Trst
Interesantna je i pomalo zbunjujuća činjenica da bolje poznajemo površinu Meseca nego dna naših mora. Imamo preciznije karte Marsa
kraken
Kraken
nego površine Zemlje pod okeanima. Uopšte, slabo poznajemo dve trećine naše planete pokrivene velikim vodama. Kada je pre više godina cunami pogodio Šri Lanku i Indiju onda je na obalu izbacio i velik broj živih organizama koje biolozi nikad ranije nisu videli. Iako su morima rutisnki putovali još stari narodi, a u novije doba slavni evropski moreplovci preplovili svet, sve do 19. veka poznavanje morskih dubina merilo se metrima. O živom svetu u vodi znalo se samo po onome što je plivalo blizu površine i hvatano ribarskim mrežama. Moranri su se u to doba još užasavali morskih nemani kao što je ogromna morska zmija koja je, kako se pričalo, mogla čitav brod da proguta (ali bi odmah zaronila u vodu čim bi je neko pogldao u oči). Još strašnije biće bio je kraken, ogromna kreatura sa pipcima koja bi ledila krv u žilama prestravljenih mornara.

 

Edward_Forbes
Edvard Forbs

Stvari sa upoznavanjem morskih dubina su počele malo da se popravljaju tridesetih godina 19. veka kada je Edvard Forbs (Edward Forbes, 1815 –1854) počeo da ih izučava. Forbs se rodio na ostrvu Man, a to ostrvo je onako, kao neka država u moru između Irske i Britanije. Država ali na čijem čelu je britanski monarh. Zbog slabog zdravlja Forbs je u školu krenuo tek nakon 11 godina od rođenja, zatim je dobio ideju da postane slikar pa se jedno vreme time bavio u Londonu, ali je slikarstvo napustio da bi studirao medicinu. Onda je napustio i mediciju jer je shvatio da ga više od svega interesuje izučavanje života u moru. Plovio je Atlantikom i Sredozemnim morem i nauku zadužio dokazom da života ima čak i na tako velikim dubinama kao što je 400 metara jer je iz tog ponora izvukao morsku zvezdu. Procenio je da života ima i dublje, možda i do svih 600 metara i da je to granica jer na tako velikim dubinama vlada mrkli mrak, a pritisak je nepodnošljivo velik. Svetski rekord zarona čoveka na dah je 214 metara pa je i to čudo jer teorijski sa te dubine čovek bi morao da se vrati samo mrtav. Dakle, 600 metara je pravi užas od dubine. Gotovo Tartar.

Ipak, života ima i mnogo dublje nego što je Forbs pretpostavljao. Kada je 1860. godine radi popravke izvučen jedan od prvih tansatlanskih telegrafskih kablova sa dubine od preko tri kilometra zbunjena posada broda koja je vadila kabel je videla da je bio obrastao koralima, školjkama i raznim drugim do tada neviđenim stvorenjima.

Sva ta i druga otkrića dovela su konačno do prve prave istraživačke ekspedicije kojoj je u zadatak stavljeno istraživanje okeanskog bezdana. Jedan britanski ratni brod lišen je topova i drugog oružja i opremljen laboratorijama sa naučnim instrumentima i 21. decembra 1872. isplovio iz Portsmuta. Brod se zvao HMS Čelindžer (izazivač) što je u neku ruku bilo prigodno ime i za naučnu ekspediciju.

Bila je to veoma naporna ekspedicija. Tri i po godine ona je lutala okeanima, uzimala uzorke vode, hvatala ribu mrežama, pravila razne naučne zapise, merila dubine.  Od 240 naučnika i članova posade četvrtina nije dočekala njen završetak. Neki su se razboleli, neki pomrli, a neki jednostavno pobegli s broda prvom zgodnom prilikom. Konačno, 1876, nakon prevaljenih blizu 130 hiljada kilometara brod se vratio u matičnu luku. Rezultati ekspedicije su bili impresivni. Otkriveno je preko 4000 novih, do tada poptupno nepoznatih vrsta živih bića što je zajedno sa ostalim otkrićima izazvalo stvaranja nove naučne discipline: okeanografije.

***

OgistPikar
Ogist Pikar

Na ovom mestu ćemo preskočiti nekoliko narednih decenija da bismo se upoznali sa neobičnom porodicom Pikar. Ogist Pikar (Auguste Piccard, 1884-1962) je bio švajcarski fizičar, pronalazač, istraživač i pasionirani balonista. Svojevremeno je dražao rekord u dostignutoj visini balonom od preko 16 kilometara. Njegov brat blizanac Žan Pikar (Jean Piccard, 1884-1963) bio je hemičar, inžinjer i pasionirani balonista. Usavršio je izradu balona za velike visine. U članku jednih novina iz 1952. izrazio je uverenje da se balonom može stići i na Mars. Njegova žena, Žanet (Jeannette Piccard, 1895-1981), bila je pasionirana balonistkinja i bezmalo tri decenije je držala ženski rekord u osvojenoj visini balonaom. Njihov sin, Don, bio je pasionirani balonista. Na prvi let balonom krenuo je sa roditeljima kada je imao samo sedam godine. Ogistov unuk Bertrand, bio je, pogađate, pasionirani balonista i prvi koji je balonom obišao svet u jednom letu.

Džin Roderberi, tvorac Zvezdanih staza je svom junaku, kapetanu Žan Luk Pikaru nadenuo ime po Ogistu i Žanu Pikaru.

Dakle, bilo je to društvo okupirano balonima i osvajanjima visina. Zbog toga izgleda pomalo čudno što je Ogist Pikar jedne godine odlučio da napravi batiskaf. A zapravo o tome ćemo da pričamo.

Na vrlo velikim visinama balonom možete da letite i ostanete živi samo ako ste hermetički izolovani od spoljnog sveta. U suprotnom razređen vazduh i mali pritisak vam ne pružaju nikavu šansu da se na zemlju vratite živi. Pikarovi su za osvanjanje visina koristili gondolu u obliku kugle okačenu o balon. Ta gondola je Ogistu dala ideju za konstruisanje hermetički zatoverene sfere koja bi omogućila zaranjanje do ekstremnih dubina okeana. Projekat je dovršio 1953. i jedno vreme je francuska mornarica koristila taj batiskaf, ali i pored toga projekat je srljao u ekonomsku propast. Stvar se naglo popravila kada je američka mornarica 1958. kupila batiskaf za 250 hiljada dolara što je u ono vreme bila ogromna suma novaca, koja je Ogistu omogućila da zasuče rukave i bez razmišljanja koliko će to da košta usavrši svoju veliku konzervu. Batiskaf je dobio ime Trst po gradu u kome je izgrađen. Pripadao je američkoj vojsci ali je njime rukovodio Ogist. Sfera u koju su mogla da stanu dva ronioca imala je čelične zidove skoro 13 cm debele i prozorčić od svega 5 santimetara. Ceo batiskaf težio je 13 tona i bio je spreman za velike poduhvate.

Najdublje mesto na svetu nalazi se u Tihom okeanu, istično od Marijanskih ostrva u ogromnom rovu koji se po obližnjim ostrvima zove Marijanski, a koji je dug čak 2550 kilometara, ali širokom svega 69. Maksimalna dubina od preko 10 kilometara se nalazi u malom udubljenju nazvanom Challenger Deep. Da se tu nalazi Mont Everest, najviša planina na Zemlji (8848 m), njegov vrh bi bio dva kilometra pod vodom. Svoje ime, Challenger Deep ova provalija je dobila po brodu koga smo pominjali nekoliko pasusa napred.

Marijanska-ostrva
Challenger Deep, oznaka u centru slike

23. januara 1960. iznad najdubljeg mesta na planeti stigao je brod sa batiskafom Trst. U batiskaf su se ukrcala dva čoveka: Žak Pikar i Don Volš. Žak (Jacques Piccard 1922 –2008) je bio sin Ogista Pikara, inače švajcarski okeanograf i inžinjer. Volš (Don Walsh, 1931) američki okeanograf, istraživač i mornarički oficir koji je petnaest godina svog života proveo na moru, uglavnom ispod površine, u podmornici.

Bathyscaphe_Trieste
Batiskaf Trst. Kugla ispod je prostor za ronioce
Bathyscaphe_Trieste_Piccard-Walsh
Istorijska fotografija: Žak Pikar (u centru slike) i Don Volš
(u prvom planu).
Istorijska fotografija: Žak Pikar (u centru slike) i Don Volš(u prvom planu).

Teško je dočarati koliko je to bio riskantan poduhvat. Kada zaronite već nakon 100 metara vi ste izolovani od svega. Posle hiljadu metara lebdite u potpunom, gluvom mraku, a osvojili ste tek deseti deo najdublje dubine na ovoj planeti. Batiskaf je tonuo satima, a sa svakim metrom pritisak je rastao. Na devet hiljada metara dubine snažan prasak je zatresao ceo batiskaf kada je jedan od spoljnih prozora iznad kapsule sa roniocima pukao.

Konačno, nakon 4 sata i 48 minuta padanja batiskaf je dotakao dno i njegovi reflektori su obasjali do tada neviđeni krajolik. Bila je to prva svetlost na dnu okeana od kako je stvoren. Dva čoveka iznutra su piljila kroz prozorčič u nepoznati svet. Odjednom, spazili su jato poljsnatih riba kako je elegantno prošlo pored njih. Na dnu okeana, 11 km ispod površine! Danas nam je  neverovatno da nisu imali čime da fotografišu to što su videli.

Nakon 20 minuta boravka na dnu okeana vratili su se gore, u ovaj svet.

***

To je bilo jedini put kada je čovek dotakao najdublje dno. Još dva puta je dotle spuštano plovilo ali, robotizovano, bez ljudi. Jednostavno, ne isplati se. Suviše je skupo (računa se da bi danas takav poduhvat koštao preko 100 miliona dolara), a naučni rezultati ne bi bili imresivni. Zato se istražuju mnogo manje dubine. Ali ostaje ono glavno: svuda u okeanu, od površine do dna, ima života. Po nekim procenama u morima živi čak i 30 miliona raznih vrsta živih stvorenja. Većinu niko nikad nije video. Pred naučnicima je ogroman posao.


Komentari   
mmcc
0 #1 mmcc 08-02-2012 13:44
Ćoveku bi trebao bar još jedan život da detaljno upozna sve ono interesantno, kao što je i u sadržaju teksta A.Zorkića. Inspirativan test. Nije baš u direktnoj vezi sa tekstom, ali pomislio sa i na "dubinu" do koje su, ovih dana, došli ruski naučnici na Antarktiku. Reč je o ruskoj stanici "Vostok", bošotona je 3.768 m, ispod bušotone je voda u tečnom stanju (jezero) dubine 500 m. Na sredstva javnog informisanja akcentiraju da je jezero bilo 20 mil. godina bez kontakta sa spoljnim svetom. Projekat pažljivo prate i NASA i Ruska svemirska agencija, pošto se uslovi kakvi vladaju u jezeru "Vostok" mogu uporediti s onima na Jupiterovom mesecu Evropa, gde takođe postoji voda ispod debelog ledenog pokrivača.
Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18