POSETA KRALJEVSTVU MRAČNIH MESECI SEDME PLANETE
(34 godine od posete 'Voyagera 2' Uranu)
Nedavno sam ponovo pisao o 'Voyagerima'. Pisao sam i o Uranovom Tritonu. Pisaću o njemu još. Zato je i ova priča na neki način kopča. Elem, 24. januara 1986. sonda 'Voyager 2' je proletela na maloj udaljenosti od Urana brzinom od 64.000 km/h. Bio je to prvi put da je neki ljudski artefakt stigao tako blizu te misteriozne planete. 'Voyager 2'nam je otkrio tajanstveni svet okružen tamnim satelitima. Od tada niko i ništa nije istraživalo sedmu planetu i njen egzotični kompleks meseci. Danas su Uranovi sateliti najmanje proučavan satelitski sistem u čitavom solarnom sistemu, a i ono malo što znamo uglavnom je zahvaljujući toj ekspres poseti 'Voyagera 2' od nekoliko sati.
Uran kako ga je video 'Voyager 2' 25. januara 1986. nakon susreta. Ovakvu perspektivu je nemoguće dobiti sa Zemlje. Kamera je bila udaljena možda stotinjak hiljada km. Na Zemlju je stiglo na hiljade slika.
DOLAZAK DO URANA
Poreklo 'Voyagerove' misije na Uran i Neptun može da se prati skoro pola veka unazad, do jednog naučnog rada koji je originalno urađen u Nasinoj laboratoriji JPL tokom letnje prakse. Godine 1964, dr Gary Flandro je otkrio da bi kao rezultat retkog poravnanja spoljnjih planeta, koje se dešava samo jednom svakih 176 godina, bilo moguće do kraja 70-ih lansirati sondu ka Jupiteru, a onda radi istraživanja i dalje, ka udaljenim spoljnjim planetama. Koristeći tehniku Jupiterove gravitacione asistencije (JGA), mogao bi da se lansira veći korisni teret i da se stigne do zadatih odredišta brže nego što je to bilo moguće korišćenjem direktnog leta[1]. Godine 1969. NASA je i formalno započela sa dizajniranjem misije koja je popularno nazvana 'Grand Tour' – 'Veliko putovanje'.
Nasini planeri su prvotno zamislili izgradnju dva para naprednih sondi na nuklearni pogon zvanih TOPS[2] (Thermoelectric Outer Planets Spacecraft), sposobnih za sukcesivno proučavanje spoljnjih planeta tokom misije duge jednu deceniju. Vreme leta je bilo mnogo puta duže nego što je to mogla da izdrži bilo koja kosmička letilica u to vreme i zahtevalo je mnogo napretka u inženjeringu. Iako su analizirane brojne mogućnosti, među razmatranim je bilo lansiranje para letilica 1977, koje bi nakon gravitacionog manevra JGA istražile Saturn i Pluton. Drugi par bi bio lansiran 1979, najpre prema Jupiteru, a potom ka Uranu i Neptunu. 'Grand Tour' bi bio kompletiran nakon što bi početkom 1988. posljednja od drugog para sondi stigla do Neptuna.
Trajektorije JUN (Jupiter-Uran-Neptun) i JSP (Jupiter-Saturn-Pluton) otkazane misije 'Grand Tour'. Šrafirane zone prikazuju period intenzivnih naučnih snimanja (NASA).
Sonde TOPS programa 'Grand Tour' pripadale su klasi 'Mariner' sondi. Svaka od njih je trebala da bude teška 822 kg, sa prečnikom glavne antene 4,3 m i sa 4 nuklearna generatora ('Voyageri' su imali 722 kg, sa antenom od 3,7 m i tri generatora). Po ceni od \(900 miliona, NASA je trebala da lansira 4 ovakve sonde.
Nažalost, Nasini planovi za 'Grand Tour' su se pokazali preterano ambicioznim i jako skupim[3]. Zato je NASA 1972. svela misiju na samo jedan par sondi već proverene klase 'Mariner'[4] koje bi iskoristile prednost lansirnog prozora za Jupiter i Saturn otvorenog 1977. godine. Prvobitno nazvana kao 'Mariner Jupiter-Saturn 1977' (početkom 1977. preimenovana u 'Voyager'), ovom znatno skromnijom misijom je rukovodila Laboratorija za mlazni pogon (JPL), koja je mogla da bude završena kraćim letom od četiri godine, uz procijenjene troškove od \)350 miliona. Iako je NASA pokušala da spasi veći deo svog 'Grand Toura'korištenjem letilice klase 'Voyager', uključujući predlog 'Mariner Jupiter-Uran 1979', na kraju ipak nisu napredovali dalje od idejnog projekta zbog nedostatka raspoloživih sredstava, iako se radilo o mnogo jeftinijoj ali rizičnijoj opciji.
'Mariner Jupiter-Uran' sa atmosferskom sondom pri dnu.
Ističe se velika antena za prenos podataka.
Dizajn 'Mariner Jupiter-Saturna' (MJS77), preteča 'Voyagera'.
1974. godine je otkriveno da je pored lansirnog prozora Jupiter-Saturn u kasno leto 1977. postojao i jedan 'preklopni' lansirni prozor koji bi omogućio letilici da sledi nešto sporiju trajektoriju koja bi je, nakon prolaska pored Saturna, odvela dalje put Urana i Neptuna. Jedan od glavnih pokretača odluke hoće li ili ne koristiti ovu opciju bio je najveći Saturnov mesec, Titan. Prioritetni cilj misije 'Voyager'bio je izbliza posmatranja Titana u gustoj i mutnoj atmosferi. Nažalost, u tom trenutku nije postojala nijedna trajektorija koja bi omogućavala blizak susret sa Titanom uz očuvanje mogućnosti leta ka Uranu. Zato je NASA odlučila da u slučaju da prvi 'Voyager'ispuni svoje ciljeve na Titanu i ako druga sonda bude još uvek dobrog zdravlja i preostane joj je dovoljno goriva, iskoristi mogućnost slanja drugog 'Voyagera' ka Uranu i Neptunu. Ali s obzirom na to da se susreti s Uranom i Neptunom neće dogoditi pre više od 8 odn. 12 godina nakon lansiranja, smatrano je da su šanse za uspeh vrlo male. U mesecima pred lansiranje, JPL je sakrila od javnosti opciju da bi jedan od 'Voyagera' mogao da nastavi dalje prema Uranu, dok se opcija sa Neptunom nikada nije ni pominjala.
Trajektorija 'MJS': 'Mariner Jupiter-Saturn'.
Finalni dizajn 'Voyagera'.
POČETAK PUTOVANJA
Prvi 'Voyager' koji bi bio lansiran, trebalo je da prati sporiju Jupiter-Saturn-Uran-Neptun trajektoriju. Da bi izbegli kasniju zabunu, NASA je prvu letilicu koja je lansirana 20. avgusta 1977. nazval 'Voyager 2'. Drugu letilicu, lansiranu 5. septembra, koja je pratila bržu Jupiter-Saturn trajektoriju, nazvali su 'Voyager 1'. Iako je lansiran 16 dana kasnije, 'Voyager 1' je prestigao blizanca posle samo 4 meseca leta i stigao do Saturna 9 meseci pre njega. Oba 'Voyagera' su iskusila određene manje probleme posle lansiranja, ali sve je popravljeno tokom dvogodišnjeg putovanja do Jupitera. Tokom dugog puta, kontrolori su optimizovali konfiguraciju i unapredili performanse letilica modifikovanjem softvera. Ta unapređenja, zajedno sa optimalnim datumom lansiranja i ulaskom u skoro savršenu trajektoriju, značila su da će 'Voyager 2' imati više nego dovoljno goriva i ostalih resursa da stigne do Urana.
'Pakovanje' 'Voyagera 2' u vrh rakete 'Titan IIIC'. Tek tada, vrh je sa teretom montiran na već spremnu raketu. Nuklearni generatori su montirani u poslednjem trenutku pred lansiranje.
'Voyager 1' je morao da poseti Titan, najveći Saturnov mesec, sledeći trajektoriju koja ga je sprečavala da nastavi prema Uranu i Neptunu. Dakle, odgovornost za proučavanje ove dve planete pala je isključivo na 'Voyager 2'. Danas mi se čini prosto neverovatnim, ali tada je NASA smatrala da je proučavanje Titana prioritet, ispred posete Uranu i Neptunu. Bilo je vremena da se ako zatreba pošalje druga sonda na ove planete. Očito je da je vreme pokazalo genijalnost ove ideje.
Godine 1981, 'Voyager 2' je nadletao Saturn izvodeći gravitacioni manevar kako bi ga nova trajektorija provela 5 godina kasnije do Urana. Tek tada, kao što je obećala, NASA je službeno odobrila misiju proučavanja Urana, pod nazivom 'Voyager Uranus / Interstellar Mission'. Kao što ime kaže, još uvek nije bilo jasno hoće li sonda uspeti da poseti i Neptun, zbog čega se to nije pominjalo u novom projektu. Uprkos svemu, agencija je smanjila budžet misije i redukovala tehničko osoblje na pola, iako je naučni tim ostao manje-više isti.
Ali putovanje do Urana nije bilo posuto ružama. Kao što smo videli, kako bi smanjili troškove, 'Voyager'nije bio osmišljen za posetu Uranu i Neptunu. U stvari, jedan od najvažnijih instrumenata, na čiju konstrukciju su potrošeni milioni i godine rada, infracrveni spektrometar IRIS, nije ni bio modifikovan kako su zahtevali neki naučnici koji su se nadali detaljnijim osmatranjima atmosfera dva ledena džina. Glavnu prepreku je činilo – osvetljenje. Smešten na oko 2900 miliona kilometara od Sunca, gotovo dvostruko dalje od Saturna, Uran prima četvrtinu svetlosti od one koja stiže do prstenastog diva, i skoro 400 puta manje nego na Zemlji.Jednostavno rešenje je predstavljalo povećanje vremena ekspozicije svake slike, ali za osvetljenost na Uranu, vreme za snimanje svake fotografije zahtevalo je oko 15 sekundi. Zbog velike brzine kojom će Uran promicati iznad 'Voyagera 2', to je značilo da će sve slike biti 'razmazane'. Da tim misije nije preduzeo nešto u vezi s tim, brod bi proleteo pored ledenog giganta kao bezobzirni turista, ne napravivši nijednu pristojnu fotografiju.
Inženjeri su odlučili da kompenzuju dugo vreme ekspozicije pomicanjem čitave sonde tako da kamere tokom snimanja slika bile usmerene na isto mesto. Moralo se uzeti u obzir da je čak i aktiviranje magnetofonske trake, koju je sonda koristila za snimanje podataka, uspevalo da izazove rotiranje letilice i poremeti je prilikom fotografisanja. Rešenje je bilo u promeni softvera, tako da su hidrazinski trasteri sistema za kontrolu položaja mogli da se uključuju u kratkim impulsima, pružajući tako mnogo manje potiska. Na taj način su tehničari imali finiju kontrolu nad kretanjem broda, ali su zauzvrat morali da više puta uključuju trastere. Svaki put kada bi se aktivirala magnetofonska traka 'Voyagera 2', mali trasteri bi se uključili radi kompenzacije, i da bi sprečili da se brod zarotira. Isto je bilo i sa ostalim mobilnim sistemima. Tim misije je već pokušavao da pomoću trastera nanišani brod tokom preleta pored Reae, Saturnovog meseca, ali je ova tehnika imala nedostatak jer je bilo potrebno pričekati da sonda prestane da vibrira nakon svakog aktiviranja trastera. Kamere 'Voyagera 2' su bile u prednosti jer su namerno bile 50% osetljivije od kamera 'Voyagera 1', što se pokazalo ključnim za proučavanje Urana i Neptuna.
Kamera i ostali instrumenti 'Voyagera 2' bili su smešteni na pokretnoj platformi koja je omogućavala nišanjenje ciljeva bez potrebe za pokretanjem čitave letilice. Ali, stvari su se u jednom trenutku opasno zakomplikovale, jer je platforma zapala u problem nedugo nakon prolaska pored Saturna u avgustu 1981, što je sprečavao njeno pokretanje u jednoj od dve ose rotacije (po azimutu[5]). Problem je nastao usled gubitka grafitnog maziva u motoru uzrokovanog brzim okretanjem platforme (jedan stepen u sekundi) tokom sastanka s Saturnom. Srećom, nakon brojnih napora tehničara, platforma je u februaru 1983. 'oživela', posle više nego neophodnog predaha nakon ionako prilično složenog susreta.
'Voyager' prilikom testiranja leta u bestežinskom stanju (zato je obešen o brojne sajle). U prvom planu se vidi pokretna platforma na kratkom kranu sa svitom instrumenata.
'Voyagerova' platforma za mobilne instrumente (NASA/JPL).
Dijagram aktuatora koji je kontrolisao pomeranje platforme po azimutu a koji se 'zaglavio' 100 minuta posle susreta 'Voyagera 2' sa Saturnom.
Ali postojala je još jedna velika prepreka koju je trebalo rešiti: komunikacija. Slanje podataka s granica Sunčevog sistema nije bilo lako. Zbog ogromne udaljenosti, brzina prenosa podataka tokom sastanka bila je ograničena na jedva 14,4 kb/s u poređenju sa 115,2 kb/s za vreme preletanja Jupitera. NASA je bila suočena s problemom na oba kraja. S jedne strane, Nasina deep-space mreža (DSN) poboljšana je specijalno radi ove misije, čime je omogućeno da se čuju slabi signali sa sonde. Nove antene prečnika 34 metra postavljene su pored onih od 64 metra koje već postoje u Goldstoneu, Madridu i Canberri (ove poslednje dve su bile glavne antene tokom preleta). Zahvaljujući ovim izmenama, prenosni kapacitet je povećan na 21,6 kb/s (izuzetno 29,9 kb/s), pa je brod mogao da šalje do 200 fotografija dnevno umesto svega 60.
S druge strane, sonda je reprogramirana i tom prilikom je instaliran novi softver koji joj je omogućavao da komprimuje slike pre slanja, smanjujući propusni opseg potreban za slanje svake fotografije od 800×800 piksela. Danas smo svi upoznati s formatima kompresije slike poput .jpg ili .png, ali sredinom osamdesetih godina uvođenje ove tehnike značilo je pravu malu računarsku revoluciju u Nasi. Ukratko, susret sa Uranom je bio omogućen isključivo sposobnošću apdejtovanja softvera. Bez toga, nikada ne bismo dobili kvalitetne slike Urana i Neptuna.
4,5 godine posle posete Saturnu, 'Voyager 2' je stigao do Urana. 24. januara 1986. proleteo je na 81.600 km iznad oblaka. Bio je to njegov prvi solo[6] planetni fly-by, jer je 'Voyager 1' završio planetna istraživanja nakon skretanja ka Saturnovom mesecu, Titanu (NASA/JPL).
Sonda je takođe morala da se suoči i sa smanjenjem snage radioizotopskih generatora (RTG). Umesto 448 W dostupnih tokom susreta s Jupiterom, ili 429 W tokom posete Saturnu, za vreme prolaska pored Urana 'Voyager 2' je imao na raspolaganju svega 398 vati. Ovo smanjenje električne snage[7], uz dodatak ograničenja u osvetljenosti, prisilio je menadžere da preispitaju redosled osmatranja 11 naučnih instrumenata. Naprimer, režim 'S' prenosa velike snage, potreban za eksperimente koji su proučavali Uranovu atmosferu, mogao je da se koristi samo kada su svi ostali instrumenti bili isključeni. Jedini je problem bio u tome što je uvek postojao rizik da se instrumenti više neće moći da uključe.
Postojala je i dodatna komplikacija koju NASA nije mogla da kontroliše. Uran je jedina planeta u Sunčevom sustavu koja rotira 'ležeći', tj. ima nagib rotacione ose koji iznosi 98°. Čitav sistem prstenova i satelita na planeti ima isti nagib, pa je 'Voyager 2' bio prinuđen da proleti kroz Uranov sistem bukvalno kao neki metak ispaljen u metu. Sonda nije mogla, kao što je to bio slučaj kod Jupitera i Saturna, da proleti pored jednog satelita a zatim drugog – u granicama putanje – gotovo u toku jednog dana. Trenutak maksimalnog približavanja Uranu je takođe bio i susret sa svim mesecima – u razmaku od 5,5 sati – i bilo je moguće jedino dobiti slike niske rezolucije najudaljenijih satelita.
Još jedna slika geometrije sastanka sa Uranovim sistemom koji se dogodio u januaru 1986. 'Uranus C/A' je tačka najbližeg prilaska planeti. Desno su prikazane senke planete i prstenova (NASA/JPL).
S Uranom, NASA se suočila s istim problemom kao i prve misije na unutrašnje planete ili, u novije vreme, 'New Horizons' sa Plutonom. Sredinom 80-ih, Uranova orbita nije bila poznata s dovoljnom preciznošću koja bi jamčila precizan let. 'Voyager 2' je trebao da se kreće u ovom novom nepoznatom moru. Srećom, DSN mreža je uspevala da odredi položaj 'Voyagera 2' u međuplanenom prostoru sa točnošću od samo 20 metara.Preliminarna posmatranja Urana, koja su započela još u junu 1985, poslužila su za rafinisanje orbitalnih efemerida planete i omogućila što je moguće bliži prilazak Uranu kako bi se osigurao sledeći prelet pored Neptuna zakazan za 1989. godinu.
Proračuni su pokazali da bi za put ka Neptunu sonda morala da proleti kroz uski prozor unutar orbite Mirande, tada planeti najbližeg poznatog meseca. Rukovodstvo misije je odlučilo da tako prilagodi trajektoriju da ona prođe što je bliže moguće Mirandi. 13. novembra 1984. 'Voyager 2' je uključio svoje trastere ne bi li proleteo na oko 100.000 km od planete. Sastanak sa Uranom, podeljen u četiri faze, trajao je od 4. novembra 1985.[8] do 26. februara 1986. Većina podataka dobijena je tokom tzv. Faze susreta, koja se odvijala između 22. i 26. februara. Nedelju dana pre dolaska na cilj, inženjeri misije su pretrpeli mali napad panike kada su videli da su prispele fotografije pune pruga i drugih artefakata. Smetnje je izazivala greška u memoriji koja je na sreću mogla brzo da se reši.
Vidno polje (to je kvadrat) kamera 'Voyagera 2' (NASA/JPL).
24. januar 1986. je bio sjajan dan za istoriju istraživanja Sunčevog sistema.U 17:59 UTC 'Voyager 2'je prošao na 81.500 km od Uranovih oblaka (4,19 poluprečnika planete). Greška u maksimalnoj tački trajektorije iznosila je manja od dvesta kilometara. Nije bilo loše za sondu izgrađenu tehnologijom 70-ih, koja je posetila gotovo potpuno nepoznatu planetu. Mnogi su ljudi godinama radili na realizaciji ovog trenutka. Putanja broda je učinila da se udene između Mirande i prstenova, što joj je dalo dodatni 'pogon' od 2 km/s (7200 km/h).Nakon pet ipo sati frenetične aktivnosti prikupljanja podataka, na Zemlju su počele da stižu prve slike.
Uran kako ga je 'Voyager 2' video u januaru 1986. (NASA / JPL).
Kao što je moglo da se vidi na prvim prispelim navigacionim slikama, Uran se ukazao kao tirkizni disk bez značajnih karakteristika. Nisu se videle trake ili pojasevi kao na Jupiteru ili Saturnu. Ništa. Gornja atmosfera bogata metanom bila je apsolutno homogena. Naknadne analize su ipak otkrile pojedine atmosferske strukture na fotografijama, mada da je sonda uspela da snimi infracrvene slike, nesumnjivo bi videla oluje i oblačne pojaseve slične onima koje su godinama kasnije snimili Hablov kosmički teleskop i drugi zemaljski instrumenti.Nije bilo iznenađenje da su vetrovi izmereni na Uranu dostizali 750 km/h. Utvrđeno je da atmosfera Urana sadrži 83% vodonika, 15% helijuma i 2% metana. Upravo ovo poslednje jedinjenje daje karakterističnu plavu boju Uranu (i u manjoj meri Neptunu). Delovanje Sunčevih ultraljubičastih zrakova uzrokuje da se metan transformiše u maglu organskih jedinjenja koja nam onemogućuje direktan pogled na metanske oblake. Neki modeli ukazuju da bi na Uranu mogla da pada metanska kiša s 'kapljicama' veličine košarkaške lopte.
'Voyager 2' je imao peh da poseti Uran baš tokom leta na južnoj hemisferi. Sada znamo da Uranova atmosfera postaje zaista 'zanimljiva' tek tokom ekvinocija[9]. Zauzvrat, magnetno polje planete je bilo pravo otkriće. Njegov nagib od 59°, u kombinaciji s nagibom ose rotacije, bio je razlog što je imao izuzetno asimetričan oblik, koji se vukao za planetom milionima kilometara u obliku vadičepa. Pored toga, izvor magnetnog polja Urana – kao i kod Neptuna – nije bilo, kao kod ostalih planeta, u blizini jezgra, već više negde u spoljnjem području.
Magnetska polja Urana i Neptuna (NASA).
Temperaturni profil Uranove troposfere i niže stratosfere. Takođe su označeni i slojevi oblaka i magle. Atmosfera se sastoji od 83% vodonika, 15% helijuma i 2% metana.
Nerazrešena misterija je bila relativno hladna unutrašnjost planete, i to uprkos tome što je mnogo bliža Suncu od Neptuna. Niko ne zna zašto. 'Voyager 2' je takođe otkrio nove prstenove oko Urana i potvrdio prisutnost drugih, što je omogućilo da se broj poznatih prstenova podigne na 11. Prstenovi Urana su tanki i tamni, poput onih na Neptunu, tako da je verovatno da su njihovi procesi formiranja različiti od prstenova Jupitera i Saturna. Sastoje se od čestica promera između 10 santimetara i 10 metara, s albedom od samo 1,5% (one Saturnove imaju albedo između 20% i 80%). Ali glavni junaci susreta su bili– sateliti. Pored pet poznatih – Mirande, Umbriela, Ariela, Titanije i Oberona – 'Voyager 2' je otkrio još 10 novih, uključujući tzv. mesece 'pastire' koji oblikuju prstenove (danas je poznato 27 Uranovih satelita[10]).
Obrađene slike Urana su pokazale određene detalje u atmosferi, sastavljenoj od 85% vodonika i 15% helijuma.
Prstenovi Urana. Crtice su posledica duge ekspozicije, jer su prstenovi bili pretamni za slikanje. Do 'Voyagera', bilo je poznato 9 prstenova, a on je otkrio još 2. Posle je 'Habl' otkrio još 2. Većina je široka samo par kilometara.
Tačno je da je satelitski sistem u početku delovao jednako 'dosadno' kao i njegova matična planeta. Bez prisustva nekog meseca s atmosferom poput Titana ili s neobičnom geološkom aktivnošću poput Ije, sateliti Urana su za mnoge predstavljali blago razočaranje. Glavni meseci su se predstavili kao sitni svetovi – Titania, najveći, prečnika svega 1580 kilometara – imao je masu manju od Tritona, najvećeg satelita Neptuna. Osim toga što su bili mali, sateliti su bili neobično tamni. Njihova gustina je ukazivala na to da bi trebalo da ih čini 70% leda i 30% stena, ali za razliku od većine Saturnovih satelita, sa gotovo čistim vodenim ledenim korama, Uranovi meseci su pokazivali niski albedo. Odnosno, bili su crni poput uglja. To je verovatno zato što su Sunčeva svetlost i kosmičko zračenje stvorili veliki broj organskih jedinjenja u interakciji s površinskim metanom, mada detalji ovog procesa još uvek nisu potpuno jasni.
Uran i 6 najvećih satelita u poređenju prema njihovom relativnom veličinom i relativnio položajem. Redom: Puck, Miranda, Ariel, Umbriel, Titania i Oberon (Veća slika)
Sve slike Uranovih satelita koje je napravio 'Voyager 2' (Veća slika)
Puck, najveći mesec koji je otkrila sonda. Leži između prstena i najvećeg meseca, Mirande. Pošto je tuda proletela i sonda, a mesec nije bio poznat, moglo je da dođe i do sudara! Prečnik mu je oko 162 km. Najveći krater ima prečnik od 45 km.
'Voyager 2' je otkrio da je Umbriel, s albedom od 19%, najmračniji mesec među Uranovim velikim (Puckje tamniji), s površinom prepunom kratera svih veličina[11] i samo dva svetla područja (vodeni led?) Oberonima sličnu veličinu kao Titania, ali njegova je površina sličnija površini Umbriel, puna kratera, premda s mnogo više svetlijih tragova koje ukazuju na mlađe meteoritske udare. Titania i Ariel, s druge strane, imaju brojne frakture i kanjone koji se pružaju po njihovim površinama, što je znak da su ti svetovi imali fazu geološke aktivnosti eonima ranije. Ariel, posebno, ima najmlađu površinu Uranovog sistema, što je verovatno posledica plimskih uticaja planete.
Ariel i njegove tektonske pukotine. (NASA / JPL).
Pravo iznenađenje misije je predstavljala Miranda, najbliži planeti i najmanji od Uranovih pet okruglih meseci. Iako ima prečnik od samo 500 kilometara, čini se kao da je sastavljen od potpuno različitih komada, nazvanih coronae. Veruje se da je ova vrsta 'frankenlune' nastala nakon što ju je siloviti udar delimično uništio, a različiti komadi se ponovo spojili u orbiti Urana. Među svim geološkim karakteristikama ističe se VeronaRupes, litica visoka 20 km, što je čini najvećom u Sunčevom sistemu. Jednog dana neko će možda skočiti sa ivice kako bi doživio usporeni pad od 12-15 minuta.
Miranda. Njena gustina sugeriše da je makar 60% njene unutrašnjosti ipak led. Ništa u solarnom sistemu nije slično Mirandi.
Čudesna površina meseca.
Verona Rupes, najveća litica Sunčevog sistema. Verovatno je nastala prilikom jezivog sudara.
'Voyager 2' je okončao svoju misiju oko Urana na potpuno uspešan način. Tri godine kasnije ponovio je podvig prolazeći pored Neptuna. Od tada smo otkrili da je Uran, daleko od toga da je 'dosadna' planeta, aktivan svet koji skriva mnoge tajne stvaranja Sunčevog sistema. Njegov satelitski sistem možda nije tako impresivan kao onaj Jupitera ili Saturna, ali ostaje da on sa najmanje podataka u čitavom Sunčevom sistemu. Možda je vreme da se vratimo...
Uran viđen okom Hablovog teleskopa.
Uran i Zemlja nemaju ništa zajedničko sem Sunce.
[1] Čitava misija je, umesto za 4 decenije, mogla da se obavi za samo 1 deceniju.
[2] Pročitaj ovo 'Pluton smo mogli da istražimo još osamdesetih'. Zanimljivo je.
[3] Kongres je vršio pritisak jer se zemlja uvalila u Vijetnamski rat i nije se imalo para, a i u Nasi je počela unutrašnja konkurencija jer je odobren program spejs šatlova. Procenjeno je da bi misija 'Grand Tour' koštala oko \(900 miliona plus preko \)100 miliona za lansiranje, što je više od današnjih $5 milijardi. Zato je projekat u decembru 1971. otkazan.
[4] Veliki NASA/JPL program od 10 misija od 1962. do 1973. Zadatak im je bio proučavanje Venere, Marsa i Merkura. Sedam misija je završeno uspešno. Većina kasnijih američkih međuplanetnih misija se oslanjala na ovu konstrukciju: 'Voyageri', 'Vikinzi', Magellan', 'Galileo' i 'Cassini'.
[5] Mogla je da se pomera po elevaciji – gore i dole, ali ne i po azimutu – levo-desno.
[6] Posle uspešno obavljenih zadataka prilikom posete Jupiteru 1979. i Saturnu 1980. i njihovim satelitima, 'Voyager 1' je 12. XI 1980. godine krenuo na put van Sunčevog sistema, pod uglom od 35° u odnosu na ravan ekliptike, u pravcu solarnog apeksa. Još uvek se udaljuje brzinom od oko pola milijarde kilometara godišnje. Davno je prebačen na krstareći režim – što znači da je u cilju štednje energije i goriva isključeno sve što nije nepotrebno, a uređaji, i to samo oni najneophodniji, uključuju se samo na kratko da bi se proverila operativnost sistema.
[7] Takođe je zbog sve niže temperature bilo potrebno sve više energije za zagrevanje osetljivih instrumenata i kamera, kao i za slanje podataka na sve veću daljinu, što je atomske baterije stavljalo na velika iskušenja. Šanse za kvarove na letilici su rasle geometrijskom progresijom...
[8] Tada je sonda bila udaljena čitavih 10,3 miliona km od planete.
[9] Uobičajeno objašnjeno kao vreme kada ravan ekvatora planete (ili Zemlje) prolazi kroz središte Sunca. Kod nas se to dešava 21. marta i 23. septembra, kada se centar Sunca nalazi direktno iznad ekvatora. Tada su dan i noć jednake dužine.
[10] Podeljeni su u 3 grupe: 13 unutrašnjih, 5 velikih i 9 nepravilnih.
[11] Postoje brojni krateri prečnika po 200 km, tako da je to drugi najizbrazdaniji kraterima Uranov satelit, posle Oberona.
