Pre pedeset godina, 24. aprila 1967. pala je prva kosmička žrtva. Za vreme povratka iz prvog pilotiranog kosmičkog leta novog broda "Sajuz", poginuo je sovjetski kosmonaut Vladimir Komarov.
 |
Vladimir Komarov (1927-1967.) prvi čovek koji je poginuo za vreme kosmičkog leta |
Pripreme za prvi kosmički let sa ljudskom posadom novog sovjetskog kosmičkog broda "Sajuz" započete su septembra 1965. Ukazom generala Nikolaja Kamanjina, pomoćnika Glavnog komandanta Vojno-vazduhoplovnih snaga (VVS) za kosmos, u Centru za pripremu kosmonauta (CPK) u Zvezdanom gradu formirana je grupa koja je započela pripreme za prvi čovekov let na novom brodu "Sajuz". Planom je bilo predviđeno lansiranja dva "Sajuza" u razmaku od jednog dana. U prvom, aktivnom brodu ("Sajuz-1") trebao je da poleti jedan kosmonaut (koji je ujedno trebao da bude komandant kompletne posade oba broda). Dvadeset i četiri časova kasnije poleće drugi, pasivni brod "Sajuz-2" sa posadom od tri kosmonauta. Nekoliko časova kasnije dva broda se spajaju, posle čega dva kosmonauta prelaze kroz otvoreni kosmos iz pasivnog u aktivni brod i skupa sa komandantom "Sajuza-1" se vraćaju na Zemlju sledećeg dana. Dan kasnije, "Sajuz-2", sada sa samo jednim kosmonautom, se vraća na Zemlju.
Smisao ovako složene i za prve letove "Sajuza" veoma ambiciozne misije je bio u tome što su sovjetski stručnjaci, zbog velikog zaostatka u odnosu na Amerikance u pripremama za let na Mesec i manje nosivosti njihove super-rakete N1 u odnosu na američki "Saturn V", morali da planiraju znatno rizičnije operacije spuštanja kosmonauta na Mesec. Jedna od njih je predviđala da jedan od dva kosmonauta kada sistem bude iznad Meseca, kroz otvoreni kosmos pređe iz matičnog u mesečev brod, sleti na Mesec, obavi planirana istraživanja na površini, zatim poleti i obavi spajanje na mesečevoj orbiti. Posle toga, ponovo kroz otvoreni kosmos, kosmonaut prelazi natrag u matični brod, mesečev brod se odvaja a kosmonauti se u matičnom brodu vraćaju na Zemlju. Znači, susret i spajanje dva kosmička broda zajedno sa prelaskom kosmonauta iz jednog u drugi brod su bili od ključnog značaja za uspeh sovjetske misije na Mesec. Pre leta na Mesec, sovjetski stručnjaci su nameravali da ove operacije obave prvo na orbiti oko Zemlje.
Kosmonauti prelaze iz jednog u drugi "Sajuz" kroz otvoreni kosmos
U grupu za prva dva leta "Sajuza" su odabrani kosmonauti veterani kosmičkih programa "Vastok" i "Vashod" - Jurij Gagarin, Vladimir Komarov, Andrijan Nikolajev i Valerij Bikovski. Pored njih, pripremama su pristupili kosmonauti bez iskustva kosmičkog leta - Jevgenij Hrunov, Viktor Gorbatko, Anatolij Voronov i Pjotr Kolodin. Kosmonauti veterani su se pripremali u svojstvu komandanta aktivnog i pasivnog broda, dok su ostali trenirali operacije prelaska kroz otvoreni kosmos iz jednog u drugi kosmički brod.
Sredinom 1966. pripreme ove grupe su se iskomplikovale zbog velikog sukoba koji je izbio između generala Kamanjina i Vasilija Mišina, novog Glavnog konstruktora konstruktorskog biroa OKB-1 preimenovanog u CKBEM. Naime, u januaru 1966. na operacionom stolu je preminuo Glavni konstruktor OKB-1 Sergej Karaljov, pod čijim se rukovodstvom radilo na projektu “Sajuz” od njegovog početka 1962. Na mesto Karaljova biva postavljen Vasilij Mišin, njegov dugogodišnji saradnik. Istovremeno, dolazi do korenite promene strukture Konstruktorskog biroa OKB-1 koji se transformiše u Centralni konstruktorski biro elektromašina (CKBEM). Pri CKBEM, pod Mišinom, formira se grupa kosmonauta u koju su uvršteni inženjeri, projektanti kosmičke tehnike, što je bio jedan od neostvarenih ciljeva Karaljova. Tako su od sredine 1966. u Sovjetskom Savezu postojale dve grupe kosmonauta – prva sastavljena od kosmonauta, pilota Vazduhoplovnih snaga u sastavu VVS i pri CKP pod Kamanjinom, i druga grupa pri CKBEM pod Mišinom u koju su ušli civilni kosmonauti-inženjeri. Iako je Kamanjin u prošlosti imao povremeno sukoba sa Karaljovom oko planiranja kosmičkih posada, sa Mišinom su sukobi bili daleko češći i žešći. Mišin je insistirao da se u sastav grupe kosmonauta koji su se pripremali sa letove na prvim brodovima “Sajuz” uvrste i njegovi inženjeri, dok je Kamanjin insistirao samo na “svojim”, vojnim kosmonautima.
General Kamanjin (u sredini) sa kosmonautma Leonovim (levo) i Hrunovim
 |
Zamenik Karaljova - Vasilij Mišin |
Konačno, u jesen 1966, posle mnogo žestokih debata u kojima su učestovali gotovi sve vodeće ličnosti sovjetske raketno-kosmičke sfere, doneto je kompromisno rešenje da se u sastav posada pasvinog broda uvrsti po jedan kosmonaut-inženjer koji će skupa sa vojnim kosmonautom preći iz pasivnog u aktivni brod. U skladu sa tim, 16. novembra 1966, dvanaest dana pre lansiranja prvog “Sajuza” (“Kosmos-133”) bez posade u eksperimentalni let, formirane su osnovna i rezervna posada aktivnog i pasivnog “Sajuza” u sledećem sastavu:
Osnovne posade
- “Sajuz-1” – Vladimir Komarov
- “Sajuz-2” – Valerij Bikovski, Jevgenij Hrunov, Aleksej Jelisejev (iz CKBEM)
Rezervne posade
- “Sajuz-1” – Jurij Gagarin
- “Sajuz-2” – Andrijan Nikolajev, Viktor Gorbatko i Valerij Kubasov (CKBEM).
U januaru 1967, formirana je još jedna, treća ekipa kosmonauta sastavljena od Georgija Beregova (druga rezerva Komarova) i Vladimira [atalova, Pjotra Kolodina i Vladislava Volkova (CKBEM) koji su bili druga rezervna posada pasivnog broda “Sajuz-2”.
Sleva na desno, Gagarin (dubler Komarova), sklupa sa članovima posada "Sajuza-1" i "Sajuza-2" Hrunovim, Komarovim, Jelisejevim i Bikovskim
 |
Posada "Sajuza-2" - (l-d) Hrunov, Bikovski i Jelisjev |
Zanimljiv snimak Komarova u skafandru za rad u otvorenom kosmosu. Komarov je leteo na "Sajuzu-1" inače bez skafandra
U periodu između januara i marta 1967. prve dve ekipe kosmonauta su prošle kroz intenzivne 30-časovne treninge u CPK. Dok su komandanti uvežbavali tehnike spajanja dva broda na specijalnom trenažeru “Volga”, ostali članovi posada su trenirali izlazak u otvoreni kosmos i prelazak iz jednog u drugi kosmički brod u velikoj termobarokomori TBK-60 i u prostranom salonu avio-laboratorije Tu-104 za vreme letova po paraboli kada je dolazilo do kratkotrajnog bestežinskog stanja. U međuvremenu, u jeku priprema, 16. marta 1967. Komarov je proslavio svoj 40. rođendan, uprkos nagovorima pojedinih prijatelja da to ne radi jer je proslava 40. rođendana navodno loš znak.
Tridesetog marta, obe posade su imale finalne ispite u CPK koje su položile sa ocenom “odlično”, posle čega su 8. aprila odletele na Bajkonur. Na kosmodromu su tokom sledeće dve nedelje nastavljeni intenzivni treninzi, sve do 20. aprila kada je zasedala Državna komisija koja je odredila sastav osnovnih i rezervnih posada. Kao što se očekivalo, u kosmos će leteti Komarov na “Sajuzu-1” (dubler – Gagarin), odnosno dan kasnije Bikovski, Hrunov i Jelisejev na “Sajuzu-2” (dubleri – Nikolajev, Gorbatko i Kubasov). Posle spajanja dva broda, Hrunov i Jelisejev prelaze u “Sajuz-1” kroz otvoreni kosmos i vraćaju se na Zemlju sa Komarovim, dok se dan kasnije vraća u “Sajuzu-2” Bikovski.
Obe posade dva kosmička broda na Bajkonuru - (l-d) Komarov, Bikovski, Hrunov, Jelisejev, Gagarin, Nikolajev, Gorbatko i Kubasov
Komarov na Bajkonuru, obraća se lansirnom osoblju. Iza njega vide se Hrunov (levo) i Jelisejev, a desno Nikolajev
Tako je trebao da protekne let ukoliko je sve išlo po planu. Međutim, ništa nije išlo po planu. Na kosmodromu, stručnjaci CKBEM su registrovali nekoliko desetina tehničkih problema. Radilo se pod ogromnim pritiskom da se dva kosmička broda, dve rakete-nosači i dve lansirne rampe provere do poslednjeg detalja. U žurbi omakle su se greške koje će kasnije dovesti do velikih problema na orbiti. Međutim, najveća od njih, direktno vezana za bezbednost vitalnog padobranskog sistema kosmičkog broda bila je prisutna mesecima, zapečaćena unutar kontejnera sa padobranom i na kosmodromu jednostavno nije bila mogla biti otkrivena. Radilo se pod pritiskom, koliko zbog toga što se znalo da je posle tragedije posade “Apola” u januaru 1967. na Kejp Kanaveralu Amerika, posle serije uspešnih misija “Džemini”, toliko zbog velikog zakašnjenja u trci na Mesec. Dali je bilo političkog pritiska? Po sećanju Borisa Čertoka, zamenika Mišina za razvoj sistema upravljanja, direktnog pritiska iz Kremlja nije bilo. On je sam od sebe stvoren među vodećim ljudima CKBEM da se, posle više od dve godine pauziranja, konačno krene u kosmos na novom brodu “Sajuz”.
Nervoza je takođe postojala i zbog toga što ni jedan od prethodna tri pokušaja eksperimentalnih letova automatskih “Sajuza” nije protekao uspešno. Prvi let “Sajuza” obavljen novembra 1966. pod imenom “Kosmos-133” obilovao je tehničkim problemima za vreme orbitalne faze leta, a kada je brod krenuo ka Zemlji spuštanje je proticalo po neplaniranoj trajektoriji. Brod je na visini između 100 i 70km uništen sistemom samouništenja. U decembru 1966. trebao je da bude obavljen drugi eksperimentalni let “Sajuza”. Međutim, u trenutku kada su motori uključeni, jedan od bočnih blokova se nije aktivirao. Svi motori su automatski ugašeni, raketa je posle kratkog vibriranja, ipak ostala na rampi prema kojoj su odmah krenuli ljudi iz lansirnog tima. Međutim, zbog greške u algoritmu automatike isključenja svih sistema raketa, 27 minuta kasnije došlo je do samo-uključenja sistema za spašavanje broda koji je registrovao da “nešto nije u redu” sa raketom. Kapsula broda je izvučena iz rakete i padobranom se spustila na oko 300m od rakete napunjene sa gotovo 280 tona goriva. Izbio je požar na njenom vrhu od dejstva motora sistema za spašavanje, koji se odmah proširio. U stravičnoj eksploziji uništena je raketa na startu i lansirna rampa broj 31, jedna od dve sa koje se lansiraju rakete-nosači tipa “Sajuz”.
Treći eksperimentalni “Sajuz” pod nazivom “Kosmos-140” je lansiran 7. februara 1967. Za vreme dvodnevnog leta bilo je, istina manje tehničkih problema, ali je korekcija orbite obavljena uspešno. Povratak je ponovo bio problematičan. Spuštanje je teklo po balističkoj putanji, i aparat za povratak je sleteo na površinu Aralskog mora, tri kilometra od obale. Ubrzo je potonuo na dubinu od oko deset metara. .
I pored ni jednog uspešnog probnog leta “Sajuza” bez kosmonauta, Mišin je insistirao, uprkos protivljenju Kamanjina, da sledeće lansiranje “Sajuza’ bude obavljeno sa kosmonautom. I ne samo to, da dna kasnije poleti još jedan “Sajuz” sa tri kosmonauta. Istina, iza njega su, iz nekog razloga, stali gotovo svi njegovi zamenici, tako da se slobodno može reći da je iza odluke da Komarov krene u kosmos a da “Sajuz” još uvek nije bio spreman za to, stajalo kompletno rukovodstvo CKBEM-a. “Niko nas nije zaustavio. Niko nije rekao ‘stanite, zašto žurite. Obavite barem jedan uspešan test pre nego pošaljete Komarova”, napisao je Čertok.
Pored svih ovih razloga, postojao je još jedan važan faktor koji je dodatno širio nervozu Bajkonurom dok se dan lansiranja Komarova bližio. Sa njima nije bilo velikog Karaljova. Svih osam lansiranja sovjetskih kosmonauta koja su do tada bila obavljena, protekla su bez ikakvih problema. Sve pripreme su se na kosmodromu odvijale pod dirigentskom palicom Karaljova koga je bilo maltene na svakom ključnom mestu. Maltene ništa nije moglo da promakne njegovom budnom oku. Mišin nije bio takav. Ovo je bio njegov prvi start, ali se, za razliku od Karaljova nije mnogo pojavljivao u montažnom hangar gde su tehničari grozničavo radili na proverama kosmičkih brodova i raketa. Mnogi na Bajkonuru su tada govorili da u ovakvim okolnostima Karaljov nikada ne bi išao na start, već bi, shodno svojoj staroj, dobroj praksi, zatražio da se obavi barem nekoliko uspešnih probnih letova pre lansiranja kosmonauta.
Karaljov (levo) sa Komarovim za vreme njegovog prvog leta oktobra 1964.
Kako se osećao Komarov? O tome kruže različite priče. Sve one imaju jednu zajedničku crtu – da je Komarov bio neraspoložen, da je vrlo dobro znao da brod još uvek nije spreman za lansiranje i da je sumnjao u potpuni uspeh misije. Na videosnimku napravljenom u autobusu dok je Komarov, skupa sa kolegama-kosmonautima išao na start, po ponoći, jasno se vidi zabrinutost na njegovom licu. Da ga ohrabri, jedan od kolega je zapevao, pridružili su se ostali kosmonauti, i Komarov je zapevao, ali, vidi se na snimku protiv svoje volje. Po izlasku iz autobusa, do rakete su ga pratili, sa jedne strane Mišin, sa druge Gagarin. Nema osmeha, lice Komarova je sve vreme bilo krajnje ozbiljno, reklo bi se veoma zabrinuto. Sećam se kada sam gledao dokumentarni film pogibije astronauta Grisoma, Vajta i Čafija. Na dan tragedije, izjutra kada su trebali da zauzmu mesta u kabini “Apola”, koja će dvanaest časova kasnije postati njihova komora smrti, na njihovim licima sam primetio iste izraze. Zabrinuti, krajnje ozbiljni, ćutljivi, kao da su trebali da odrade nešto u šta nisu ili sigurni, nešto protiv svolje volje. Takvo je, takođe bilo lice Komarova.
 |
 |
Komarov peva u autobusu, za vreme odlaska na rampu (levo) i dole, sa Mišinom (levo) i Gagarinom (desno) korača prema raketi
Dvadeset trećeg aprila 1967. u 03:35č (po moskovskom vremenu) zagrmeli su motori rakete-nosača koja je u kosmos sa rampe broj 1 kosmodroma Bajkonur ponela “Sajuz-1”, prvi “Sajuz” sa kosmonautom u svojoj kabini. Komarov, koji je u oktobru 1964, bio komandant kosmičkog broda "Vashod" odlučio je da koristi isti pozivni znak iz te misije - "Rubin". Raketa sa maltene još uvek videla na noćnom nebu Bajkonura, dok su na drugoj popravljenoj lansirnoj rampi broj 31 ekipe stručnjaka vredno radile na drugoj raketi na čijem je vrhu bio “Sajuz-2” koji je sa kosmonautima Nikolajevim, Hrunovim i Jelisejevim trebao da poleti 24. aprila u 03:10č.
Pred lansiranje broda "Sajuz-1"
Problemi na “Sajuzu-1” su krenuli odmah po njegovom izlasku na orbitu, kada se nije rasklopio levi sunčev panel. Ovaj problem je lančanom reakcijom doveo do serije ili otkaza rada pojedinih sistema, ili do novih problema u pokušajima Komarova i stručnjaka u Centru upravljanja letom (CUP) u Jevpatorji na Krimu da kontrolora na Zemlji poprave situaciju. Brod je praktično primao upola manje električne energije. Da problem bude veći, nije radio ni sistem za orijentaciju desnog rasklopljenog sunčevog panela prema Suncu, tako da su akumulatorske baterije dobijale veoma male količine energije za njihovo punjenje, a velikom brzinom trošile akumuliranu električnu energiju za održavanje vitalnih funkcija kosmičkog broda. Komarov je pokušao udarcima u pod kabine, sa strane na kojoj je bio nerasklopljeni panel da ga aktivira, ali bez uspeha. Kako je na ovom panela takođe bila jedna od antena, koja je bila neupotrebljiva, komunikacije sa Komarovim su se takođe odvijale problematično.
Na ovoj slici vidi se kako je trebao da izgleda brod "Sajuz-1" u kosmosu da je sve išlo po planu. Međutim, njegov levi sunčev panel se nije rasklopio
Zbog asimetrije broda (jedan nerasklopljeni panel), Komarovu i pored nekoliko pokušaja nije uspelo da orijentiše i stabilizuje brod u prostoru tako da desni rasklopljeni panel bude sve vreme tokom leta na dnevnoj strani orbite obasjan Suncem, da se baterije napune dovoljnom količinom životno važne električne energije. Svima u CUP-u je bilo jasno da na “Sajuzu-1” malo toga ispravno radi, da o sutrašnjem lansiranju “Sajuza-2” i pokušaja spajanja na orbiti nema ništa, a da se treba u potpunosti usmeriti na spašavanje Komarova. Zanimljivo, Mišin je bio među zadnjima koji je prihvatio sve ove činjenice i dugo je, čak i onda kada je svima u CUP-u bilo jasno kakva se drama odvija gore u kosmosu, insistirao na lansiranju “Sajuza-2”.
U takvim okolnostima Državna komisija donosi jedinu moguću ispravnu odluku - da se od lansiranja “Sajuza-2” odustane. Ova odluka, pokazaće se kasnije, spasila je živote njegove posade. Pored toga, Komarovu je preneto da prekine let i vrati se na Zemlju što je moguće ranije. Za vreme 16. orbite njemu se preneti parametri neophodni za prevremeni povratak, tako da je Komarov započeo odmah pripreme za sletanje tokom sledeće 17. orbite. Međutim, tada nije odradio sistem jonske orijentacije, motor se nije uključio na kočenje, tako da se od povratka za vreme 17. orbite odustalo. Odlučeno je da se sledeći pokušaj obavi za vreme 19. orbite. Komarov je nekako uspeo da pokori brod i odradi sve neophodne operacije za paljenje motora na kočenje i silazak sa orbite. Po njegovim rečima, motor je odradio 146 sekundi. Međutim, rad motora je isprogramiran za ispravnu konfiguraciju kosmičkog broda. Kako je "Sajuz-1" bio asimetričan, silazak sa orbite nije obavljen "po propisima", bez potpune kontrole tako da je povratak išao po balističkoj putanji. U CUP-u svima je laknulo. Konačno, brod je sišao sa orbite, ide ka Zemlji, i sve brige i problemi su ostali iza. Povratak bi, po njima, i pored balističkog sletanja, trebao da protekne bez većih problema.
Za vreme spuštanja, Komarov je sve vreme izveštavao o radu sistema. Uoči odvajanja modula broda, javio je: "Ja sam 'Rubin'! Sada će uslediti odvajanje ...". Ostatak njegove rečenice se utopio u šum radiosmetnji budući da je kapsula u tim trenucima "zagnjurila" u atmosferu koja je ometala protok radio-signala. Ove reči su poslednje koje su primljene od Komarova za vreme tragične misije "Sajuz-1". Istina, mnogo godina kasnije, saznalo se da je kompletan stenogram njegovog razgovora sa Zemljom nestao, tako da se ne mogu potvrditi raznorazne teorije skovane na Zapadu da je, navodno na osnovu uhvaćenih razgovora Komarova preko američkih radio-prislušnih sistema u Turskoj, on hladnokrvno, znajući da će umreti osudio Partiju, državno rukovodstvo, Brežnjeva. Ovakve hipoteze, po meni nemaju nikakvih osnova jer su sa Komarovim na vezi bili ljudi u CUP-u u Jevpatoriji, među njima i Gagarin, Kamanjin, Mišin. U sali CUP-a je sve vreme bio i Čertok. U dnevnicima i memoarima Kamanjina, Mišina i Čertoka, napisanim mnogo godina posle pogibije Komarova, nema reči o njegovom nedoličnom ponašanju. Naprotiv, Komarov je, po njima sve vreme bio hladnokrvan i potpuno usredsređen da spasi misiju, odnosno samog sebe. Takođe, priče da je navodno specijalnim vezama njegova supruga Valentina mogla iz Moskve da se čuje sa suprugom i razmeni oproštajne reči sa njim nemaju nikakvih osnova. Nije tu bilo nikakvih specijalnih radio-linkova sa Moskvom, sve je bilo fokusirano na spas Komarova i u tom procesu postojala su dva ključna mesta - jedno je bio "Sajuz-1", odnosno Komarov, a drugo je bio CUP u Jevpatoriji, gde je armada vodećih stručnjaka svim silama pokušavala da savetima i pravim podacima obuzda brod prepun kvarova u kome je malo toga ispravno, osim Komarova, funkcionisalo.
I dok su svi, verovatno i Komarov, mislili da je najgore ostalo iza njih, gore u kosmosu, da će se uskoro padobran koji nikada nije zakazao otvoriti i da će se za nekoliko minuta srećno vratiti na Zemlju, spirala problema je nastavljena. Ali, ako je gore to moglo nekako da se što akcijom kosmonauta, što uz pomoć CUP-a reši, sada je iskrsnuo problem nad problemima, problem koji niko na kugli zemaljskoj nije mogao da reši. Otkazao je padobranski sistem!
Posle odvajanja tri odseka, aparat za povratak sa kabinom ju kojoj se nalazio Komarov je uleteo u guste slojeve atmosfere. U planirano vreme, odbačen je poklopac padobranskog kontejnera. Rasklopljen je i pravilno napunjen vazduhom kočeći padobran. Međutim, iz nekog razloga nije mogao da obavi svoj primarni zadatak - da iz kontejnera izvuče osnovni padobran! U skladu sa logikom programa rada padobranskog sistema, ako se ne otvori osnovni padobran, u dejstvo stupa rezervni, upola manji padobran. Međutim, ni on nije mogao da se rasklopi jer se našao u takozvanoj aerodinamičkoj senci kočećeg padobrana. Praktično bez ikakvog usporenja, aparat za povratak je ogromnom brzinom od preko 50 m/s udario u tle. Bio je 24. aprila 1967. vreme: 6:24č. Mesto tragedije - 65 kilometara istočno od Orska.
Od siline udara, delovi aparata su se razleteli unaokolo, dok je u isto vreme došlo do eksplozije rezervoara sa raketnim gorivom superoksid-vodonika koje su koristili mikromotori sistema kontrolisanog spusta kroz atmosferu. Aparat je zahvatio požar koji su ljudi iz prihvatnog tima iz aviona Il-14 videli. Nekoliko njih se padobranom, što su mogli pre, spustili nedaleko od aparata u plamenu. Tamo se takođe okupilo nekoliko lokalnih ljudi koji su se igrom slučaja našli u blizni nesreće. Krenula je grozničava borba spasilaca i lokalnog stanovništva na gašenje požara zemljom. Kada su uspeli da ugase požar pred njima se ukazala strašna slika. Nagoreni delovi kosmičkog broda "Sajuz-1", prsten padobranskog kontejnera, agregati pomešani sa zemljom.
Otvaramo stranicu dnevnika generala Kamanjina koja je napisana nekoliko časova posle tragedije. On je vojnim avionom iz Jevpatorije što je mogao pre odleteo u Orsk, a odatle helikopterom na mesto tragedije. Dok je leteo helikopterom javljeno mu je da je došlo do tragedije.
"Kada smo konačno sleteli, brod je još goreo. Tamo je bila grupa spasilaca predvođena potpukovnikom Lapočkinim, grupa akademika Petrova i mnogi lokalni žitelji. Prema njihovim rečima, brod se spuštao velikom brzinom, padobran se okretao, ali nije bio potpuno napunjen vazduhom. U trenutku udara u tle čulo se nekoliko eksplozija, i počeo je požar. U gašenju vatre lokalni žitelji su brod posuli debelim slojem zemlje. Kosmonauta niko nije video.
Na osnovu vrlo brzog pregleda onoga što je ostalo od broda postalo mi je odmah jasno da je Komarov poginuo i da se njegovi ostaci još uvek nalaze unutar odlomaka broda koji je dogorevao. Naredio sam da se brod očisti od zemlje i da se krene sa potragom za telom kosmonauta. ... Posle jednog časa čišćenja, primetili smo telo Komarova među olupinama broda. Na početku bilo je teško videti gde je glava, gde su ruke, noge. Očigledno, Komarov je poginuo u trenutku kada je brod udario u zemlju, a onda je vatra pretvorila njegovo telo u neveliku sagorelu "gromadu" dimenzija 30 puta 80 cm".
Brodski dnevnik i magnetofon koji je beležio govor Komarova su potpuno bili uništeni. Radio-veza sa njim za vreme spuštanja nije postojala, zbog toga što se antene koje rade na kratkim talasima a koriste se za kontakt sa aparatom za vreme spuštanja nalaze na osnovnom i rezervnom padobran koji se nisu rasklopili. Jedina mogućnost radio-kontakta je bila preko antene na ultra-kraktim talasima, međutim kako su spasilačke službe, osim aviona Il-14 očekivale povratak na drugom mestu, niko nije hvatao ove signale. Zbog toga tvrdnje da Kremlj i dan-danas negde u svojim tajnim odajama krije poslednje reči Vladimira Komarova jednostavno ne odgovaraju istini. O čemu je u tim sudnjim trenucima, kada je znao da mu se bliži neumitna smrt, razmišljao Komarov, dali je išta govorio, dali se nekom obraćao, supruzi, porodici, drugovima, ništa se o tome ne može znati.
U noć između 24. i 25. aprila, ostaci Komarova su avionom prebačeni na udaljenu stajanku aerodroma u Moskvi. Istim avionom su se u Moskvu vratili svi kosmonauti posada "Sajuz-1" i Sajuz-2", skupa sa generalom Kamanjinom. Posle kremacije, urna sa pepelom Komarova je bila izložena za tužan rastanak porodice, prijatelja, kolega-kosmonauta, stručnjaka raketno-kosmičke industrije, partijskih rukovodioca, naroda ... Sledećeg dana, 26. aprila urna sa pepelom je položena u zidine Kremlja, iza Lenjinovog mauzoleja, gde se i sada nalazi.
Ubrzo je formirana specijalna komisija koju je predvodio Vladimir Utkin. Ona je posle detaljne analize podataka sastavila izveštaj u kome je navela da je razlog tragedije bilo to što je osnovni padobran bio "stešnjen" uz zidove svog kontejnera. Po njima, padobran je bio toliko pritisnut da nije mogao da izleti zbog pada pritiska u kontejneru kada je odbačen njegov poklopac. Činjenica da se to nikada nije desilo za vreme ispitivanja padobrana je objašnjeno, kako je navedeno u izveštaju "faktorom slučajnosti".
Međutim, posle ovog izveštaja u CKBEM-u se pojavila još jedna, nikada dokumentovana verzija koja ima daleko više verodostojnosti. Nju je, konačno u svom poslednjem intervjuu, u vreme kada je davno bio penzionisan, potvrdio i sam Vasilij Mišin. Naime, aparati za povratak oba kosmička broda "Sajuz-1" i "Sajuz-2" su, za razliku od prethodnih bespilotnih brodova, bili izloženi polimerizaciji toplotne zaštite skupa sa padobranskim kontejnerima, što je bilo u skladu sa tehničkim propisima. Međutim, za vreme ove operacije, kontejneri oba broda nisu bili pokriveni zaštitnim poklopcima, tako da su njihovi unutrašnji zidovi bili prekriveni slojem smola koje se koriste kao toplotna zaštita kapsule sa vreme njenog prolaska kroz atmosferu. Na taj način je koeficijent trenja unutrašnjih zidova padobranskog kontejnera značajno povećan, tako da padobran nije mogao da izleti napolje. Ova verzija je ujedno objašnjavala zbog čega ovakvih slučajeva nije bilo za vreme ispitivanja jer probni aparati, budući da su se testirali u atmosferskim uslovima, nisu prskani zaštitnim smolama. A što se tiče dva "kosmička" "Sajuza" koja su lansirana pre "Sajuza-1", oni budući da su leteli bez kosmonauta, kao što smo naveli nisu premazivani ovim smolama.
Dobro se sećam tog dela iz poslednjeg intervjua Vasilija Mišina kada je govorio o tragediji Komarova. Rekao je da je posle razgovarao sa ljudima koji su bili zaduženi za smeštaj padobranskog paketa u kontejner i da mu je rečeno kako su imali velikih problema da ga uguraju unutra. Po njegovim rečima, čak su silom koristeći neke alatke ugurali paket sa padobranom u kontejner. Kada je to izgovorio, Mišin se dohvatio za glavu, još uvek ne verujući da je takva i tolika tehnička nedisciplina bila prisutna u pripremama za prvi kosmički let pilotiranog "Sajuza".
Istovremeno, u CKBEM-u je obavljen veoma zanimljiv eksperiment. Aparat za povratak kosmičkog broda "Sajuz-2" je demontiran od ostatka broda i obešen o njegov kočeći padobran. Onda je aparat lagano podizan uz merenje sile pri kojoj će uslediti izlazak osnovnog padobrana iz njegovog kontejnera. Stručnjaci koji su pratili eksperiment su iznenađeno gledali kako se aparat mase 2800kg klati ispod kočećeg padobrana kao na užetu, dok je osnovni padobran sve vreme bio u svom kontejneru. A on je trebao da izleti pri sili ne većoj od 1500kgs. Tek tada je postalo jasno da je moglo doći do daleko veće tragedije. Da je kojim slučajem sve išlo bez problema na orbiti, da je lansiran "Sajuz-2" i obavljen prelazak Hrunova i Jelisejeva u "Sajuz-1", oni bi skupa sa Komarovim poginuli pri povratku. Takođe, kako je padobranski sistem "Sajuza-2" imao isto defekt, njegov nesuđeni komandant Bikovski bi doživeo istu sudbinu kao i Komarov.
Pogibija kosmonauta Komarova je duboka potresla ceo Sovjetski Savez. Njegova porodica, supruga Valentina, sin i ćerka, izgubili su pre vremena supruga i oca, dok su kolege kosmonauti ostali bez jednog od najiskusnijih i najodvažnijih osvajača kosmosa. Takođe, veoma teško su ovu tragediju doživeli ljudi koji su direktno učestvovali u pripremama leta kosmičkog broda "Sajuz-1". Poučeni gorkim i tragičnim iskustvom prve pogibije jednog kosmonauta za vreme kosmičkog leta, Državna komisija je naložila detaljnu proveru svih sistema novog broda i da se obnova čovekovih letova na "Sajuzu" obavi tek posle nekoliko uspešnih letova ovog broda bez ljudske posade.
