaki kompleks ima u sastavu:
  • Višenamenski radar (rus. радиолокационная станция, РЛС) 92Н6Е dometa 400 km. Može da prati do 100 ciljeva.
  • Do 12 transportnih lansera (ТПУ) tipa 5П85ТЕ2 i/ili 5П85СЕ2 na prikolici.
  1. Protivvazdušne rakete 48Н6Е, 48Н6Е2 i 48Н6Е3 postojećeg raketnog kompleksa S-300 (rus. С-300ПМУ1, −2), а takođe i rakete 9М96Е i 9М96Е2, kao i najvećeg dometa 40Н6Е (koje verovatno do danas nisu uvedene u naoružanje).
  2. Kompleks sredstava za logistiku 30Ц6Е.

Pored navedenog, S-400 ima sopstveni radarski sistem neusmereni radar zaštićen od ometanja sa dvostranom faznom antenskom rešetkom (ФАР).

st9
Transportni lanser raketnog kompleksa S-400.

DOPUNSKO RADARSKO OTKRIVANJE
      NISKOLETEĆIH I STEALTH CILJEVA

Mogući elementi kompleksa S-400 (98Ж6E) uključuje sredstva borbe protiv spevijalizovanih ciljeva kao što su stelt-avioni ili niskoleteći ciljevi koji prate reljef poput krstareće rakete.

Zato raketni kompleks može biti dopunjen radarima L-dijapazona[5] kao što su „Противник-ГЕ“ i „Гамма-ДЕ“ konstruisanih za otkrivanje stelt-ciljeva na udaljenostima od oko 300 km. Ti radari se zasnivaju na činjenici da na L-frekvencijama imaju jači odraz nego na standardnim dužinama. Zapadni analitičari smatraju da radari „Небо“, koji rade u VHF-dijapazonu, takođe raspolažu visokom sposobnošću detektovanja stelt-ciljeva. Mnogi zapadni stručnjaci ne odbacuju u potpunosti efikasnost radara L dijapazona u ranom otkrivanju stelt-aciona kakvi su „F-22“ za S-400, ali ukazuju da se oni ne mogu koristiti za precizno navođenje raketa na cilj već im trevaju optički ili neki drugi sistemi koji će obaviti tu funkciju u finalnoj fazi.

Zona zaštite sistemom S-400 može biti pojačana kompleksom „Barijera-E“ (rus. („Барьер-Е“), koji stvara „virtuelnu barijeru“ od tla do visine od 3-7 km i u dužini od 500 km. Cilj ove barijere je da zaštiti nacionalnu granicu, urbane zone, specijalne zaštićene zone, planinske prelaze, morske zalive i sl. od različitih vrsta niskoletećih objekata kao što su krstareće rakete, laki avioni i dronovi, paraglajderi, padobrani, baloni i drugo. Novi radari rade na bistatičkom principu, gde se između predajnika i prijemnika pravi dovoljno snažno električno polje koje oomogućava otkrivanje ciljeva koje drugi radari nisu u mogućnosti. Osetljivost takvih radara je 2 do 3 puta veća i ne zavisi od stelt tehnologije.

st10
Predajna i prijemna antena radarskog sistema „Barijera“. Sistem operiše na frekvencijama 390-430 MHz. Verovatnoća otkrivanja ciljeva je 80-90% a lažni alarmi se javljaju u proseku jednom na 72 sata.

Za slučaj da neprijateljski obični i stelt avioni požele da gađaju sisteme S-400, Rusi imaju mogućnosti da „love“ njihova radarska zračenja pasivnim sistemima radiotehničkog izviđanjaВега/Орион“ i „Автобаза-М“. Zbog toga se smatra da radiotehnička sredstva izviđanja za S-400 ne mogu biti otkrivena i uništena protivradarskim raketama. Zato taktički stelt-avioni neće biti u stanju da napadaju na osnovu podataka sopstvenih radara jer će biti otkriveni i uništena, te će zato morati da koriste uslige aviona tipa AWAKS (engl. Airborne Warning and Control System), ali će i oni biti na daljinama do 400 km gađani specijalizovanim protivradarskim raketama 40H6E.

Zanimljivo je da je Ministarstvo odbrane Rusije zatražilo od konstruktora u „Almazu“ da se komponente kompleksa S-400 postavljaju u specijalne stelt-kontejnere. Iz dokumentacije se vidi da je akcenat dat na rasejavanje elektromagnetnog zračenja koje stvara oprema kompleksa, čime se blokira mogućnost njihovog otkrivanja sredstvima elektronskog izviđanja.

INTEGRACIJA SA SREDSTVIMA
     RADIO-ELEKTRONSKE BORBE

S-400 je povezan sa sredstvima za radio-elektroničku borbu (REB; rus. РЭБ) u prvom redu da bi se suprotstavio sistemima navigacije i navođenja raketa predviđenih za uništavanje sistema protivvazdušne odbrane. Uobičajeno je da REB dobija komandu za uključivanje čim se radari S-400 osete ugroženim.

Kompleks „Šipovnik-AERO“ (rus. "Шиповник-АЭРО") nosi reputaciju „krckalice dronova“, tj. da je sposoban da uništi čitav roj malih dronova („Drone swarm“) koji napadaju PVO[6]. U praksi, ovaj kompleks radi kao tvorac lažnih GPS signala i može da imitira rad satelita te da šalje potpuno drugačije GPS koordinate, tako da ovaj sistem kadar ne samo da zagluši GPS navigaciju nego da faktički upravlja letećim uređajima nudeći im „fejkovane koordinate“. Kompleks se dosta često uključuje u okolini Kremlja kao zaštitni sistem i lepo može da se prati kao GPS sistem šalje sasvim pogrešne koordinate. Dakle, jeftini uređaji kao što je „roj dronova“, koji rade na osnovu GPS podataka, mogu očas da se pretvore u oružje protiv onoga koji ih je i lansirao.

Sistem „Radar“ (rus. КБ "Радар") predviđen je za zaštitu S-400 od protivradarskih raketa. Prilikom svakog lansiranja, u blizini se uključuju i isključiju brojni „lažni radari“, koji su po osobinama zračenja jednaki pravim radarima, što treba da zbuvi neprijateljske rakete. Sistem takođe može da imitira i infracrveni spektar i rad tehnike sistema PVO, te bi i time efikasno skretali rakete sa infracrvenim navođenjem.

Neka od sredstava radio-elektroničke borbe (REB) koja su integrisana sa S-400 ekvivalentna su po principu dejstva sistemima REB napadačkih aviona. Ako bi napadački avioni opremljeni kontejnerima REB analognim ruskoj „Sorbciji-S“[7] (rus. „Сорбция-С“) pokušali da ometaju radarske sisteme PVO, S-400 bi uz pomoć sopstvenih radara i integrisanog kompleksa radiotečničkog izviđanja „Вега/Орион“ takođe definisao rad radara aviona i stvarao mu smetnje uz pomoć digitalnog kompleksa „Krasnuha“[8] (rus. "Краснуха-4). Međutim, stacionarni sistemi REB poseduju značajno preimućstvo u odnosu na avionske podvesne kontejnere REB zbog mnogo veće količine raspoložive energije i znatno većih antena za stvaranje smetnji, kao i pomoći radiotehničkog izviđanja, tako da obični avioni obično gube duele sa zemaljskim sredstvima REB. Faktički, borba „Krasuhe-4“ bi se vodila sa „Boeingovim“ avionima AWACS.

st11
Mobilni radarski kompleks za otkrivanje aerodinamičkih i balističkih objekata na srednjim i velikim visinama Небо-M“ (55Ж6M). Projektovan za otkrivanje stelt letilica na udaljenosti (visini) do 600 km. Vreme postavljanja – 15 min. Broj praćenja – 200. Napred je metarska a pozadi decimetarska antena.

st12

Novi kompleks radioelektronske borbe Шиповник-АЭРО“.

st13
Stanica za elektronsko ometanje „Kрасуха-4“. Druga verzija, „Kрауха-2“, predstavlja zaštitu kompleksa „Искандер“ (9K720). Proizvodi ih moskovski koncern „KRET“ (rus. КРЭТ- Концерн Радиоэлектронные Технологи), koja je od 2014. na spisku američkih sankcija. Proizvode i avioniku za ruske borbene avione (30% proizvodnje) i kosmičke brodove s posadom „Sojuz-TMA“.

Drugi vid ruskih REB koncerna „KRET“ integrisanih sa S-400 okrenut je na blokiranje sistema veza Natovih aviona. U slučaju kada su stelt-avioni prinuđeni da dejstvuju sa isključenim radarima njihova veza sa AWAKS-ima postaje kritična. Bez funkcionisanja sistema veza organizacija američke avijacije bi bila ugrožena.

Efikasnost ruskih radarskih ometanja na američkim avionima predstavlja za Pentagon veoma ozbiljan problem, pa je posle testova koji su dokazali nedostatke američke efikasnosti pa je britanski proizvođač sistema BAE Systems pIc.[9] dobio $15 miliona da umanji probleme. Pitanje zaštite od REB tiče se čak i najsavršenijih stelt-aviona kao što je „Lockheed MartinovF-35 „Lightning II“, tako da Pentagon radi na usklađivanju svoje tehnologije ruskim REB.

OSNOVNE KOMPONENTE

  • Radar za rano upozoravanje 91Н6Е

Маksimalna udaljenost prepoznavanja ciljeva za:

Balčističke ciljeve – 230 km (brzina 4.800 km/h i efektivna površina rasejavanje (RCS) 0.4 m2);

Za ciljeve sa RCS do 4 m2 – 390 km;

Za strateške avione – 570 km;

  • Svevisinski detektor 96Л6Е

Maksimalna visina otkrivanja ciljeva – 100 km;

Moguće je koristi visoki jarbol 966AA14. Ima veliki uspeh protiv krstarećih raketa maloprimetnih ciljeva.

Radari 96Л6E mogu biti razmešteni na udaljenosti od 100 metara.

  • Komandni centar ПБУ 55К6Е

Služi kao komandni centar za sve sisteme (bataljonske, pasivne, itd.) Maksimalno rastojanje između centara je oko 100 km.

  • Lanser 5П85ТЕ2 / 5П85СЕ2

5П85ТЕ2 i/ili 5П85ТЕ2 u kombinaciji sa tegljačima БАЗ-64022 ili МАЗ-543М. 2014. predstavljen je novi tip kamiona, čine je poboljšana mobilnost sistema. Potrošnja goriva je smanjena za 30% a cena lansera je pala za 25% (na oko $240.000).

st14
Sastav PVO sistema S-400 „Triumf“.

 st15

Radar za rano upozoravanje 91H6.

st16 

Punkt bojevog upravljanja (55K6E) protivvazdušnim sistemom S-400. Tu sedi komandir sistema, kontrolor radarskog sistema, dvojica operatera za rakete i jedan za tehnološko i bojevo opremanje. Ceo punkt je dvaput manji od onog kod S-300.

st17 

Radar za osmatranje u krugu 360° tipa 64H6. Radar može da se otvori i zatvori za par minuta.

st18

st19

st20

Radar tipa 64H6.

 st21

Usmereni radar tipa 76H6. Vrlo osetliv jer „vidi“ ciljeve od 0,02 m2.

st22 

Radar sektorskog tipa 76H6.

st23 

Komandni centar tipa 83M6, u čiji sastav ulazi računarski kompleks tipa „Elbrus“.

st24

st25

RAKETE

Specijalnom odredbom predsednika Ruske Federacije odobreno je pet indeksa za vrotivvazdušne rakete koje mogu da se lansiraju sa S-400 – 48Н6Е, 48Н6Е2, 48Н6ЕЗ, 9М96Е2 i 40Н6Е.

GRAU indeks Godina Daljina, km Visine, km Vreme rada motora, sec Maks. brzina, m/s Brzina pogotka cilja, m/s Dužina, m Prečnik, mm Težina, kg Težina bijevog punjenja, kg
48Н6E / 48Н6 1992 400 185 12 до 2100   7,5 519 1800—1900 143—145
48Н6E2 / 48Н6М 1992 200     до 2100 2800 7,5 519 1800—1900 150
48Н6E3 / 48Н6-2 / 48Н6ДМ  ? 250 0,01-27   до 2500, srednja 1340 4800 7,5 519 1800—1900 180
9М96Е2 / 9М96М nije za izvoz 1999 120/1-135 0,005-30/0,005-35   1000     240 420 24
9М96Е   40 20           333  
9М100   15 - 40                
40Н6Е 2015 до 400 30              

TIPOVI META

  • Strateški bombarderi kao što su B-1, FB-111 i B-52H;
  • Avioni za elektronko ometanje EF-111A i EA-6;
  • Špijunski avioni TR-1 (“Lockheed U-2”);
  • Avioni sa radarima za rano upozoravanje E-3A i E-2C;
  • Taktička avijacija, lovci F-15, F-16, F-35Lightning II” i F-22;
  • Stelt-avioni B-2 i F-117A;
  • Strateški krstareći projektili “Tomahawk”;
  • Balistički projektili (dometa do 3.500 km);

st26
Lansirni uređaj 5П85С postavljen na šasiju МАЗ-543М.

st27
Lanser 5П85TE na šasiji КрАЗ-260Б.

st28
st29
Lanser 5П85TE na šasiji КрАЗ-260Б. Iz stanja vožnje pa do ispaljivanja projektila treba 15 min. a od ispaljivanja kada je sistem spreman, do 3 min. Rok trajanja raketa je 15 godina.

st30
Lanser 5П85TE na šasiji КрАЗ-260Б. Brzina po zemljanim putevima do 40 km/h.

RAZMEŠTAJ PO RUSIJI

Prvi divizion opremljen raketnim sistemom S-400 „Truiumf“ raspoređen je 6. avgusta 2007. u gradu Elektrostalj u Moskovskoj oblasti. Njemu je 2009. pridodat i drugi divizion, tako da su ukupno imali 16 lansera, a u januaru 2016. i treći,

16. maja 2011. formiran je u Dmitrovu kraj Moskve drugi puk sa dva diviziona, svaki sa po 8 lansera.

U sledećih 3 godine formirano je 5 pukova S-400 a kasnije još, tako da do danas Rusija ukupno ima 18 pukova (37 diviziona, sa 296 lansera). Prošle godine Belorusija je dobila 2 diviziona, a Kina je potpisala ugovor vredan $3 milijarde za kupovinu 6 diviziona. Indija je 2015. dobila odobrenje od Rusa da može da kupi 5 pukovskih kompleta (80 lansera) raketnih sistema S-400.

Kada je Turska 26. novembra 2016. oborila ruski „Suhoj Su-27, Rusije je poslala u Siriju sistem S-400 u svoju aviobazu Hmejmim u Latakiji. Prenos opreme je vršen vojno-transportnim avionom Aн-124 „Русьлан“, najvećim avionom na svetu. Posle Sajma avijacije u Istambulu 2009. Turska je izrazila želju da kupi od Rusa izvesnu količinu projektila S-400.

I Saudijska Arabija je izrazila želju sa ruskim sistemom, ali su im Rusi 2009. prodali slabiju verziju, S-300, u ugovoru vrednom $2 milijarde.

U novembru 2015. je objavljeno da će krsterica klase „Kиров, “Aдмирал Нахимов”, kada bude 2018. predata Ruskoj mornarici, biti naoružana protivavionskim raketama 48H6ДМК izvedenim iz kopnenog sistema S-400. Tome će se vazdušna odbrana krstarice povećati sa 100 km na 250 km.

Najnovija vest je da su Rusi pojačali svoje vojne potencijale i na Arktiku, tako što će na Koljskom poluostrvu razmestiti jednu bateriju S-400, a kaže se da će iste rakete štititi i ruske baze na Sibiru. Uz to biće modernizovani aerodrom, pomorska baza, itd.

[2] Koncepcija odvraćanja neprijatelja (obično kompleksom naoružanja), stvarajući povećani rizik za dislociranje ili premeštanje vojnih snaga protivnika u zaštićenom području. Termin je naročito postao širokoupotrebljavan kada su Rusija i Kina razvili rakete, „zaštitnu sferu“, u koji vojska NATO ne može da prodre bez velikih gubitaka. Rusija te zone иma oko Moskve, Kalinjingrada, Murmanska, Sankt-Petersburga, Jerevana, Somferopolja i Tartusa.

[3] Mi smo uzeli ovaj izraz od Zapada; čini mi se da ih Rusi nazivaju lepše: „krilate rakete“.

[4] Misli se na vojni termin „dubinska odbrana“, koji se odnosi na sigurnosni sistem koji koristi višestruke komponente za zaštitu na više nivoa, tj. slojeva.

[5] Llong, dugi talasi. Deo decimetarskih talasnih dužina (1-2 GHz. odn. talasna dužina 15-30 cm), rezervisan za zemaljsku ili satelitsku radiovezu.

[6] Postoje američki špijunski snimci koji potvrđuju korišćenje ovog elektronskog sistema i u Donjecku. Prečnik dejstva je oko 10 km a za ometanje mu je potrebno manje od 1 minuta. Može da uništi i komunikacione kontrolne centre, telefonsku mrežu, Wi-Fi, WiMAX i DECT.

[7] Stanica za radarsko ometanje postavljena na avion. Ovaj tip je rađen specijalno za „Suhoje-27“ i postavlja se u dva podvesna kontejnera na krajevima krila težine 200 kg. Postoji i izvozna verzija. Dizajnirana je da stvara aktivne smetnje u prednjoj i zadnjoj polusferi aviona. Stavica skenira frekventni opseg, detektuje izvore signala, njihov pravac, i od svih njih se opredeljuje za najopasniji. Zatim odabira neko od ometanja: visokofrekventni šum, ponavljanje signala uz dodatak Doplerovog šuma, i sl.

[8] Proizvodi ga naučno-istraživački institut „Gradient“. Kompleks „Krasuha“ analizira tipove signala i deluje na radare protivnika ometajućim zračenjem. Osnovni zadatak mu je ometanje špijunskih satelita, zemaljskih radara i AWAKS-a. U sastav kompleksa ulaze još 2 kamiona specijalne opreme. Domet mu je 150-300 km.

[9] Među najvećim vojnim snabdevačima na svetu, i među šest najvećih u SAD.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi: