mnostvo1


Mala istorijska hrestomatija o naseljivosti svemira
~
Prikaz razvoja ideje o mogućem postojanju života u vasioni izvan Zemlje
sa izabranim tekstovima od antičkog doba do početka XVIII veka

 

...Makar Mesec bio samo hrpa kamenja,
ja bih se pre odlučio za to da ga njegovi
stanovnici grickaju nego da ih uopšte nema.

Bernard Le Bovier de Fontenelle


Svest o postojanju drugih nastanjenih svetova mimo našeg je svakako starija od antičkih mislililaca za koje znamo da su ovu mogućnost zastupali.


Članak iz Astronomije
broj 17

U načelu razmatra se nekoliko nastanjivih oblasti pored Zemlje; to su: planete - pre svega Mesec, ali i Sunce kao i druge za ono vreme poznate planete, kao i planete okolo drugih zvezda.

Kada je reč o planetama ni jedno nebesko telo nije privlačilo toliko pažnju antičkih mislilaca, ali i kasnijih, kao Mesec. Ideju o nastanjenom Mesecu podržavali su mnogi, poput: Anaksagore, Ksenofonta, pitagorejaca, Plutarha pa i Lukijana - koji mašta o udesu u kome je oluja bacila jedan grčki brod na Mesec gde je posada zatekla ratnike - Selenite (koji su govorili grčki), kako se spremaju da pođu u boj protiv stanovnika Sunca - Helioita. Na ove prethodnike poziva se i Petrič koji stavlja sebi u zadatak da rastumači prirodu Meseca, pri čemu ukazuje da se stari filosofi ni oko čega nisu tako razilazili kao po tom pitanju, pa navodi Orfejeve stihove:

″Stvorio je (pokrenuo je) drugu beskrajnu zemlju, koju Selenom nazivaju besmrtnici, a pozemljari Mjesecom. Ona ima mnogo brda, mnoge gradove, mnoge kuće.″, pa nastavlja: ″Kako izgleda, Tales je sljedio ovo mišljenje, jer je ustvrdio da je Mjesec od zemlje. Neki su pitagorejci isto mislili, te su tvrdili da na njemu ima životinja petnaest puta većih od naših [Filolaj i Neokle - koji je još smatrao da tamo žene nose jaja!] i biljaka mnogo ljepših od naših...″ Nešto dalje dodaje: ″...Što (šta) bi zapravo bilo čudno, kad bi tamo postojale kao na našoj Zemlji, ravnice i planine i udoline? I da na njima stanuju, kako rodovi ljudi tako i drugih živih bića koja su stasom veća od naših jer žive u čistom eteru, i da su tamo biljke ljepše od naših...″ 1

mnostvo2

Nakon utemeljenja hrišćanstva, i sunovrata Zapadne civilizacije u dogmatski mrak nove religije, zamire i slobodna misao o drugim svetovima. Svaki pokušaj interpretacije Sveta izvan strogo postavljenih načela Svetog pisma biva lišen uspeha a oni koji bi se usudili da im prkose bivali su suočeni sa Strašnim sudom i najčešće sa još strašnijom sudbom. Usledili su vekovi prisilnog i besplodnog jednoumlja. Poneki su, ipak, uspevali da proture svoje jeretičke stavove najčešće umotane u uvodne pozdrave Papi ili drugim crkvenim velikodostojnicima nastojeći da ih uvere u bezazlenost napisanog tj. da ih predstave kao hipotetičko viđenje stvari. Među onima kojima je to pošlo za rukom je kardinal Nikola Kuzanski (Nicolaus Cusanus, 1401-64), čovek vrlo širokih i smelih shvatanja za svoje vreme, rodonačelnik savremenog heliocentrizma, inače i sam visokog crkvenog zvanja. O drugim svetovima Kuzanski, između ostalog, piše u svom čuvenom delu ″O učenom neznanju″, gde pokušava da svoje jeretičko viđenje objasni upravo pomoću Boga dajući pri tom svojim shvatanjima svojevrsni teološki legalizam:

"Na primer, [ne možemo tvrditi da znamo] da je naš deo sveta naseljen ljudima i životinjama i biljkama koji su proporcionalno manje plemenite nego stanovnici u okolini Sunca i drugih zvezda. Iako je Bog centar i okvir svih zvezdanih regiona i iako vrste koje su na drugačiji način plemenite od nas proističu iz Njega i nastanjuju ceo region (osim ako su tolika mesta u nebesima i na zvezdama prazna i osim ako je zemlja, predpostavimo među manjim stvarima, nastanjena), kako god s obzirom na naše intelektualne osobine, plemenitije i savršenije vrste ne mogu, čini se, biti zamišljene (čak iako postoje stanovnici drugačije vrste na drugim zvezdama) od intelektualne vrste koja postoji ovde na zemlji i u ovom regionu... Predpostavljamo da u solarnoj regiji postoje stanovnici koji su više solarni, brilijantniji, čuveniji i inteligentniji - biće koje je više nalik na duha nego oni na mesecu, gde su [stanovnici] više nalik na mesec i oni na zemlji gde su više materijalni i čvrsti. Prema tome ove inteligentne solarne vrste su uglavnom u stanju stvarnosti a retki u stanju potencijalnog postojanja, ali terestrijalne vrste su uglavnom u stanju potencijalnog postojanja, a manje u stvarnosti. Mesečeve vrste fluktuiraju između [solarne i terestrialne vrste]. Verujemo u ovo na osnovu vatrenog uticaja sunca i na osnovu vodenog i vazdušnog uticaja meseca i teškog materijalnog uticaja zemlje. Na sličan način, zaključujemo da su svi regioni zvezda nastanjeni, kao i da postoje mnogi mondijalni delovi ovog jednog svemira, kao što ima zvezda, kojima se ne zna broj." 2

mnostvo3
Đordano Bruno

uzančevo delo će ostaviti snažan utisak na potonje mislioce među kojima je i Đordano Bruno (Giordano (Filipo) Bruno, 1548-1600), koji je zbog svojih bogohulnih stavova i poruga na Svete dopao u ruke inkvizicije koja je bezuspešno pokušala da ga preobrati. 8. Februara 1600. sveti Oficij donosi presudu a već 17. februara je sprovodi u delo - Bruno je je živ spaljen na Cvetnom trgu u Rimu. Među optužbama koje su ga odvele na lomaču nalazi se i ona koja se odnosi na njegovu tvrdnju da Bog nije stvorio život samo na Zemlji, o čemu govori u jednom dijalogu:

"Elpino: Postoje, dakle, bezbrojna sunca, postoje bezbrojne zemlje koja isto tako okružuju ona sunca, kao što vidimo da onih sedam (planeta) okružuju ovo naše Sunce.
Filotej: Tako je.
Elpino: Zašto, dakle, oko drugih sjajnih tačaka, koja su sunca, ne vidimo da se kreću druge svetle tačke, koje su zemlje, u blizini kojih ne možemo razabrati nikakvo drugo kretanje?...
Filotej: Razlog što vidimo samo sunca jeste što su to najveća i čak ogromna tela: a zemlje ne vidimo zato što su, budući mnogo manja tela, nevidljive. Isto tako nije protivno razumu postojanje i drugih zemalja koje se obrću oko našeg Sunca a ne vidimo ih ili zbog veće udaljenosti, ili zbog male veličine,...
...........................................................................................................................................
Frakastor: ...Nepostoji samo jedan svet, jedna jedina zemlja, jedno jedino sunce, već postoji onoloko svetova koliko vidimo oko sebe sjajnih svetiljki, koje nisu na jednom nebu i jednom mestu, i u jednom obuhvataču ni manje ni više nego što je ovaj svet na kome smo mi u jednom obuhvatnome mestu i nebu. Pa tako nebo, ogromni beskrajni prostor, iako sačinjava deo beskrajnog svemira, ipak nije svet ni deo svetova, nego nedro, skrovište i polje, u kojem se ovi nalaze, kreću, žive, opstoje i ostvaruju svoje promene, proizvode, hrane, ishranjuju i održavaju u životu svoje stanovnike i životinje, a izvesnim uređenjima porecima služe višoj prirodi menjajući lik jednog bića u bezbrojne individue...
Burkjo: Zar su, dakle, i drugi svetovi takođe nastanjeni kao i ovaj?
Frakastor: Ako ne ovako, i ako ne bolje, ništa manje i ništa gore; jer je nemoguće da jedan razumni i donekle bistar duh može zamisliti da su lišeni sličnih, ili naprednijih stanovnika bezbrojni svetovi koji se pokazuju ovakvim, ili veličanstvenijim od ovoga, koji su ili sunca, ili svetovi kojima sunce takođe rasprostire božanske i plodonosne zrake, dokazujući često da je njihov vlastiti sadržaj i izvor plodnosti, da čine srećnima okolne sudeonike takve rasprostranjene moći. Postoje, dakle, beskrajni bezbrojni i glavni članovi svemira istoga obraza i lika, svojstva, moći i učinka... " 3

U načelu treba razlikovati dva pristupa ovoj temi. Jedan je spekulativni, koji teži da racionalizuje mogućnost postojanja života izvan Zemlje, bilo teološkim putem ili putem nauke, oslanjajući se pri tom na aktuelna naučna dostignuća. Drugi pristup podrazumeva čistu fantaziju koja može biti više ili manje naučna, ali bez pretenzija da delo predstavi drugačije nego kao vežbu duha ili kao razonodu. Tako Kepler u svom Somnijumu u mislima simulira let na Mesec opisujući, veoma tačno, stanja kroz koja prolazi na tom putu; takođe daje opis živih bića na drugim planetama uzimajući u obzir evolutivne elemente koji bi uticali na njihov razvoj u zadatim okolnostima za koje pretpostavlja da postoje na planetama. Fantastičnih pripovedanja lišenih naučne osnove bilo je mnogo, počev od gore navedene Lukijanove satire, kojom se ruga savremenim piscima i naučnicima jer su samouvereni u svoje znanje o svemiru a nisu kadri da odgovore na ovozemaljska pitanja, pa do Godvina, Sirana, Voltera i drugih čija su dela bila veoma popularna u svoje vreme. Godine 1686. pojavila se knjižica ″Razgovor o mnoštvu svetova″ francuskog filosofa i pisca Fontenela (Bernard Le Bovier de Fontenelle, 1657-1757), u kojoj on na jedan, naizgled, popularan način u obliku izmišljenog dijaloga (u kome je on sam glavni pripovedač dok mu je ogledalo u tom dijalogu izvesna markiza) raspravlja o mogućnosti da život može postojati i na drugim planetama. Pisac nije slučajno za svog sagovornika izabrao ženu: mudru, otmenu i upornu. Na vrlo domišljat način kroz njen lik provlači sve one zablude koje bi neupućeni čovek mogao da ima, s tim što se to njoj ne može zameriti, čak je i simpatično; pri tom je sam pisac suveren u svojim odgovorima kao i u nametanju svojih stavova. Pa tako, pošto su poveli razgovor o mogućnosti postojanja života na Mesecu, markiza upita:

″... No, uzmite mi pamet do kraja i recite sasvim ozbiljno da li verujete da na Mesecu ima ljudi; jer do sada mi o tome niste govorili kao o izvesnoj stvari. Ja? odvratih [pisac, narator], pa ja u opšte ne verujem da na Mesecu ima ljudi. Vidite kako se lice prirode menja odavde do Kine; drugačija lica, drugačiji oblici, drugačiji običaji, i gotovo drugačija načela mišljenja. Odavde do Meseca, promena mora da je veća. Odemo li do neke nedavno otkrivene zemlje, stanovnici koje tamo nalazimo gotovo da i nisu ljudi; to su životinje u ljudskom liku, mada je često i taj lik dosta ne savršen, gotovo bez ikakvog ljudskog razuma. Ko bi otišao čak do Meseca, zasigurno tamo ne bi našao ljude.″ 4

Pisac je veoma uporan u pokušaju da naseljeni svemir predstavi izvesnim, a na primedbe koju mu upućuje markiza, po tom osnovu, on odgovara:

″...Mislim da bi bilo veoma neobično da Zemlja bude ovoliko nastanjena, a da druge planete to uopšte ne budu; jer nemojte misliti da mi vidimo sve što živi na Zemlji; na njoj ima isto toliko nevidljivih životinjskih vrsta koliko i vidljivih.″ 4

Navodeći dalje primere iz mikroskopskog sveta i činjenice da život postoji i u veoma oskudnim uslovima, narator ostaje dosledan svom naumu da život predstavi kao pravilo a ne kao izuzetak:

″...Makar Mesec bio samo hrpa kamenja, ja bih se pre odlučio za to da ga njegovi stanovnici grickaju nego da ih uopšte nema.″ 4

Prošlo je mnogo vremena od kada je čovek počeo da traži sebe među zvezdama. To je jedno od onih duhovnih pregnuća koje se kao amanet prenosi kroz epohe. Danas je stepen poznavanja Prirode daleko veći nego li u minulim vremenima pa je tim veća i moć spekulisanja o mogućem životu u Svemiru. Međutim, naše predstave o tome, iako složenije, nisu ništa manje naivne od onih bajkovitih snoviđenja Starih - samo su se horizonti proširili.

Izvori:

1 Francisci Patricii; NOVA DE VNIVERSIS PHILOSOPHIA.
PANCOSMIAS, LIBER VIGESIMVS. DE LVNA - 1591
-Frane Petrić, Nova sveopća filozofija - knjiga druga; 1979, "TEMELJI" - Zagreb
2 Nicolaus Cusanus; De Docta Ignorantia II §12 - 1440
-prema prevodu Džaspera Hopkinsa:"12. The conditions of the earth"
3 Giordano Bruno; DE L'INFINITO, UNIVERSO E MONDI, Dial. III - 1584
-Đordano Bruno, Dve filozofske rasprave; 1979, "λογος" - Sarajevo
4 Bernard Le Bovier de Fontenelle; Entretiens Sur La Pluralite Des Mondes - 1686
-Fontenel, O mnoštvu svetova; 1997, "PAIDEIA" - Beograd

O MNOŠTVU SVETOVA II

Author: Banko Simonović

Dodaj komentar


 
 leksikon 190


stranica posmatraci2019

CURRENT MOON


tvastronomija18