Tokom pedesetih godina prošlog veka politički lideri SAD-a  gledali su na razvoj raketne tehnike i ideju leta u kosmos u skladu sa ondašnjom strategijom unutrašnje i međunarodne politike i nacionalnom vojnom doktrinom. Dok je za Staljina i Hruščova raketno-nuklearni štit bio od životnog značaja za odbranu Sovjeta zemlje (ali i za zaštitu i ekspanziju komunizma u svetu), predsednici Truman i Ajzenhauer su forsirali jačanje strateške avijacije i nuklearnog potencijala. Na let u kosmos, prvi ljudi Bele kuće su gledali bez posebnog entuzijazma, što je zanimljiv paradoks budući da su svojim odlukama, a da toga nisu bili svesni, trasirali početak kosmičke ere i zauvek promenili svet.

I deo •  II deo III deo

U julu ove godine* obeležavamo 40-tu godišnjicu jednog od najznačajnijih događaja u istoriji kosmonautike (i čovečanstva) – dan kada je čovek prvi put kročio na Mesec. Malo je bilo onih koji su tog julskog dana 1969. gledajući američke astronaute Nila Armstronga (Neil Armstrong) i Edvina Oldrina (Edwin Aldrin) kako skakuću po Mesecu pomislili na “Sputnjik”, prvi veštački satelit Zemlje i koliko je njegov uticaj na čovekovo iskrcavanje na Mesec samo dvanaest godina kasnije bio presudan. Pitanje je kako bi izgledao razvoj čovečanstva i odnos dveju velesila da nije bilo “Sputnjika”. U jednom se međutim mnogi analitičari astronautike slažu - na prvi čovekov let na Mesec, morali bismo da čekamo znatno duže.

* Članak je pisan 2009. godine
Sputnik1
sputnjik
Lansiranje “Sputnjika” 4. oktobra 1957. imalo je dve dalekosežne posledice na globalnu političku situaciju u svetu. Kao prvo, “Sputnjik” je obeležio početak nove epohe u istoriji čovečanstva, kosmičke ere. Drugo, kako je Sovjetski Savez, a ne svemoćne SAD, lansirao prvi veštački satelti u kosmos, svetu je na sva zvona najavljeno da ništa više nije isto i da se mora računati na novi bilans snaga, bilans u kome je ratom uništena sovjetska privreda, za samo 12 godina posle završetka rata uspela da stvori nešto tako velelepno kao što je bio satelit. I ne samo to. Trebalo je stvoriti nešto još velelepnije što će mali satelit izneti u kosmos - raketu-nosač. U stvari, “Sputnjika” nikada ne bi bilo da Sergej Karaljov nije razvio i uspešno testirao prvu intrekontinentalnu raketu R-7. Njen prvenstveni “korisni” teret je naravno trebala biti atomska bomba – jasna poruka moćnoj kapitalističkoj Americi da od avgusta 1957. kada je R-7 prvi put zagrmeo nad Bajkonurom, i Rusi mogu da poseju nuklearnu smrt po njenim gradovima. Do tada, iako je Rusija već testirala atomsku i hidrogensku bombu, postala je samo jedna prava velika sila, super-sila – Amerika, koja je jedina bila u stanju da na bilo koju tačku planete baci atomsku bombu. Sa gotovo 2000 strateških bombardera B-52 dugog dometa, lociranih u američkim bazama koje su okruživale Sovjetski Savez gotovo sa svih strana, Amerika je sve vreme držala Kremlj, koji je u to vreme imao manje od stotinu strateških bombardera Tu-95 sposobnih da nose atomske bombe na duge relacije, pod stalnim i snažnim pritiskom. Odbrana prve i najmoćnije komunističke države visila je godinama na koncu, dok je na međunarodnom planu, Amerika imala odrešene ruke, da interveniše u ‘odbranu demokratskih vrednosti kapitalističkog poretka’ (kao što je to bilo sa ratom u Koreji kada je pretnjom atomskim bombama sprečila veće uplitanje Kine).
B52
B52

Nemački raketni inženjeri u Americi

Razvoj kosmonautike neraskidivo je povezan sa raketnom tehnikom. Istina, kada su prve rakete na tečno gorivo počele da paraju nebom Amerike, Rusije i Nemačke krajem 20-ih i početkom 30-ih godina prošlog veka, let u kosmos nije bio njihov osnovi motiv. Dok su pioniri raketne tehnike maštali o lansiranju prvih satelita i letu na Mesec i Mars, oni od kojih je razvoj raketa najviše zavisio (političari i generali) imali su nešto drugo u glavi. Za Hitlera, rakete Vernera fon Brauna (Werhner von Braun – 1912-1977.) kao ‘oružje odmazde’ su trebale da preokrenu poraznu situaciju na frontovima, dok su za Staljina, za koga su atomske bombe bačene na susedni Japan avgusta 1945. bile direktna poruka i pretnja Sovjetskom Savezu i uvod u početak hladnog rata, one postale jedan od strateških projekata odbrane (i ekspanzije) komunizma. Za razliku od Rusa, Amerikanci su sa svojom moćnom vojnom mašinerijom i netaknutom industrijom, usli u raketnu trku dosta rezervisano. Bilo je tu i potcenjivanja ruske privrede i moći socijalističkog sistema da se ravnopravnije nosi sa Amerikom. Oni su pred sam završetak rata uspeli da se dočepaju neprocenjivog nemačkog blaga i sa tog aspekta su takođe imali daleko veće šanse da prvi konstruišu i lansiraju interkonintentalnu raketu i, konačno prvi otvore vrata kosmosa. Sve što je vredelo u svetu raketnog inženjeringa Rajha prebačeno je u jednoj od super-tajnih akcija iz sovjetske zone (mimo dogovora o razgraničenim interesnim sferama u Nemačkoj između Zapada i Istoka) u SAD. Preko 130 vodećih raketnih eksperata predvođenih fon Braunom (koji je odabrao Ameriku kao njihov budući dom), 14 tona tehničke dokumentacije i stotinu gotovih raketa V-2 završilo je u rukama Agencije za balističke projektile američkih kopnenih snaga (ABMA). Prvo su bili smešteni u bazi Fort Blis (Bliss) u pustinji Nju Meksika gde su već aprila 1946. lansirali prvu raketu V-2. U narednih šest godina preko 60 raketa V-2 uspešno je lansirano kako u cilju testiranja sistema rakete kao projektila sarednjeg dometa, tako i za prva stratosferska naučna istraživanja uz primenu raketa.

Verner fon Braun
p211
Verner fon Braun

Uspesi fon Brauna nisu međutim impresionirali Amerikance. Malo ko je u Americi sa simpatijama gledao na one koji su za vreme rata svojim raketama razarali London i Amsterdam i pobili više od hiljadu ljudi. Uz to, to su bili oni isti koji su radili na projektu prve interkonintalne rakete A-10 kojom je Hitler želeo da uništi Njujork! Političari i generali Pentagona nisu mnogo verovali dojučerašnjim neprijateljima. Protiv njih su ustali i viđeniji naučnici (uključujući i Ajnštajna) koji su izbegli holokaust. Oni su javno 1946. ustali protiv izdavanja državljanstva Hitlerovim inženjerima na čijem je projektu razvoja rakete V-2 u tunelima nedaleko od Nordhauzena u centralnoj Nemačkoj radilo na desetine hiljade robijaša logora Dora (uključujući i veliki broj Srba). Preko 20,000 njih je umrlo od bolesti, iscrpljenosti, neuhranjenosti i batinjanja. Njihovim radom (i životima) je uz asistenciju SS snaga rukovodio jedan od najbližih saradnika fon Brauna Artur Rudolf (Arthur Rudolph), koji je skupa sa njim prebačen u SAD. U njegovom američkom dosijeu zapisano je da je bio 100%-ni Nacist i “opasan tip”, što naravno nije bilo dovoljno da bude isključen iz tima fon Brauna. Kasnije će Rudolf biti jedan od vodećih konstruktora motora rakete “Saturn V” koja je odvela Amerikance na Mesec. Poznato je takođe da je sam fon Braun, iako je pred kraj rata bio na kratko zatočen, imao čin SS oficira. Naravno, kritike na račun angažovanja Hitlerovih naučnika u Americi na razvoju raketa nisu uticale na politiku Bele kuće. Usledili su intervjui “Njusvika” sa tri raketna inženjera iz fon Braunovog tima – Ernstom Štajnhofom (Steinhoff), Rudolfom Hermanom (Rudolph Hermann) i Martinom Šilingom (Schilling) koji su, nabrajajući prednosti njihovog angažovanja u Americi naveli i cifru od 750 miliona dolara koliko su SAD minimalno ustedele korišćenjem nemačkih raketnih stručnjaka i tehnologije rakete V-2.

lansiranje
Lansiranjenemačke rakete u američkoj bazi

U nastavku: Trumanov odnos prema raketama

I deo •  II deo III deo

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 
 leksikon 190


stranica posmatraci2019

CURRENT MOON


tvastronomija18

ODABRANA MESTA
Svet nauke
ADNOS vivafizika adastra
aduniverzum
astrobobo
zvjezdarnica
auvidulini eureka BOR logo
marininiafizika