Na početku kosmičke ere jedna od najvećih nepoznanica sa kojom su se susretale kosmičke sile bio je učinak mikrogravitacije na ljudsko telo. Misije 'Восток'i 'Mercury'su pokazale da je moguće ostati u bestežinskom stanju nekoliko dana. No da li je moguće izdržati nedelje? Ili mesece? Gde je granica? Još pre 'Спутника', naučnici i SF pisci su predložili rešenje bestežinskog stanja tokom kosmičkih letova: izgradnja brodova i orbitnih stanica sa 'veštačkom gravitacijom'. Ili preciznije, rotirajuću letilicu koja bi centrifugalnom silom držala posadu i njihovu opremu zalepljene za 'pod'. Međutim, postojao je jedan problem. Letilica koja se okreće oko svoje ose generiše i neke druge efekte osim centrifugalne sile, od kojih je najznačajnijaKoriolisova sila– fiktivna sila, da, ali ne manje primetna. Što je manji poluprečnik rotacije i što se stanica brže okreće, to su veći efekti Koriolisove komponente. Može li ljudsko biće i njegovo unutrašnje uvo da izdrže višegodišnju izloženost ovog efekta? Ne bi li lek bio gori od bolesti?
Centrifuga 'Orbita'. Kabina se vidi krajnje desno. (IMBP)
Početkom šezdesetih godina prošlog veka, konstruktorski biro OКБ-1 Sergeja Koroljeva naručio je projekt eksperimentalne rotacione kuće kako bi istražio učinke rotirajućeg staništa na buduće letove na Mars. Koncept je bio jednostavan. Bila bi izgrađena centrifuga, poput one koja se koristila za ispitivanje izdržljivosti kozmonauta, ali dovoljno velika da bi volonteri mogli da dovoljno dugo žive unutra. Za projekt 'Orbita', kako je dobio ime, bili su zaduženiGromovljev Istaživački institut(rus. Лётно-исследовательский институт имени М. М. Громова, ЛИИ) i Institut za vazduhoplovnu medicinu(rus.Институт медико-биологических проблем Российской академии наук).U početku se projekat zvao'Маrs', аli je ime lukavo promenjeno kako bi se spriječilo da američke obavještajne službe dođu do zaključka da SSSR planira putovanje na Crvenu planetu. 'Orbita' je bila dvostruka centrifuga duga dvadeset metara. Na jednom kraju bila je okrugla kabina u kojoj su mogli da žive 'rotonauti' – obično dvoje ljudi – opremljena krevetom, radnim stolom, kupatilom, tušem i kuhinjom.
Mnogi smatraju da je prvi predlog rotirajuće orbitne stanice dao potencijalni Slovenac Herman Potočnik – Noordung (1892-1929). M. Tumpić je napisao: Kada je 1945. godine u britanskom magazinu 'Wirless World', Arthur C. Clarke objavio članak o geostacionarnom satelitu, u referencama tog njegovog rada napisao je: Hermann Noordung! Njemu u čast, asteroid 19612 otkriven 1999. godine iz zvjezdarnice Črni Vrh (Slovenija) nosi naziv, (19612) Noordung. Svemirska nastamba, ili svemirska postaja kako je to udomaćeno u našem jeziku, nalik divovskom kotaču iz Kubrickova kultnog filma 'Odiseja u svemiru 2001' direktno je inspirirana Potočnikovom skicom svemirske postaje 'Wohnrad' (kotač, postaja kotač), zajedno s detaljem o umjetnoj gravitaciji. Manje je poznato kako je početkom devedesetih godina prošlog stoljeća postojao prijedlog da se Međunarodna svemirska postaja nazove 'Hermann Noordung Space Station', taj prijedlog, nažalost, nije usvojen...
Rotaciona orbitna stanica Vernera Magnusa fon Braunaiz perioda posle rata je bila 'inspirisana' Slovenčevim točkom. Tada je Fon Braun imao samo 40 godina. Iako je 4 godine bio član nacističke partije i vodeći vojni inženjer, u čijim fabrikama je radilo na desetine hiljada logoraša, danas često piše da je to američki raketni stručnjak, koji je zaslužan za let ljudi u kosmos i na Mesec.
Delovi 'Orbite'.Vidi se sposobnost kabine da se naginje tokom rotacije. (Leonid-Kitajev-Smik)
Osobenost ove male kućice je bila u tome da je mogla da promeni svoj nagib da se prilagodila brzini rotacije sustema (pri malim ugaonim brzinama kabina je bila u horizontalnom položaju). Rotonauti su mogli da uđu i izađu iz središnje osi čak i kada je sistem bio u pokretu, kao da je to svemirska stanica preuzeta iz pripovetke 'Pulp' iz 50-ih godina. Na suprotnom kraju se nalazio kontrateg i viseća stolica za komplementarne eksperimente. 'Orbita' je dovršena 1965. godine, a do 1974. ukupno je 72 kandidata prošlo kroz njegovu unutrašnjost. Većina ih je iskusila iste simptome: euforiju i radost tokom prvog sata okretanja, i apatiju, slabost i glavobolju tokom sledećih sati. Nakon toga, većina kandidata je uspevala da se, manje ili više, prilagodi. Brojna istraživanja su sprovođena u trajanju do 35 dana (!). Kao što se i očekivalo, rotonautima je trebalo nekoliko dana da se potpuno oporave nakon iskustva, ali nisu pronađeni nikakvi trajni štetni učinci.
Elementi 'Orbite': 1 – kabina; 2 – prolaz; 3 – fiksna platforma (ne rotira); 4 – poklopac za ulazak u centrifugu; 5 – rotirajuća platforma; 6 – stepenice; 7 – kontrateg; 8 – središnja soba u osi; 9 – balkon. (Leonid-Kitajev-Smik)
Nažalost, danas je teško pronaći detaljne informacije o iskustvima koja su prikupljena na 'Orbiti'. Instalacija je bila demontirana u drugoj polovici 70-ih godina kada je potvrđeno da, s jedne strane, putovanje na Mars nije baš hitno i, s druge strane, da učinci mikrogravitacije na ljudski organizam nisu tako smrtonosni kao se mislio pre dugih letova na vojnim svemirskim stanicama programa 'Saljut'[1]. Potreba za izgradnjom rotirajućih svemirskih stanica više nije bila prioritet. Ipak, sledili su – i nastavili – sa sličnim iskustvima, kako u Sovjetskom Savezu, tako i u Sjedinjenim Državama. Naravno, niko od njih nije imao koristan prostor tako veliki kao 'Orbita'.
Detalj kapije u nagnutom položaju. Vidi se uglomer nagiba kućice.
[1]Prve kosmičke stanice u istoriji. SSSR je za 15 godina napravio seriju od 4 naučno-istraživačke stanice sa ljudskim posadama i još dve vojne, pod imenom'Almaz'. Na osnovu ovih iskustava kasnije su pravljene orbitne stanice 'Mir 1 i 2'.
