Događaji u kosmonautici zadnjih godina, posebno u svetlu odnosa dve kosmičke super-sile, SAD i Rusije, čini se da ponovo postaju sve više pitanje uspešnosti ekonomsko-političkog sistema. U SAD sve veći značaj dobiju privatne kompanije čiji razvoj omogućava baš američki sistem.
O ovome razgovaramo sa našim saradnikom, Grujicom Ivanovićem, vrsnim poznavaocem kosmonautike
Grujica Ivanović: Da, veoma je impresivno koliko je privatni kosmički biznis napredovao, za relativno kratko vreme. Naravno, zahvaljujući koliko preduzetnicima koji su se obogatili zahvaljujući kompjuterskom biznisu, toliko i sistemu koji im je to omogućio. U takvom jednom sistemu Ilon Mask je mogao otvoreno da optuži Pentagon za pristrasnost kada su američki generali bez konkursa odabrali kompaniju ULA koju su formirala dva stara američka raketno-kosmička džina - Boeing i Lockheed Martin.
U SAD već postoji nekoliko privatnih kompanija sposobnih da projektuju i grade rakete-nosače i kosmičke brodove (kao SpaceX i Orbital ATK), ili su skoncentrisane isključivo na rakete (Blue Origin), kosmičke brodove (Sierra Nevada) ili specijalne naduvene module (Bigelow).
Ove kompanije uspevaju da sa malo zaposlenih (Blue Origin na primer ima samo oko 600 radnika), očigledno primenom novih metoda menadžmenta, novih tehnologija, kontrole kvaliteta i organizacije posla (u jednom istom pogonu SpaceX proizvodi se 70% rakete Falcon 9) ostvare grandiozne rezultate.
Pojedina inženjerska rešenja koja oni primenjuju su revolucionarna, tako da očekujem da će u narednim godinama biti mnogo zanimljivog nadmetanja na kosmičkoj pozornici - manje između država (nemam utisak da se Kina nadmeće), mnogo više između američkih privatnih kompanija - posebno onih koje grade rakete-nosače - ULA, SpaceX, Orbital ATK i Blue Origin.
AM: Da to sve je zapravo dobro za dalji razvoj kosmonautike, ali šta je sa Rusima? Zašto oni imaju toliko neuspešnih poletanja? Koji su njihovi problemi? Svakako novac, ali čini se da su u pitanju i organizacioni problemi? I zašto se Kina, kako kažeš, ne nadmeće?
Grujica Ivanović: Meni je, da dodam još i ovo, američka kosmička scena posebno interesantna, jer će NASA-e na niskim orbitama biti sve manje, dok će američke privatne kompanije da se bore za svoje mesto u kosmosu.
U vezi Kine, mislim da oni imaju strategiju "tihe, etapne i dugoročne dominacije" koja može krajem 2030-ih da ide rame uz rame sa SAD-om. Vojni eksperimenti, posebno oni sa presretanjem i uništenjem satelita koje Kina obavlja na orbiti već itekako brinu Amerikance.
Sigurnost sa kojom Kina obavlja lansiranja novih raketa je impresivna i ispred one koju Rusi ispoljavaju kada unose čak i minimalne novine. Oni su ove godine, skupa sa Amerikancima prvi put još od "Sputnjika" pretekli Ruse po broju lansiranja u jednoj godini, što takođe mnogo govori. Međutim, o moći Kineskog kosmičkog programa mnogo više govori karakter tih misija, tako da iako mnogi govore kako su Kinezi još uvek iza Rusa, mislim da ih oni tehnološki već sustižu.
Rusi su u zadnjih pet godina doživeli svojevrstan kolaps - izgubili su 15 raketa! Ako je prosečna cena gubitka jedne rakete-nosača 100 miliona dolara, onda je samo finansijski gledano "Roskosmos" izgubio polovinu svog godišnjeg budžeta. Komentari koje sam imao u vreme Popovkina kada su ruske rakete padale gotovo svakog meseca ostaju i sada, kada je Komarov na čelu "Roskosmos". Istina, on je mnogo uradio i mnogo radi, ali diskontinuitet u raketno-kosmičkoj industriji koji je nastao uoči, a posebno posle raspada SSSR-a i oporavak tako složene naučno-tehničke sfere kakva su kosmička istraživanja imaju svoja pravila, standarde i logiku - a za to je potrebno mnogo vremena, upornosti, transformacije, reorganizacije i stabilne ekonomije.
