|
Film:
MALA MOJA VEŠTICE
Ljubavna pisma
Alberta i Meleve Ajnštajn
1897-1919
|
Dosadniji i bljutaviji film ne pamtim da sam gledao. To je jedan od onih filmova u kojima autor smatra da je prikazivanje zelnkasno-mutnjikavih talasa reke i bulki u travi kupusari tako romantično i duboko misaono. E, kada u takvom filmu krene spora sonata za klavir Prokfjeva (ili sl.), dakle muzika prigodna jedino u danima velike državne žalosti i tuge, beživotna, mlitava, umrtvljujuća, kilava muzika, e tada razborit gledalac mora da skupi puno snage pa da film odgleda do pola. Ja sam se bio zainatio pa sam odgledao sve i to samo zbog ovog teksta. Do-sad-nooo!
Ali nije to ono najgore u ovom filmu. Uostalom, ako je meni film bljutav, ne mora da je takav i drugima. Tema filma su ljubavna pisma dvoje ljudi. Za takva pisma zainteresovane su dve kategorije ljudi. Jednu čine biografi koji ne biraju izvore za svoje delo – samo ako su pouzdani. Oni će čeprkati po intimnim uspomenama ljudi ne bili ih što bolje upoznali kako bi napisali što objektivniju biografiju svog junaka. Drugu kategoriju čine pijačne alapače, mizerne dušice koje u nedostatku svog emotivnog života glođu tuđ. Drugim rečima sramota. Na jednom mestu u filmu Mileva i sama opominje Alberta da pazi kako njena pisma niko drugi ne bi čitao osim njega. E pa ovi nekrofili su ta pisma udarili na doboš.
A naratori, jer pisma oni čitjau, jako su se trudili. Toliko da je to otužno. Kažu tri reči pa onda naprave značajnu pauzu. Dramsku. Pa se onda na ekranu pojave patkice kako plivaju u onoj zelenkasto prljavoj vodi. Kakve veze imaju patke sa temom filma to je nerešiva misterija. Sve u svemu patetično, izveštačeno, neprijatno.
Ali nije to ono najgore u ovom filmu. Autor (na kraju filma se vidi da se u stvari radi o autorki: Mr Anastasia H. Larvol, istoričar) navodi već neko vreme poznate one ružne zapovesti koje je Albert Ajnštajn izdao Milevi Marić kao uslov za zajednički život. Ma jeste nečuveno, ružno od Alberta itd. samoooo... Razborit gledalac se odmah zapita: zašto? Šta je izazvalo tako ružan gest? Albertova grozna narav? Njegov loš karakter? Ili... Ko zna, možda i neko Milevino ponašanje, možda mu je zvocala dok radi, ili mu išla na živce, stavljala mišomor u hranu? A nije pristajala na razvod! Mi to ne znamo, a ne znamo ni zašto se onda ti uslovi uopšte pominju. To je kao kad kažete: „Pera je izvređao Tomu“ i tu stanete i ne odgovorite na goruće pitanje: zašto? Zašto je Pera izvređao Tomu? I ako ne znate, zašto uopšte to pominjete? Policija uhapsila Savu. Zašto? Mora da se kaže. Ovako je nedorečeno. I svakako nepotrebno.
Ali nije ni to nije ono najgore u ovom filmu. Autorka na dva mesta teško obmanjuje gledaoce. Tako kaže da Albert Ajnštajn „nije bio nagrađen za Teoriju relativiteta jer je Nobelov komitet znao da on nije njen samostalni autor“. E ovo je čista izmišljotina. Otkud autorki taj podatak??? Gde to piše? To je mogla videti samo u kristalnoj kugli. Uostalom većina Nobelovih nagrada je dodeljena „nesamostalnim autorima“. Dakle, totalna glupost. Ili zloba.
A već u drugom kadru stoji možda još veća glupost (prosto je teško rangirati): „Umesteo toga, Albert i Mileva dobili su nagradu za svoj rad iz 1906. „O nastanku i apsorbciji svetlosti““ (apsorbciji baš tako piše). Koju nagradu? Od koga? Gde to piše? Čovek bi za trenutak pomislio da su dobili Nobelovu nagradu. Koliko god sam se raspitivao među fizičarima nisam uspeo da saznam da je Mileva Marić dobila ikada ikakvu nagradu za svoj rad. Šta više, nikom nije poznat ni jedan jedini Milevin stručan rad iz oblasti fizike, matematike...
 |
 |
Velika je misterija da li je autorka (koja bi kao magistarka istorije morala da razlikuje pouzdane od sumnjivih izvora) dakle, da li je autorka neozbiljna i samo neodgovorna ili pak namerno, svesno obmanjuje gldeaoce. I jedno i drugo je sramota.
Albert Ajnštajn kratka biografija
Ajnštajn za početnike o fizici A.bera Ajnštajna