Astronautika: istorija

 FELJTON Pola veka Apoll 11 

Zašto sam napisao serijal o 'Apolu'?

 

Bio je to trenutak istine. Dostizanja ove točke koštao je Ameriku 8 godina i mnogo napora, uključujući i žrtve u ljudskim životima. Ni Nasini menadžeri nisu verovali da će prve četiri 'Apolo' misije sa ljudskim posadama proteći bez ikakvih problema. Ali bilo je tako, i došlo je vreme da se osvoji površina Meseca. Mašinerija je bila spremna i podmazana, kao sportski tim na vrhuncu svog treninga. Prema klasifikaciji letova usvojenoj u septembru 1967, došle su na red 'Misije G'. Ali 'Misija G' je samo bledi slogan za jednu od najvećih prekretnica u istoriji: kročenje na površinu Meseca!

a1
Lansiranje 'Apola 11' (AS-506) 16. jula 1969.

NASA je odlučila da će, nakon uspeha misija 'Apolo 7, 8, 9 i 10', ekspedicija 'Apolo 11' krenuti ka Mesecu tokom lansirnog prozora otvorenog sredinom jula 1969. godine. Plan je bio da ako sletanje na Mesec ne protekne uspešno, da se pokuša ponovo već u septembru, sa dovoljno vremena da se reši bilo koji mogući problem. Na taj način je NASA dala sebi dve šanse da ispuni Kenedijev skoro sveti amanet pre isteka 1970.

Posadu 'Apollo 11' činili su Nil Armstrong, Majkl Kolins i 'Baz' Oldrin. Primamljivo je misliti da su za ovu istorijsku misiju odabrana tri jako iskusna i kvalifikovana pilota, koja su pored svega bili u svakom pogledu izvanredni ljudi. Ali, da li je to u stvarnosti bilo tako?

a2
Zvanični portret posade 'Apola 11'.
 Samo Oldrin (krajnje desno) nosi najnoviji skafander A7-L kakav će biti korišćen u misiji. Sva trojica su bila '30. godište.

PROTAGONISTI

Dik Slejton[1] je odabrao posadu 'Apola 11' u maju 1967. Slejton je delovao u skladu s poznatim sistemom rotacije, odnosno rezervna posada[2] astronauta postajala bi glavna posada tri misije kasnije. To je značilo da bi rezervna posada 'Apola 8'[3] trebala da bude odgovorna za pilotiranje 'Apolom 11'. Međutim, krajem 1967. godine rezervnu posadu 'Apola 8' (lansiran je krajem 1968.) činili su Čarls Konrad, Ričard Gordon i Klifton Vilijams. Nedugo zatim Vilijams je poginuo u avionskoj nesreći, pa ga je zamenio Alan Bin, ali, u svakom slučaju, astronauti nisu imali pojma da Slejton nije nameravao da se drži rotacionog sistema za prvo sletanje na Mesec.

a3
Dik Slejton 
– u crvenoj majci – na doručku sa posadom 'Apola 11' na dan lansiranja.

Slejton se dogovorio s Bobom Gilrutom, šefom Nasinog kosmičkog centra u Hjustonu, da bi prvim sletanjem na Mesec, ako je ikako moguće, trebalo da rukovodi neki veteran iz programa 'Merkjuri'. Slejtonov favorit je oduvek bio 'Gas' Grisom, ali, nažalost, ovaj je poginuo u tragediji 'Apola 1'. Jedini preostali veterani 'Merkjurija' bili su Volter Šira i Gordo Kuper, ali je Slejton smatrao da su veštine njegova dva bivša drugara preslabe, te nije bio voljan da im dodeli nijednu misiju sa sletanjem na Mesec (da stvar bude gora, direktori Nase su Širi[4] i njegovoj posadi zabraniti bilo kakav let u kosmos nakon stalnih nepotčinjavanja naredbama tokom misije 'Apola 7'[5]).

Izuzevši Širu, Slejton je za zapovednike prvih 'Apolo' misija imenovao Džima Mekdivita, Frenka Bormana i Toma Staforda (ostatak svake posade bio bi odabran u dogovoru sa zapovednicima). Slejton je želeo da Borman ili Mekdivit vode prvu misiju sletanja na Mesec, ali su obojica odlučila da više ne lete u kosmos nakon okončanja svojih poslednjih misija. Stoga je Slejton, ostavši bez svojih omiljenih kandidata, bio prisiljen da koristi ostatak astronauta koje je imao u sistemu rotacije.

Kao što sam rekao, rezervna posada 'Apola 8' trebala je da bude glavna u misiji 'Apola 11'. Međutim, sredinom 1968. godine, glavne posade 'Apola 8' i 'Apola 9' su bile međusobno zamenjene jer je Džim Mekdivit odbio da rukovodi misijom bez lunarnog modula, te su u tom procesu zamenjene i rezervne posade. Sada su rezervnu posadu 'Apola 8' činili Nil Armstrong (zapovednik), Džim Lovel (pilot komandnog modula) i 'Baz' Oldrin (pilot lunarnog modula).

a4
Konačna rezervna posada 'Apola 8': Armstrong, Oldrin i Hejz.

Međutim, Majkl Kolins, koji je planiran da bude pilot komandnog modula 'Apola 8', morao je na operaciju diskus hernije, pa ga je zamenio Džim Lovel[6]. Slejton je odlučio da stavi Oldrina za rezervnog pilota komandnog modula a privremeno postavi Freda Hejza za pilota lunarnog modula 'Apollo 8'. Nakon što se Kolins oporavio od operacije, vratio se u rotaciju kao član Armstrongove posade i ponovo zauzeo svoj položaj pilota komandnog modula. Oldrin se vratio na poziciju pilota LM-a na štetu Hejza, kojem je nedostajalo iskustva u kosmičkim letima (osim toga, Slejton nije ni imao nameru da ga šalje na neku od prvih misija). Očigledno, posada 'Apola 11' je mogla da bude vrlo različita, ali samo su Armstrong, Kolins i Oldrin ušli u istoriju na velika vrata.

a5
Nil Armstrong tokom oblačenja skafandera za let 'Apola 11'.

Ako je u Nasi postojao astronaut sa više čeličnih živaca od ostalih, onda nema sumnje da je to bio Nil Elden Armstrong. Rođen je 5. avgusta 1930. u Vejpakoneti u Ohaju i njegova strast je oduvek bila letenje (prvi put je seo u avion sa 5 godina). Nakon odlaska u vojsku, učestvovao je u Korejskom ratu kao pilot F9F 'Pantera' na nosaču aviona USS 'Eseks'. Tokom rata je izveo 78 borbenih misija, uglavnom kopnenih napada. Nakon toga se povukao iz vojske i stekao diplomu vazduhoplovnog inženjera na univerzitetu Perdju. Godine 1955. otišao je u tadašnju nacionalnu kosmičku agenciju NACA da radi kao probni pilot u vojnoj bazi Edvards, a sledeće godine se oženio sa Dženet Šeron. U Edvardsu, Armstrong je uspeo da leti na svim dostupnim vrstama letilica kako bi poboljšao svoje veštine. 1958. NACA se spojila s novorođenom Nasom i ubrzo nakon toga Armstrong je počeo da leti na hipersoničnom raketnom avionu 'X-15'[7]. 1960. godine dostigao je visinu od 63 km tokom jedne od 7 misija koje je izveo s ovim legendarnim avionom. Godine 1962. bio je izabran za člana druge grupe Nasinih astronauta, prvi koji je izabran nakon prvobitnih 'Merkjurijevih Sedam' (njegova prijava je stigla kasno, ali je primljena zbog Armstrongovog spektakularnog letačkog iskustva).

a6
Armstrong u kabini 'X-15'. Avion je imao čak dva leta koja se računaju u kosmička, jer su bila iznad Kármánove granice od 100 km. On i danas drži rekord u brzini motornog aviona sa pilotom od 7275 km/h.

U martu 1966. Armstrong je izveo svoju prvu kosmičku misiju, 'Džemini VIII', zajedno s Dejvom Skotom. Misija je trajala kraće od 11 sati zbog problema s pogonskim sistemom kapsule 'Džemini' koji se pojavio dok je bila povezana[8] sa stepenom 'Agena'. Situacija je postala kritična i samo su mirnoća i Armstrongov profesionalizam uspeli da izvuku posadu. Armstrongov impresivni učinak tokom leta 'Džemini VIII' jako su zadivili Slejtona i ostale Nasine astronaute. 6. maja 1968. Armstrong je bio u poslednjem trenutku katapultiran iz letilice LLRV-1 korištene za simulaciju spuštanja LM-a na Mesec. LLRV je izgubio kontrolu i srušio se ubrzo nakon toga. Srećom, Armstrong je izašao nepovređen iz incidenta, iako je skoro prerizao jezik.

U vreme misije 'Apola 11', Armstrong je imao dva sina (1959. je imao još jednu kćer, Karen, koja je umrla sa samo 3 godine).

a7
Majkl Kolins tokom treninga za 'Apolo 11'
. U biografiji mu piše da je bio 17. Amerikanac u kosmosu i četvrta osoba (treća američka) koja je šetala kosmosom, prva koja je izvela više od jedne šetnje, i druga osoba (posle Janga u 'Apolu 10') koja se našla u orbiti oko Meseca sama. Obišao je 30 krugova oko Meseca.

Pilot komandnog modula (CMP) Majkl Kolins rođen je 31. oktobra 1930. u Rimu, jer je njegov otac, oficir američke vojske, bio tada stacioniran u Italiji. Za razliku od Armstronga i Oldrina, Kolins nije pokazivao veliko zanimanje za svet vazduhoplovstva. Strasti su mu bile sport i čitanje, kombinacija koja se mnogima činila neobičnom. Kolins se pridružio USAF-u 1952. godine (nakon što je završio vojnu akademinu u Vest Pointu), a dve godine kasnije osposobio se za pilota F-86 'Sejbra', aviona naoružanog nuklearnim oružjem. 1956. oženio se Patrišom Finegan. Bio je raspoređen u nekoliko evropskih baza, a 1960. godine postao je vojni probni pilot u bazi Edvards. Nakon što je odbijen prilikom druge selekcije astronauta za Nasu, Kolins se bez puno želje prijavio za treću grupu od 14 astronauta, ali nije prošao psihijatrijsku procenu sve dok ga Slejton nije lično pitao je li još uvek zainteresiran za astronauta. U tom trenutku je imao preko 3000 sati letenja, od čega 2700 na mlaznjacima, što je bilo više od obojice budućih kolega.

a8

Oldrin pozira pred misiju 'Apola 11'. Retko se ko danas seća da je on zapravo bio pilot lunarnog modula.

Kao i njegova dva saputnika, Edvin Judžin Oldrin junior rođen je 1930. – u Montkleru u Nju Džersiju – ali pošto mu je rođendan 20. januara, za vreme misije 'Apolo 11' bio je najstariji od sve trojice (doduše za samo nekoliko meseci). Od detinjstva su ga zvali 'Baz' (engl. 'Buzz'), jer ga je još od malena mlađa sestra smatrala zujalicom[9]. Studirao je na prestižnoj akademiji u Vest Pointu, gde je formirana vojna elita zemlje, a 1951. dodeljen je seulskom 16. Skvadronu kao pilot borbenog aviona F-86 'Sejbr'. Tokom Korejskog rata, Oldrin je izveo 66 borbenih misija, a 1952. je oborio dva kineska borbena aviona 'MiG-15' sovjetske izrade. 1954. se oženio sa Džoanom Arčer, a dve godine kasnije dodeljen je Zapadnoj Nemačkoj kao pilot borbenog aviona 'F-100'.

Kasnije je studirao aeronautičko inženjerstvo na univerzitetu u Mičigenu, a 1963. godine odbranio je doktorat iz astronautike na MIT-u. Poput Kolinsa, bio je odbijen tokom drugog konkursa za astronaute u Nasi, iako je u slučaju Aldrina to odbijanje bilo zato što nije bio probni pilot. Tokom treće selekcije 1963, NASA je promenila pravila i zatražila da podnosioci zahteva budu test-piloti ili obični piloti, ali s više od 1000 sati letenja. Do tada je Oldrin već imao preko 2500 sati leta – 2200 u vrhunskim mlaznim avionoma – i biva prihvaćen. Bio je to prvi Nasin astronaut s doktoratom. Oldrin je imenovan za rezervnog pilota nakon smrti članova glavne posade, Eliota Šea i Čarlsa Baseta, u avionskoj nesreći u februaru 1966. To mu je u misiji 'Džemini IX'omogućilo da postane član glavne posade 'Džeminija XII' sa veteranom Džimom Lovelom, a u novembru 1966. otputovao je u kosmos u posljednjoj misiju programa 'Džemini' i izveo tri kosmičke šetnje ukupne dužine odpreko 5,5 sati.

Bio je određen za pilota lunarnog modula (LMP) u 'Apolu 11'.

a9
Trojica astronauta tokom časova odmora.
U to vreme su sva trojica bila tri godine mlađa od Noleta danas...

Tzv. personaliti trojice muškaraca, kao i gotovo svih 'Apolo' astronauta, prkosili su tadašnjim stereotipima. Da, sva trojica su bili prekaljeni vojni piloti, ali njihova slika je bila daleko od tipične predstave 'alfa mužjaka' koju nam je servirao Holivud kroz filmove tipa 'Top Gan'. Armstrong i Oldrin su bili vrlo uzdržani, a naročito je škrt na rečima bio Armstrong koji je uvek predstavljao razočaranje za novinare, željne da čuju dubokoumne i veličanstvene poruke čoveka koji je nameravao da prvi kroči na Mesec. Osim što je bio izvanredan probni pilot, Armstrong je imao skrivenog dara da pretvori epsku kosmičku priču u dosadni i sterilni tehnički izveštaj. Ali nisu ga odabrali zbog njegovih veština pripovedanja. Armstrongova sigurnost i spokoj učinili su ga rođenim vođom.

a10
Portret rezervne posade. Umesto Kolinsa trebalo je da leti Lovel, koji je već leteo sa Oldrinom u 'Džeminiju XII'. Oni su bili rezervna posada za 'Apolo 9', ali su zbog kašnjenja u radovima na lunarnom modulu zamenjene glavna i rezervna posada 'Apola 8' i 'Apola 9', tako da su Armstrong i drugovi postali rezerve na 'Apolu 8'. Na osnovu planirane rotacije, očekivano je da lete na 'Apolu 11'.

S druge strane, Oldrin je, premda ljubazan i pristupačan, naginjao besu lakše od svojih kolega, pa je stekao reputaciju nekoga s kim je 'teško' raditi. Kolins je bio poseban. Oduševljeni čitalac i vernik, privlačio je i pažnju novinara zbog svojih sporadičnih izliva suptilnog i inteligentnog humora kojim je često uspevao da 'spasi' pojedine intervjue. Dok su Armstrong i Kollins u kosmosu videli proširenje vazduhoplovnog sveta i uopšteno nisu bili neki naročiti fanatici kosmičkog istraživanja, Oldrin je bio istinski 'kosmo-transformisan' i uživao u svemu što ima veze sa kosmosom, posebno na teorijskom nivou. Odlazak na Mesec je za Armstronga i Kolinsa bio uzbudljiv posao jer je to bio vrhunski profesionalni izazov za svakog probnog pilota. Za Oldrina, odlazak na Mesec je trebao da bude samo uvod u istraživanje Sunčevog sistema od strane čoveka. Verovatno najpatriotskiji deo trija, verovao je da SAD treba da učine sve što mogu kako bi bili ispred Sovjetskog Saveza u osvajanju svemira. Njih troje nisu bili prijatelji, ali su se dobro slagali. Kao što je govorio Kolins, bili su prilični stranci sa srdačnim odnosom ('prijateljski stranci').

a11
Transfer AS-506 ('Apolo 11') ka rampi 39A u daljini.

 

[1] Bivši pilot bombardera u II sv. ratu, aeronautički inženjer i jedan od '7 Merkjurijevih astronauta'. D.K. Slejton (1924-93) je 1963. postao prvi Šef aktivnih astronauta u Nasi, tj. glavni savetnik direktorima agencije u vezi treninga i rada prvih astronauta. Kao direktor letnog osoblja, bio je odgovoran za predlaganje posada za letove u kosmos.

[2] Svaka posada koja je odabrana za let u kosmos morala je da ima alternativnu posadu, koja je prolazila kroz sve obuke i kontrole kao i 'prava' posada, a služila je 'za svaki slučaj'. Rezervnu posadu za 'Apolo 11' činili su J.A. LovelV.A. Anders i F.V. Hejz. Prva dvojica su već leteli u 'Apolu 8', a treći će leteti u 'Apolu 13'.

[3] Tek drugi let 'Apola' sa posadom i prvi koji je s ljudima napustio Zemljinu orbitu. Obleteli su Mesec i vratili se na Zemlju za 68 sati.

[4] Bio je prvi astronaut koji je bio 3 puta u kosmosu (ukupno 295 sati) i jedini koji je leteo i u 'Merkjuriju', i u 'Džeminiju' i u 'Apolu'.

[5] Stalno je nešto 'mozgao' – što je bilo neprihvatljivo za astronauta (žalio se na vetar pre lansiranja, smatrajući da bi raketa mogla da padne), pa su tokom misije on i kolega dobili temperaturu i sline te su odbili da nose kacige tokom sletanja. To im nisu zaboravili... Nа kraju je završio kao TV reporter.

[6] Ova posada je bila presedan u pred-šatlovskoj eri jer zapovednik misije nije bio najiskusniji član posade: Borman je do tada bio samo jednom u kosmosu a Lovel već dvaput ('Džemini VII i XII'). Takođe je bio prvi slučaj da zapovednik u nekoj prethodnoj misiji (Lovel na 'Džeminiju XII') leti sada kao ne-zapovednik.

[7] Ovaj eksperimentalni avion je bio čedo Valtera Dornbergera, nacističkog general-majora i doktora nauka, koji je posle rata sa Fon Braunom pobegao iz Dojčlanda u Ameriku. Bio je tata projekta za projektile 'V-2' koji su razarali Francusku i Englesku (u čijim fabrikama je radilo i stradalo na desetine hiljada logoraša), ali je ipak uspeo da se u SAD zaposli kao podpredsednik u kompaniji 'Bell Aircraft Co.'. Bio je ključni konsultant na projektu X-20 'DynaSoar' a kasnije i na spejs šatlovima. Na kraju je ipak 1980. umro u rodnoj Nemačkoj.

[8] Armstrongova misija je bila prva američka koja je izvela spajanje dve letilice u kosmosu, ali je tom prilikom postala nenadano i prva koja je doživela ozbiljan kvar koji je ugrozio i misiju i živote posade.
  Zanimljivo je da je Nil takođe postao tek drugi američki civil koji se obreo u orbiti (prvi je bio Dž. Voker sa 'X-15'). Smatran je za civila jer je u mornaričku rezervu otišao još 1960. Prvog civila u kosmos su lansirali Sovjeti – Valentinu Terješkovu još 1962.

[9] Kada je u januaru 1963. sa 33 doktorirao sa tezom 'Line-of-Sight Guidance Techniques for Manned Orbital Rendezvous', kolege astronauti su mu dali nadimak 'Dr randevu'. Tada još nije bio nijednom u kosmosu.

 


 FELJTON Pola veka Apoll 11 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 
 leksikon 190


stranica posmatraci2019

CURRENT MOON


tvastronomija18