ISTRAŽIVANJE MARSA
Tokom 70–ih, kosmička trka je bila u svom finalu. NASA je poslala ljude na Mesec, što je za SSSR bio svojevrsni nokaut. Ostao im je još međuplanetni program, i od njega se očekivalo da nekim spektakularnim rezultatom povrati staru slavu sovjetskim sondama. Meko sletanje na Mars bilo bi idealno, ali kako to postići? Amerika je i tu bila za petama... Zadatak je pao na pleća Lavočkinovom konstruktorskom timu.
Politički vrh SAD i rukovodstvo Nase je, naravno, znalo za sovjetske namere i pomno je planiralo svoje korake. Čim su Sovjeti 19. i 28. maja 1971. lansirali dve sonde ka Marsu, NASA je 30. maja ispalila "Atlas–3C" sa svojim aparatom "Mariner 9", sa jasnim ciljem da stignu do Marsa pre Rusa i pomute im vodu. Iako oni nisu planirali spuštanje na površinu, želeli su da stugnu do Marsa prvi i da urade podrobne analize atmosfere i time otrgnu deo kolača uspeha sovjetkim sondama.
Nažalost, i pored sve te silne tehnike i raketa, odlučujuću ulogu u sticanju slave u ovoj trci odigrala je – priroda. Iako su Amerikanci stigli prvi do Marsa, Sovjeti se nisu mnogo sekirali jer su znali da će sletanje dve sonde na površinu Marsa, koje su uz to nosile i po jedan mali "Maрсоход", pomračiti američku pobedu. Međutim, ko je mogao da pretpostavi da će na Marsu baš tada besneti globalna peščana oluja, koja je sovjetski poduhvat učinila fizički nemogućim...
| Preuzmite e-knjigu u PDF formatu (54 strane, 4 MB) 
|
 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
