Astronautika: istorija

28. januara 1986, američki kosmički program je pogodila jedna od najvećih tragedija u istoriji, kada je šatl 'Challenger'eksplodirao posle samo 76 sekundi leta, ubivši svih 7 članova posade. Većina ljudi veruje da je nesreća uzrokovana dizajnerskom greškom na busterima na čvrsto gorivo, a da je okidač bila niska temperatura u vreme lansiranja. Iako ti problemi jesu bili važni uzročnici, postojalo je još more drugih, malo poznatih faktora koji su takođe uticali na tragičnu sudbinu šatla tokom tog 25. leta programa. Da bilo koji od tih faktora nije postojao tog fatalnog dana, katastrofa je verovatno mogla da bude izbegnuta...

c1

Takođe je uobičajena zabluda da je 'Čelendžer''eksplodirao'. U stvarnosti, šatl je uništen strukturalnom destrukcijom koji je doveo do raspada letilice. Kako je letilica dezintegrisana, tako je oslobođena velika količina goriva koja je isparila u vidu ogromnog oblaka koji je obavio šatl. Širenje tog oblaka je stvorilo percepciju da je došlo do eksplozije...

DELOVI ŠATLA

Da bi shvatili kako je došlo do katastrofe, prvo treba da objasnim različite komponente spejs šatla i kažem kako oni rade. Šatl, zvanično nazvan 'Kosmički transportni sistem'(Space Tarnsportation SystemSTS), bio je podeljen na tri glavna elementa:OrbiterSpoljni rezervoar(External TankET) i dvaBusterana čvrsto gorivo (Solid Rocket BoosterSRB).

c2
Delovi šatla
. Visina je bila 56,1 metar a težina 2030 tona. Dva bustera su imala potisak po 12500 kN i radili su po 124 sec. i do visine od 46 km. Oni su davali 83% ukupnog lansirnog potiska. Prvi stepen (orbiter+ET) su pravili potisak od 5250 kN i radio je 480 sec.

Primarna komponenta ansambla je bio Orbiter, letilica sa krilima koja je nosila posadu i teret (u ovom slučaju satelit) u kosmos a posle ih vraćala slećući horizontalno, u vidu aviona na pistu. Međutim, tri motora samog Orbitera nisu stvarala dovoljnu snagu niti su imali dovoljno goriva za podizanje do orbite. Zato su dodatni potisak obezbeđivala dva velika Bustera, svaki bočno prikačen na Spoljnji rezervoar preko dva para nosača. Svaki buster je imao jak motor i bio je sastavljen od nekoliko segmenata sa čvrstim gorivom i okružen tankom aluminijumskom oblogom debljine 13 mm.

Segmenti svakog bustera su u fabrici spojeni u tri velike sekcije i onda transportovani u Nasinu montažnu halu Kenedijevog kosmičkog centra na Floridi. Tu su se ta tri dela spajala u jednu celinu, a zazor u spojevima između njih popunjavan je sa dve zaptivna gumena 'dihtunga'('O-ring'). Usled toplote koja se stvarala usled sagorevanja goriva unutar bustera, te gumene zaptivke su se širile, popunjavajući prostor između i sprečavajući izlazak vrelih gasova van[1].

Dva SRB-a su stvarala lavovski deo potiska potrebnog za podizanje šatla do orbite (to su najjači motori na čvrsto gorivo koji su ikad leteli). Iako su rakete na čvrsti pogon manje složene i jeftinije od tečnih raketnih motora, poput onih kakve je koristio sâm Orbiter, njihova glavna mana je to što ih je bilo nemoguće ugasiti ili im regulisati potisak. Kada se jednom upale, SRB-ovi nastavljaju da gore punom snagom sve dok imaju išta od 500 tona goriva koliko su nosili u sebi. Nakon što obave svoj posao i podignu šatl na oko 45.600 metara, SRB-ovi su se odbacivali uz pomoć malih pirotehničkih uređaja. SRB-ovi su se nakon toga padobranima spuštali i padali u krugu od 250 km u okean, gde su ih kupili remorkeri i odvlačili na obalu na čičćenje, osvežavanje i pripremu za sledeće lansiranje.

Svrha Spoljnjeg tanka, pojedinačno najvećeg dela STS-a, bila je da nosi tečno gorivo za tri glavna motora postavljena u repu Orbitera. Uz SRB, ta tri tečna motora su stvarala dovoljno potiska da stignu u orbitu. Glavni motori su pili ogromne količine tečnog goriva tokom 9-minutnog leta, koliko su bili operativni. Sva ta 'čorba' se nalazila u ET. Donjih 2/3 tanka bilo je napunjeno tečnim vodonikom (1.497.500 litara), a gornja trećina tečnim kiseonikom (553.500 litara).

Te kriogene komponente su punjene u ET nekoliko sati pred lansiranje putem sistema slavina postavljenih duž lansirne rampe. Tokom lansiranja, tečno gorivo je pumpano u Orbiter radi snabdevanja 3 glavna motora za potrebe 8 ½-minutnog leta. U toj tački, šatl je dolazio u MECO(Main Engine Cutoff) gde je prekidano snabdevanje gorivom iz ET. 10 sekundi kasnije, na visini od 111.300 km, tank je automatski odbacivan. Pošto je to jedini deo STS-a koji nije planiran za ponovo korišćenje, padao je na Zemlju i sagorevao iznad Indijskog okeana.

c3
Tri tzv. SSMEsglavna motora smeštena u repu Orbitera. Palili su se u T-6,6 sec. U dnu se vide rojevi usijanih cirkonijumskih kuglica koje se ispaljivane da bi sagorele višak vodonika koji se oslobađa prilikom startovanja[2]. Desno je prikaz zagrevanja šatla prilikom uzletanja pri brzini od 2,6 M i na visini od 20 km.

NISKE TEMPERATURE

Razumevanje ovih osnovnih delova sistema šatl pomoćiće nam da shvatimo šta je izazvalo strašnu katastrofu 'Čelendžera'. Preovlađujuća teorija, kako je pokazala kasnija istraga tragedije, otkrila je da ni primarni ni sekundarni dihtung nije zatvorio ono što je nazvano zadnjim spojem desnog SRB-a. Taj spoj se nalazio u blizini repnog držača koji je spajao SRB sa Spoljnjim tankom. Kvar (tj. nefunkcionisanje) dihtunga je omogućio da vreli gasovi (3300°C) izađu iz komore raketnog motora i dovedu do kataklizmičkog lanca događaja.

Mnogi izvori navode činjenicu da je noć pred lansiranje temperatura vazduha pala na samo -8°C, a da je ujutro bila 2°. Nijedan prethodni let nije izveden ispod 11°C, a proizvođač bustera, kompanija 'Morton-Thiokol'[3], nije mnala dovoljno podataka kako će se njihovi busteri ponašati pri tako niskim temperaturama. Mada su 'Thiokolovi'inženjeri bili zabrinuti zbog lansiranja pod takvim uslovima i predlagali odlaganje, rukovodstvo Maršalovog lansirnog centra je žurilo[4]sa lansiranjem, smatrajući da će busteri moći sigurno da obave svoj zadatak čak i na tako niskim temperaturama. Međutim, ovo pojednostavljeno objašnjenje često zanemaruje niz faktora koji su doprineli kvaru dihtunga, te kao rezultantu uslovili kompletan gubitak letilice.

Prvi od tih faktora je jak vetar koji je duvao iznad šatlove lansirne rampe noć i rano ujutro pred lansiranje 'Čelendžera'. Vetar koji je duvao iznad ET, već napunjen tečnim vodonikom (-253°C) i tečnim kiseonikom (-183°C), uzrokovao je da okolni vazduh postane super-hladan i počeo da pada ka zemlji oko ET. Taj fenomen je zabeležen na fotografijama servisnog tornja noć pre lansiranja. Jedna mala česma za umivanje je ostala da curi preko noći, a kapljice koje je stvarala su bile zaleđene hladnim vetrom i bile nošene vetrom u pravcu vazduha koji je padao oko tanka.

Ipak, ovi događaji nisu previše neobični. Poznato je da propazak vetrova iznad ET može da stvori sloj leda na tanku i lansirnoj rampi čak i pri višim temperaturama. Ono što je bilo neobično u ovom konkretnom slučaju bio je smer vetra koji je duvao u pravcu zapad-severozapad. Kao rezultat toga, super-hladni vazduh se spuštao direktno ka donjem delu desnog SRB-a i prelazio preko donjeg polja spojnica bustera i rezervoara.

c4
Vetar je duvao preko ET i udarao donje spojeve desnog bustera SRB. (Pošto je šatl s druge strane, to obeleženo je njima desni SRB.)

c5  
Led na lansirnoj rampi šatla. Smatralo se da raketa od 2000 tona može da se nosi s malo leda... E pa neće da može, što kaže Šojić.

Uobičajena je procedura za specijalizovani zemaljski presonal da pre lansiranja infracrvenim kamerama meri debljinu leda koji se formira na ET-u. Potpuno slučajno, Ice Teamje okrenuo kameru ka nosaču donjeg spoja sa desnim SRB-om i izmerio temperaturu od samo -13°C, mnogo nižu od temperature okolnog vazduha i daleko od konstruktorske tolerancije za zaptivače. Da je vetar duvao u bilo kom drugom pravcu i da nije udarao u donji spoj, najverovatnije da bi zaptivke bile mnogo toplije i do katastrofe verovatno nikad ne bi ni došlo...

Dodatni faktor koji je doprineo tragediji bio je i to što informacija do koje je došao Ice Team nikad nije stigla do donosioca odluke o lansiranju, prvenstveno zato što se nadležnost tima odnosila samo na raportiranje o debljini leda na ET-u. Da je izveštaj o temperaturu na mestu donjeg spoja dospela do inženjera Nase i 'Morton-Thiokola', lansiranje bi skoro sigurno bilo zaustavljeno a gubitak 'Čelendžera'izbegnut...

E sad, red je da i ja nešto kažem. Elem, sve ozbiljnije priče koje godinama pišem na ovom sajtu imaju neki svoj život pre nego što se pretoče u word. Vezano za ovu priču, okidač je bila jedna zanimljiva emisija na 'Nacionalnoj Geografiji'od pre možda godinu-dve dana. Tema je bila 'Challenger Disaster'a govorio je jedan od penzionisanih inženjera iz 'Thiokola', zaboravio sam mu ime; možda Roger Boisjoly. On je JEDINI koliko ja znam, a čitao sam do tada puno o ovoj nesreći šatla, koji je odgovornost svalio na čelnike Nase i neke pridružene im generale. Koliko sam shvatio iz njegove vrlo emotivne i dokazima i logikom potkrepljene priče, rukovodioci kosmodroma, tzv. decision makeri, a njih je bilo ne više od 7-8, znali su savršeno dobro šta se dešava ali su odlučili da reskiraju! Ovaj čovek je rekao da je bilo više pokazatelja koji su nedvosmisleno dokazivali da je uzletanje u takvim uslovima ludost, da su parametri vad dozvoljenih margina, da su ljudi u šatlu ... ali troškovi odlaganja su postali astronomski, pritisci 'sa vrha' (svaki 'vrh' ima svoj 'vrh'!) ogromni, ljuljale su se fotelje... On je dao otkaz i otišao kući da gleda lansiranje. Čim je video oblake dima znao je o čemu se radi...

Sve kasnije priče i teorije tačne su i precizne SAMO DONEKLE, do onog dela koji se tiče odgovornosti. Čak ni u filmu, u kome se prikazivalo vreme događaja u hiljaditinkama, nema NIJEDNOG IMENA, već samo naznaka i priča o kolektivnoj odgovornosti, gde se loptica prebacije u tuđe dvorište...

Emisiju sam gledao dvaput i siguran sam da je čovek potpuno iskren i stručan da bi relevantno iznosio svoj sud. To je kao ono što smo učili u školi, povodi i uzroci. Jeste atentat na Ferdinanda bio povod za Prvi svetski rat, ali pravi uzroci su u imperijalnim silama i njihovoj preraspodeli Evrope i sveta, ali njih nikad niko ne pominje... Tako i ovde: čak sam i ja s brdovitog Balkana čuo za problem s dihtunzima i da je to bio povod za katastrofu, ali ko je to dozvolio? Ko su stvarni krivci? Znam odlično samo jedno – to nikad niko neće glasno reći. Čovek je decidirano rekao da su menadžeri raspolagali sa SVIM relevantnim podavima, znali su za rizik, znali su da se kockaju sa celokupnom misijom i životima posade, ali su bili spremni da probaju ... pa ako prođe prođe.

Pišem dalje zvaničnu verziju (i ova je prilično radikalna u odnosu na mnoge).

PROBLEM S DIHTUNZIMA

Svi faktori o kojima sam do sada govorio dejstvovali su satima pre lansiranja, ali šta je bilo sa samim letom? Pre 'Čelendžera', smatralo se da bi se bilo kakav kvar na SRB-ovima mogao da dogodi jedino u trenutku paljenja motora, što bi dovelo do katastrofalnog gubitka čitave letilice i lansirne rampe. Nasuprot tome, super-ohlađeni dihtunzi na donjem delu bustera trebali su da rade svoj posao tokom misije. Da sa dihtunzima nešto nije u redu pokazale su kamere na lansirnoj rampi koje su registrovale oblačić crnog dima na donjem spoju desnog SRB-a 0,678 sekundi posle paljenja bustera. Ti oblačići, često nazivani 'produvavanjem', ukazivali su da spoj nije potpuno 'legao', i da vreli gasovi iz bustera izbijaju pored izjedenih gumenih dihtunga. Još osam dodatnih oblačića dima je uočeno od 0,836 do 2500 sekunde misije, kako se vidi na donjim slikama, indikujući dalje izjedanje dihtunga.

c6
'Produvavanje' dihtunga na desnom SRB-u. Do 1985, sedam od devet lansiranja šatlova pokazivalo je produvavanje gasova pored zaptivki. Znači da su inženjeri znali za falinku, ali rukovdstvo nije preduzimalo ništa.

c7
Gumeni dihtunzi su imali prečnik 11,6 m i debljinu samo 6,4 mm. Na slici desno je šematski prikazano kako usled rasta pritiska u rezervoarima dolazi do fenomena poznatog kao 'joint rotation', kada se metalni delovi SRB-a savijaju, otvarajući pukotine u spojevima kroz kojih gasovi mogu da ističu.      

c8
Levo: pojednostavljeni presek spoja raketnih segmenata SRB-a. – čelična obloga (12,7 mm); B– primarni dihtung; – sekundarni dihtung; D– ojačana pokrivka; EF– izolacija; G– postava; – zaptivna pasta; I– čvrsto gorivo. Desno: strip dešavanja.

c9
Spajanje dva segmenta SRB-a. Tu su negde i dihtunzi.

Ipak, posle izvesnog vremena nisu primećeni nikakvi dalji oblačići dima, jer se spoj očigledno 'namestio'. Ovo novo dihtovanje je verovatno nastalo usled kombinacije dva faktora. Prvo, dihtunzi su se zagrejali vrelim gasovima unutar bustera koji su im povisili temperaturu i sposobnost zaptivanja. Ovakvo ponašanje je normalno uoičeno kod mnogih vojnih projektila. Takve rakete često pri startovanju proizvode velike oblake crnog dima zbog privremenog produvavanja njihovih zaptivnih prstenova pre nego što se zagreju i počnu da dihtuju. Drugo, čvrsto raketno gorivo (APCPamonijum-perhlorat) sadrži čestice aluminijumovog oksida koji počinje da se topi kada se ugreje, a kapljice aluminijuma su očvrsle i začepile pukotine. I doista, laboratorijski testovi su pokazali da oštećeni dihtunzi sa urezima mogu da budu zadihtovani takvim kapljicama...[5]

Privremeno dihtovanje očigledno je delovalo skoro čitav jedan minut leta, sve dok je pritisak u komori desnog SRB-a bio normalan. Sasvim je moguće da bi takvo dihtovanje trajalo do kraja da nije bilo četvrtog i konačnog faktora koji je osudio misiju. U 56. sekundi posle lansiranja, baš negde u vreme Max Q[6],'Čelendžer'je uleteo u najžešće udare vetra u istoriji šatl programa. Udari vetra su izazvali uvijanje bustera i izbacivanje čepa aluminijumovog oksida koji je zaptivao oštećeni dihtung. To je izazvalo smanjivanje pritiska u komori i pojavu malog plamena oslobođenog iz repnog spoja u 58,788. sekundi od lansiranja (MET, Mission Elapsed Time).

c10
Sivi dim izbija u blizini donjeg spoja desnog bustera.

c11
Šematski prikaz toka nesreće 'Čelendžer'(Veća slika.)

c12
Plamen se probija iz desnog SRB-a.

DESTRUKCIJA LETILICE

Plamen je nastavio da raste i uskoro bio uhvaćen u aerodinamičko polje strujanja oko sve bržeg šatla. Da je plamen bio okrenut u bilo kom drugom pravcu, šatl bi najverovatnije nastavio da bezbedno leti sve do odvajanja bustera, obzirom da su oba bustera nastavili s radom čak i nakon što je ostatak letilice dezintegrisan. Međutim, sa gubitkom pritiska u komori, desni buster nije imao dovoljno snage da pogura šatl u odgovarajuću orbitu, ali je Orbiter još uvek mogao da izvede proceduru hitnog sletanja na neki od rezervnih aerodrom širom sveta.

Budući da je plamen bio direktno usmeren ka ET-u, došlo je do slabljenja površine ET i nosača koji su pridržavali SRB. Uskoro je tank sa tečnim vodonikom počeo da curi, što je rezultiralo gubitkom pritiska u 66,765 sekundi MET. Iscureli vodonik se odmah pretvorio u gasovito stanje i formirao vidljivi oblak pare koji je isticao iz ET. Oslobođeni vodonik je 'hranio' plamen iz motora desnog SRB-a, izazivajući promenu u boji i postajući još izražajniji u 64,660 sekundi. Ubrzo nakon toga, na tamnoj podlozi stomaka Orbitera (imao je odozdo tamne izolacione pločice) pojavio se jak bljesak. U 70. sekundi MET, vodonik je već isticao iz pukotine koja je dostizala trećinu visine ET, što je značilo da se vodonični unutrašnji tank raspao[7]i da će se ET dezintegrisati...

c13
Curenje vodonika iz Spljnjeg rezervoara (ET).

Konačni raspad letilice započeo je oko 72. sekunde leta, kada je pokrenut brzi sled katastrofičnih događaja. U T+72,204 sec, donji držač desnog SRB-a za ET konačno je popustio i dopustio rotaciju bustera oko gornjeg držača. Ta rotacija je dovela do iznenadne promene u pravcima kretanja levog i desnog bustera.

U T+73,124 sec, kamere su zabeležile oblak bele pare koji se širio bočno sa donjeg poluloptastog kraja ET-a, ukazujući dalji napredak struktirnog raspada. To je vrlo brzo dovelo do odvajanja dna tanka od ostatka ET-a i rasipanja velike količine tečnog vodonika. Gubitak tolike mase izazvao je iznenadno ubrzanje koje je odnelo tank sa kiseonikom daleko napred odvajajući ga od kiseoničkog tanka na vrhu ET-a. Istovremeno, rotiranje desnog SRB-a dovelo je do sudara sa donjim delom tanka sa tečnim kiseonikom, što je izazvalo njegovo uništenje. Taj sudar je kasnije potvrđen na osnovu oštećenja otkrivenih na gornjem konusu SRB-a nakon analize pronađenih ostataka. Uništavanje kiseoničkog tanka dogodilo se u 73,137 sec što je bilo propraćeno oblacima bele pare koja se pojavila u tom delu neba.

c14
Raspadanje tanka sa tečnim kiseonikom u ET.

Praktično odmah, ova mešavina tečnog kiseonika i vodonika koji su iscureli iz dva rasturena rezervoara započela je da burno gori obavijajući čitavu letilicu oblakom eksplozivno zapaljivih parâ. U 76. sekundi leta, šatl je leteo na visini od 14.035 m brzinom od 1,92 Maha, što je jednako 2040 km/h. Posle rotacije desnog SRB-a, šatl je toliko skrenuo sa kursa da mu nos više nije bio okrenut u pravcu u kome je leteo...

Takav let pri tolikoj brzini stvarao je intenzivno aerodinamičko opterećenje na Orbiterovu konstrukciju. Opterećenje je postalo jednostavno preveliko, te se šatl raspao u nekoliko većih delova. Prvo je otpao prednji deo trupa koji se raspao i povukao za sobom veliki broj kablova kojim je bio povezan sa šatlovim tovarnim prostorom. Otpao je i nosni deo Orbitera, otkačivši se od kabine sa astronautima i rasipajući azot-tetraoksidno gorivo koje je trebalo da bude korišćeno u sistemu za kontrolu položaja broda (RCSreaction control system). To gorivo je gorelo u crveno-braon oblaku koji je mogao da se zapazi u oblacima koji su okruživali dezintegrisani šatl.

c15
Strukturni raspad Orbitera.

Ostatak Orbitera, njegov prednji deo, iznenada se našao u nadzvučnoj struji, te je se raspao iznutra ka van izazivajući kišu komada koja se stvorila u masivnom oblaku pare. U toj kiši delova koja je počela da pada na zemlju jasno je vidljiva kabina sa posadom, levo krilo i zadnji deo trupa sa tri glavna motora koja su i dalje radila trošeći poslednje litre goriva... Dva SRB-a su ukrstila putanje i nastavila da rade 110 sekundi posle lansiranja, kada su uništena pomoći brodskog uređaja za samouništenje.

c16
Krhotine Orbitera.

c17
Srećom, pronađen je ključni deo nesreće: donji deo desnog bustera, na kome se vidi rupa kroz koju je probijala vatra koja je dovela do nesreće.

SUDBINA POSADE

Inercija kabine, u kojoj se nalazilo još uvek živih 7. astronauta, ponela ju je naviše do visine oko 19.500 metara, nakon čega je započela balistički slobodan pad ka okeanu. Iako niko sa sigurnošću ne zna šta se tokom tog perioda dešavalo s posadom, veruje se da su verovatno preživeli početni raspad 'Čelendžera'jer opterećenja nijednom nisu prevazilazila 4 g. Međutim, kada se odvojila od ostatka letilice, kabina je izgubila strujno napajanje i kiseonik. Ako je kabina bila rashermetizovana tokom događaja, verovatno je posada brzo izgubila svest usled manjka kiseonika. Međutim, astronauti su bili opremljeni ličnim izvorima kiseonika (Personal Egress Air PacksPEAPs[8]). Od 4 kasnije pronađena PEAP-a, na 3 se vidi da su bili aktivirani i delimično korišćeni, što govori da su neki od članova posade dovoljno poživeli da ih uključe[9]... Međutim, ti uređaji nisu bili dizajnirani za upotrebu na velikim visinama i nisu mogla da spasu astronaute od gušenja ako je kabina bila depresurizovana. Bez obzira da li su bili svesni tokom pada ili ne, kabina je tresnula u more brzinom od 320 km/h, stvarajući silu od oko 200 g koja bi momentalno ubila svakog preživelog.

Ipak, valja reći da i pored svih analiza i istraga, pa čak i vađenja tela poginulih[10], patolozi nikad nisu objavili prave i sigurne uzroke smrti članova posade...

c18
Posada STS-51-L: (prednji red) Michael J. SmithDick ScobeeRonald McNair; (zadnji red) Ellison OnizukaChrista McAuliffeGregory JarvisJudith Resnik.

c19
Strelica prikazuje pilotsku kabinu. 

Potraga za ostacima 'Čelendžera'je trajala mesecima. Na kraju je iz okeana izvučeno oko 14 tona; 55% 'Čelendžera', 5% kabine i 65% satelita koji je šatl nosio nikad nije pronađeno. Svi neorganski ostaci šatla na kraju su 'sahranjeni' (eh, ti duševni Amerikanci!) u bivši silos nuklearnog projektila u vojnoj bazi Kanaveral.

ZAKLJUČAK

Posledice nesreće 'Čelendžera' dovele su do intenzivne istrage Predsedničke komisije koju je predvodio Vilijam Rodžers, a u kojoj su učestvovale veličine poput Nila Armstronga, Seli Rajd, Ričarda Fajnmana i Čaka Jegera. Istraga je otkrila brojne zabrinjavajuće činjenice o programu šatlova, uključujući nedostatke u konstrukciji, lošem rukovođenju, slaboj komunikaciji između Nase i kontraktora, kao i neadekvatne sigurnosne procedure. Prvo do čega je istraga došla je da se hitno moraju redizajnirati prstenasti dihtunzi, da mora da se smisli sistem za spašavanje posade i da se pooštre uslovi pod kojim šatlovi mogu da budu lansirani. Kompletna kopija zaključaka Godžersove komisije može da se pogleda na the NASA History sajtu.

Donešene mere su se pokazale efikasnim sve do 2003. kada se dogodila 'Kolumbija', druga velika nesreća šatl programa. Iako ne postoji bilo kakva direktna veza između ove dve katastrofe, zanimljivo je primetiti da je jedan od ključnih faktora u katastrofi 'Čelendžera'bio najgori vetar koji je iskusio jedan šatl, dok je 'Kolumbija'doživela drugi najjači udar vetra u istoriji, što je svakako bio ključni faktor u njegovom gubitku...

c20

c21


https://www.youtube.com/watch?v=U3LeaqWfdbY

 

[1]Astronauti koji su leteli na 'Apolima''Sojuzima'su pričali da je truckanje tokom uzletanja daleko najveće bilo u šatlovima. Uzrok je što čvrsto gorivo u busterima sagoreva neravnomernije nego tečno gorivo. Drndanje je prestajalo tek kada se busteri odbace...

[2]To je detaljo opisano ovde.

[3]Kompanija se nalazila u Juti, ali danas više ne postoji: pošto je proizvodila gume i relevantne hemijske proizvode, vremenom se spajala sa drugim vojnim korporacijama, te je od 2015. postala 'Orbital ATK Inc.'jer se spojila sa 'Orbital Sciences Corp.' i delovima 'Alliant Techsystems', da bi se 2018. ponovo spojili ovog puta sa 'Northrop Grummanom'.

[4]Naime, 'Čelendžer'je stigao na Floridu 22. januara. Odlaganje prethodne misije (STS-61-C), odložilo je ovo lansiranje za 23. a onda za 24. januar. Onda je lansiranje pomereno na 25. zbog lošeg vremena nad rezervnom povratnom pistom u Senegalu. NASA je prebacila moguće sletanje na Kazablanku, ali pošto pista nije bila spremna za noćno sletanje, lansiranje sa Floride je pomereno na jutarnji termin. Loše vreme nad Floridom 26. januara je pomereno na jutarnje časove 27. januara… Od ranog jutra, tehničari su prijavljivali kvarove (mikrosenzori, poklopac za ulazak posade i sl.). Svima je bilo dosta odlaganja…

[5]Zapravo, stvar se odvijala izgleda ovako:u zoru pred lansiranje, dihtunzi su se skupili i stvrdnuli zbog hladnoće i nisu dobro zaptivali. Temperatura je spala ispod glass transitiontemperature dihtunga. Iznad te temperature prstenovi su elastični i fleksibilni, dok su ispod krti i kruti. Tokom leta, sekundarni prsten nije bio na svom mestu zbog krivljenja metala, te nije postojala prepreka za gasove pa su oba dihrunga isparila u luku oko 70°. Al-oksid iz goriva je začepio oštećeni spoj, privremeno zamenjujući dihtovanje prstenova pre nego što je plamen ipak prošao kroz spoj…

[6]'Space Shuttle i Max–Q'- Astronomski magazin. Najveći dinamički pritisak, šatlovi su osećali oko jednog minuta po lansiranju, na viisini od oko 10.600 m. Tek nakon te tačke, gustina vazduha je takva da su šatlovi mogli da 'daju gas do daske' (104%), bez bojazni od oštećenja konstrukcije…

[7]Samo taj tank je imao zapreminu od preko 1500 m3! To je jednako zapremini jedne trospratnice!

[8]Uređaj koji je omogućavao do 6 minuta autonomnog disanja prečišćavajući vazduh iz kabine.

[9]To su bili specijalisti misije Ellison OnizukaJudith Resnik, i pilot šatla Michael Smith.

[10]Telo astronauta G. Džervisa je izvađeno iz okeana tek 3 meseca po nesreći – ležalo je na dubini od 31 m i 1,3 km od pada kabine.

OD ISTOG AUTORA: 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   
dragovic
+2 #7 dragovic 19-08-2018 14:31
Hvala Gordanu ( :P ) I BojanuB na komentarima.
Ta tema je jako kontroverzna I u SAD I ima gomile knjiga 'za' I 'protiv', već u zavisnosti od početnog stave onoga ko čita.
Komšija sa plaže na kojoj sam se 2007. kupao kad sam bio na Floridi je bio vojno lice (u penziji) u bazi Kenedi, I pričao mi je neke stvari 'iz prve ruke' koje su mi tada bile prosto neverovatne... Čak I ako mu odbiješ pola na vojnički mozak I bes na administraciju koja mu daje malu penziju, I dalje je tu bilo puno stvari za staviti prst na čelo :lol:
Goran
+2 #6 Goran 19-08-2018 11:59
Tek sada vidim da spojio ime i prezime Draška Dragovića. Izvinjavam se, postoji onaj stari "Marfijev" zakon - sa kompjuterima se mnogo tačnije greši.
BojanB
+3 #5 BojanB 18-08-2018 12:37
[spoiler]Goran 17-08-2018 20:44
Hvala gospodinu Draškoviću na detaljnoj i stručnoj analizi, koja ima i osobine tehno-detektivs kog romana..[/spoiler]

Da, odlično posloženo, za pročitati u jednom dahu.
dragovic
+3 #4 dragovic 18-08-2018 10:10
Hm Gordane ... preneću pohvale Dragoviću ako ga pronađem
Goran
+3 #3 Goran 17-08-2018 20:44
Hvala gospodinu Draškoviću na detaljnoj i stručnoj analizi, koja ima i osobine tehno-detektivs kog romana, u ovom slučaju bez srećnog holivudskog kraja.
Aleksandar Zorkić
+1 #2 Aleksandar Zorkić 17-08-2018 17:25
Citat Rajs:
Zašto nisu objavili komunikaciju između posade i kontrole leta u tim zadnjim minutama, kao što su Rusi objavili za jednu od svojih tragedija?

Otkud vam ideja da nisu objavili? Pa ako je neko transparentan onda je to Nasa. Dakle, objavili su, o tome smo već pisali, a ponovićemo - sutra ili narednih dana ponovo.
Rajs
+2 #1 Rajs 17-08-2018 17:20
Zašto nisu objavili komunikaciju između posade i kontrole leta u tim zadnjim minutama, kao što su Rusi objavili za jednu od svojih tragedija?
Dodaj komentar


 

tranzit logo


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18