Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

Tokom čitave vojne kampanje koju su združene snage NATO-a sprovodile protiv Srbije 1999. godine, jedan od stalnih ciljeva bomardovanja je, pored vojnog aerodroma u Batajnici, bilo i brdo Straževica u Rakovici kraj Beograda. Bombardovanja tajanstvenog komandnog centra PVO vršena su (bezuspešno) iz bombardera sa velike visine laserski navođenim bombama. Sećam se da su se tada pominjale i bombe teške preko 2 tone! O kakvom oružju se radilo?

Pošto se ja ne bavim istraživačkim novinarstvom neka me niko ne drži za reč, ali našao sam podatak da su tokom tog rata prvi put laserske (navođene) bombe GBU-28 bile upotrebljene u subotu 1. maja 1999. godine, kada su bombardovani most u Lužanima (poginulo 23 ljudi) i most u Murini (5 ljudi) u Crnoj Gori.

O kakvom odvratnom oružju se radi neka posluži podatak da su samo dve takve bombe bačene tokom operacija “Pustinjska oluja” u Iraku 1991. godine. Da stvar bude gora, bombi je dat nadimak „Duboko grlo“ (“Deep Troath“), aludirajući na najpopularniji porno film u Americi („pa i šire“) tokom sedamdesetih godina.

lb1 Avion F-111F iz vojne baze McClellan u Kaliforniji, nosi prvu GBU-28 na probno gađanje na poligon Tonopah u februaru 1991. godine. U to vreme su u SAD postojala samo dva tipa aviona koja su mogla da nose ovo oružje: F-15E i F-111. Bomba je bila teška 2.132 kg i dugačka 5,8 m.

Nastanak GBU-28

Kada je Sadam Husein ušao u Kuvajt avgusta 1990, Američko ratno vazduhoplovstvo (USAF) užurbano je počelo da se priprema za predstojeću veliku vazdušnu kampanju na Srednjem istoku. Veliki deo tih priprema se odnosio na prikupljanje obaveštajnih informacija i njihovu analizu. Planeri u USAF su bili strogo koncentrisani na brojne i dobro utvrđene iračke bunkere, od kojih su mnogi mogli da odole 15 godina starim bombama za tu namenu BLU-109 (BLU je skraćenica od Bomb Live Unit) koje su tada bile u naoružanju taktičkih skavadrona.

Zapadni obaveštajni izvori, kao i izvori evropskih medija, javljali su da su duboko ukopani irački bunkeri konstruisani tako da mogu da prime 1,200 vojnika sa zalihama za jednomesečni boravak! Takvi kompleksi bunkera su bili ukopavani 10 do 15 metara duboko u zemlji, a mnogi su bili povezani armiranobetonskim tunelima prečnika 3 metra. Tipični kompleks se sastojao od jednog glavnog tunema, “kičme”, od koga su se levo i desno pod pravim uglom granale bočne prostorije. Dnevni boravci, kuhinje, bolnice, oružarnice, kupatila i sl. mogli su da se dodaju i naknadno. U bunkere se ulazilo kroz posebno ojačanu prostoriju, opremljenu snažnim vratima. Iznad svakog od podzemnog bunkera u obliku tunela nalazila se armiranobetonska ploča debljine 60 cm. Bilo kakva konvencionalna bomba koja bi uspela da probije 15 metara debeo sloj zemlje naletela bi na betonsku ploču. Neki izveštaji su govorili da u blizini Bagdada postoji preko 40 takvih bunkera u kojima je smešteno nekoliko divizija elitne Republikanske Garde kao i veliki deo njihova komandna i kontrolna postrojenja.

Do kraja oktobra, general-pukovnik Thomas R. Ferguson (1935), zapovednik Komandnog centra za aerodinamičke sisteme[1], naredio je vodećem u zemlji vazduhoplovnom Odelenju za naoružanje lociranom u bazi Eglin AFB (Florida) da ispita alternative i proizvede odgovarajuće oružje[2].

Generali su razmatrali ukupno 11 predloga, među kojima i nekoliko unapređenih verzija BLU-109, opremljenih novim bojevimm glavama. Međutim, bilo je jasno da bi rok o isporuci od 10 nedelja značio da nijedna bomba ne bi mogla da bude isporučena pre 15. januara 1991, za kada je bio zakazan početak rata.

Uprkos Sadamovim naporima, vazdušna kampanja je pokrenuta prema rasporedu, ali prvi raporti o uspehu savetničkih snaga bili su umanjeni zbog serije alarmantnih izveštaja da su irački bunkeri zapravo otporni na projektile BLU-109/B i da mogu da prežive direktne pogotke. Postalo je takođe očigledno da iračko vazduhoplovstvo ne može da se suprotstavi USAF-u i RAF-u (Britansko ratno vazduhoplovstvo), tako da je bilo moguće upotrebiti fleksibilnije metode bombardovanja.

Zbog toga je broj opcija za novi “razarač bunkera[3] hitno sužen na 3 kandidata, sa obećanjem da bi jedna verzija BLU-109 (radni naziv “Upscaled”) mogla biti isporučena za 4-5 nedelja a druga (“Dense Penetrator”) za 10 nedelja.

USAF inženjeri u Eglinu predlagali su i druge alternative, tešku bombu izbacivanu iz bombardera B-52 sa velike visine, što bi joj davalo dovoljno kinetičke energije da se zabije u jako ojačane mete. Prema efektima, ta bomba je trebala da bude moderni ekvivalent britanskoj bombi “Tallboy” koje su uništavale nemačke bunkere u poslednjim nedeljama II svetskog rata[4]. Da bi ostali u okvirima zadatog kratkog vremenskog roka isporuke, sva pomenuta naoružanja morala su da iskoriste samo već postojeće komponente. Vojni stručnjaci i inženjeri “Lokidove kompanije za projektile i kosmos(“Lockheed Missiles and Space Company, LMSC), inače konstruktori BLU-109, bacili su se na posao. Proizvodnja dovoljno snažnog korpusa za novu bombu bila je srž problema, mada je i sistem za navođenje i precizno gađanje takođe zahtevao posebnu pažnju.

Jedan od kopnenih oficira na radu u LMSC setio se da vojska u skladištima ima brojne topovske cevi za samohodne haubice M201, od kojih mnoge progorene. Skladišta su se nalazila u njujorškom arsenalu Watervliet, arsenalu Letterkenny u Pensilvaniji i skladištu Ingersoll-Radd u Teksasu. Topovske cevi za M201 bile su načinjene od vrlo slične legure čelika koje su koristile i bombe BLU-109 za vrhove i košuljice. Watervliet Arsenal, poznat u SAD po njihovom iskustvu u preciznoj izradi topovskih cevi, odabran je za prepravljanje topovskih cevi u košuljice za bombe čim je specifikacija za novo oružje bila spremna.

Do 7. februara sve vezano za dizajn bombe je bilo gotovo, a štab taktičke vrhovne komande je naredio Eglinu da svoj predlog penetratora teškog 2.950 kg kojeg bi bacali B-52 nekako veličinski prilagodi da budu kompatibilni sa lovcima F-111 “Aardvark” i F-15E “Strike Eagle”. Konačni dogovor Vazduhoplovstva sa Eglinom bio je zakazan za 13. februar. Čitav vikend – 9. i 10. februar – inženjeri USAF u Eglinu su slali faksove sa tehničkim pitanjima u “Lockheed” i “Rockwell International”, proizvođače GBU-15 i kompaniju koja je održavala ofanzivnu elektroniku u F-111. “Rockwell” je odgovorio već sledećeg dana a “Lockheed” 2 dana kasnije. Eglinova grupa za eksplozive (High Explosives Research and Development, HERD) započela je užurbano da radi na proizvodnji dovoljne količine „Tritonal“ eksplozivne sačme i nabavci drugih potrebnih materijala. Menadžeri proizvodnje rezervisali su vazdušni tunel i Dalasu, a „Cameron Forging“, proizvođač nosnih konusa za BLU-109, započeo je da ih transportuje u Watervliet u državi Njujork.

Na kraju, za manje od tri nedelje bombe su bile gotove. Prva isporuka GBU-28 je bila proizvedena od haubičnih topovskih cevi kalibra 203 mm (8 in), ali su kasnije isporuke koristile košuljice za bombe BLU-113 namenski proizvedene u Pensilvaniji. Bombe su bile teške 2.132 kg i sadržavale su 286 kgTritonala“.

Verzija GBU-28 C/B imala je nešto lakše telo bombe, napunjeno eksplozivom AFX-757, a proizvedenom od jednog komada specijalne Eglinove čelične legure ES-1.

Prve bombe su testirane na poligonu Tonopah u Nevadi koje inače finansira američko Ministarstvo za energetiku (DoE). Tom prilikom je potvrđeno da bomba može da prodre u 30 m debeo sloj zemlje ili da probije 6 metara betona. Tada je utvrđeno da probna bomba, postavljena na poligonu u Novom Meksiku na raketne sanke, može da probije armiranobetonsku ploču debljine 6,7 m a da još uvek ima dovoljno kinetičke energije da odkliza čitavu milju (1.600 m) dalje. GBU-28 je ušla u anale po tome što je ukupno vreme od koncepta do prvog testiranja iznosilo samo dve nedelje, te da je oružje ušlo u aktivni servis posle samo jednog probnog bacanja izvedenog 19. februara 1991. godine.

lb2 Slika prikazuje GBU-28 jednu milisekundu pre udara u metu na poligonu Tonopah. Oružje se tom prilikom ukopalo toliko duboko – preko 30 metara – da USAF nije ni pokušala da ga iskopa.
lb3

Sa preciznim laserskim navođenjem Paveway III[5] i košuljica od ojačanog čelika punjena sa skoro 300 kg “Tritonala”, GBU-28 je u to vreme bilo najrazornije precizno operativno oružje na svetu. Prvo uspešno bacanje u borbi izvršeno je u februaru 1991. kada je jedan F-111F bacio bombu koja je uništila do tada neuništivi bunker Al Taju kraj Bagdada.

U borbi

Nakon što su do tada samo dve bombe utrošene na poligonina za testiranje, treća i četvrta čaura za bombu, dizajnirane za Irak, stigle su u Eglin 23. februara i odmah se pristupilo njihovom punjenju. Još uvek vruće od procesa punjenja eksplozivom, dva projektila su 27. februara ukracana u transporter C-141 i posle 17-časovnog leta stigle u Taif u Saudi Arabiji.Samo 5 časova po sletanju bombe su se nalazile ispod krila dva američka F-111F iz 48. taktičke eskadrile[6], na putu za Irak.

48. eskadrila nije bila obaveštena o ovoj specijalnoj misiji sve do 60 časova pre planiranog leta. Meta su bila dva bunkera u blizini vojne baze al-Taji, koja se nalazila na 30 km severozapadno od glavnog grada Iraka, i koja je bila već najmanje triput gađana prethodnom verzijom bombe, GBU-27/B, bačenim iz F-117 “Nighthawks”. Posade su bile informisane dok su bombe putovale iznad Atlantika.

U prvim planovina, komanda 48. eskadrile je imala nameru da uzleti sa 4 aviona, dva da laserski obeleže[7] metu a dva da bace bombe. Nakon procene rizika, odlučeno je da polete samo dva lovca-bombardera.

Za montiranje prve bombe trebalo je jedan sat a za drugu samo 25 minuta. Kao balans teškom teretu, ispod drugog krila svakog aviona bila je obešena po jedna bomba BLU-117 (odn. Mk.84[8]). U sumrak, dva natovarena lovca F-111F su ubrzavala po pisti aerodroma u Taifu, krećući na za njih istorijsku misiju. Napravivši zaokret od 45 stepeni i koristeći maksimalnu snagu motora, par se popeo na 6000 metara, i dopunivši gorivo u vazduhu iznad južne granice Iraka, uleteli su u neprijateljski vazdušni prostor. Približavajući se cilju, povećali su visinu plašeći se jasno vidljivih tragova plamena iz motora. Tamo ih je već čekala zaštita u vidu grupe lovaca tipa F-15C i F-4G naoružanih protivradarskim raketama AGM-88 HARM.

Inicijalni plan je predviđao nadletanje cilja sa oba aviona, prvi će pokušati da laserski locira cilj[9] dok će drugi to isto uraditi samo u slučaju da prvi ne uspe da dobije dobar “fiks”. U sledećem krugu avioni će jedan po jedan izbaciti svoj ubitačni teret.

Leteći iznad mete, vodeći avion je laserski obeležio metu i nastavio samostalni manevar za odbacivanje bombe. Lovac broj dva je upravo preleteo iznad cilja kada je dobio poziv od vođe da se odmah prebaci za sekundarnog cilja na primarni, ne objašnjavajući razloge. Broj dva nije uspeo da osvetli svoj cilj ni posle prvog ni posle drugog naleta, ali je uspeo da locira metu iz trećeg puta. Laserski tragač “Pate Tack” je obeležio metu 60 sekundi pre odbacivanja bombe. Ona je udarila u cilj, a “Aardwark”, olakšan za 2.132 kg, se okrenuo i krenuo kući. Sa još jednim popunjavanjem goriva u letu, avioni su sleteli u Taif u 22:15 po lokalnom vremenu.

Rezultati analiza slika su pokazali da je prva bomba promašila jer nije locirala metu, ali je zato druga pogodila, probila betonski krov tunela i pobila sve unutra.

lb4

lb5

GBU-28/B u trenutku izbacivanja iz F-15E. Taj lovac je još jedini koji u svom naoružanju ima ovo oružje. Sa dodatim GPS tragačem, oružje je dobilo oznaku EGBU-28/B.

lb6

GBU-28 ima dužinu 5,6625 m, a prečnik 14,5 cm.

lb7

Slične bombe su bacane i na Srbiju. Na slici je poslednja provera laserski navođene bomba GBU-24. Bombu je nosio F-14 “Tocat” koji je uzleteo sa nuklearnog nosača “Theodore Roosvelt” (CVN 71) 4. maja 1999. iz Jadranskog mora a ciljevi su mu bile mete u Federativnoj republici Jugoslaviji.

Prodaja bombi GBU-28 prvo je ugovorena za Izrael, i to 100 komada u julu 2006. Tri godine kasnije, dobili su 55 komada, sa namerom da budu upotrebljene protiv hipotetičkih iranskih nuklearnih postrojenja.

Tokom juna 2009. godine SAD je prodao GBU-28 Južnoj Koreji, što je bio odgovor na nuklearne testove Severne Koreje 25. maja 2009. godine. Bombe su se dostavljale tokom perioda 2010-2014.



[1] Centar za konstruisanje, razvoj i isporuku dominantnog aerodinamičkih oružanih sistema za avijaciju, ali i druge zainteresovane. Imaju budžet od $19 milijardi a tamo radi preko 11.000 zaposlenih na 38 lokacija širom sveta.

[2] U ovoj bazi se nalazi Air Force Materiel Command (AFMC) koja je krucijalna komanda za celokupno naoružanje Ratnog vazduhoplovstva. Eglin je odgovoran za razvoj, nabavku, testiranje, razmeštaj i podršku celokupnog ne-nuklearnog naoružanja u vazduhoplovstvu.

[3] Vojni termin koji označava sve bombe koje služe za uništavanje duboko ukopanih ciljeva. Prve takve su upotrebili Nemci 1942. a posle Britanci (bomba je imala mali raketni motor koji joj je davao dodatno ubrzanje prilikom slobodnog pada).

[4] Britanski konstruktor Barnes Wallis, koji je već osmislio famoznu otskočnu bombu za uništavanje neprijateljskih hidrocentrala, konstruisao je bombe Tallboy (5 tona) i Grand Slam (10 tona) za uništavanje ojačlanih ciljeva.

[5] Porodica opreme za lasersko navođenje bombi koja se montira na standardne nenavođene bombe. PAVE je skraćenica od Precision Avionics Vectoring Equipment, tj. elektronika za kontrolu brzine i pravca projektila. Sistem je 1064. razvila firma “Texas Instrument”, koji su kod nas pre 30 godina otvorili tržište džepnih “digitrona”. Razvoj je tekao u 3 pravca: lasersko navođenje, TV navođenje i navođenje municije preko GPS.

[6] To je jedina eskadrila u Evropi opremljena lovcima F-15. Baza im se nalazi u Engleskoj. Nalaze se pod komandom NATO-a. Posle Kuvajta, sledeći zadatak im je bila naša zemlja.

[7] Za to je služio elektro-optički uređaj AN/AVQ-26 Pave Tack koji koristi laser i infracrveno zračenje da pronađe i obeleži metu za laserski navođene bombe i drugop precizno navođeno oružje. Slika sa Pave Tacka prati se na monitoru u kokpitu lovca. Radi se o ogromnoj instalaciji, teškoj 630 kg, i dugačkoj 4,2 m. Do sada je napravljeno preko 150 ovih uređaja.

[8] Bomba ima istoriju još iz Vijetnamskog rata i košta samo $3100. Teška je 825 kg (polovina je exploziv) a dugačka 3,3 m. tokom rata u Iraku dobila je nadimak „Hammer“ – malj – zbog snage i radijusa destrukcije. Spada u tzv. „glupe“ bombe jer nisu „pametne“, tj. da umeju same da nađu metu i ljudske živote.

[9] Taj metod se zove „lasing“.

FBI kaže da svakog dana oko 11 civilnih i vojnih aviona biva u Americi „gađano“ ručnim laserima, tj. „poiterima“. To tamo federalni prekršaj za koji sledi kazna od $250.000 i 5 godina robije. Najviše prekršaja iima u Los Anđelesu, Portlandu i Hjustonu. Vlasti svakodnevno nude nagradu od $100.000 ko potkaže ko to radi.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar