akcija3sh

AKCIJA SVEMIR

Napomena:
Ovaj rad je objavljen u okviru akcije „Na tebi je da otkriješ svemir". Radovi iz te akcije ne podležu recenziji AM i mogu da odstupaju od ostnovnih stavova AM.

 

 

1609. године први пут је Космос угледан кроз телескоп. Исте те године објављени су Кеплерови радови и астрономији као науци дат је импулс у смеру захукталог равоја. У последња четири века хоризонт знања се знатно проширио, а оно до чега тешко можемо допрети и маштом и што не можемо именовати једначинама остаје још увек вредно страхопоштовања, недоступно чулима, божанско.

До пре неколико векова тешко је било људима да поверују у чињеницу да Земља није у средишту света, да није равна, уопште ставови спрегнути религијом нису допуштали измештање Земље и људског рода на њој из центра Сунчевог система и универзума. Данас, у првој деценији двадесет првог века, људи верују у постојање црних рупа, мисаоно обухватају просторе од неколико мегапарсека, знају да постоје кваркови, ”броје” атоме, оперишу са просторима од n димензија, иако чулима не препознајемо више од три… Другим речима полажемо више вере у све оно што је чулима мање доступно, него наши преци који нису веровали ни у стварни облик Земље, који је ”видљивији” од атома или црне рупе(која је у принципу невидљива, а открива се преко гравитационог утицаја на околна тела, или светлости коју усисава). Да ли смо лаковернији него раније? Не, напротив, научни скептицизам је довео до тога да више верујемо физичким законима који објашњавају природне феномене и математичким инетерпретацијама којима су ти закони представљени, него својим чулима.

Знамо да је универзум сачињен углавном од тамне енергије(72%), једним делом од тамне материје(24%) и један сасвим мали део чини нама позната материја(4%). Не знамо готово ништа о тамној енергији и материји осим да постоје, а о материји која чини свега 4% универзума имамо прилично информација осим оних кључних-о пореклу.

Физички закони се надограђују и унапређују, а Космос из дана у дан ”избацује” контрапримере. Постоје места у космосу која не можемо у потпуности описати и не знамо како се материја понаша у њима. Ако замислимо график било које функције за коју постоје тачке у којима она није дефинисана(нпр.за функцију 1/x то је 0), те тачке се зову сингуларне тачке. Можемо рећи и да су црне рупе сингуларитети универзума. Нека од појава у таквој ситуацији(поистовећујући са графиком функције) могла би да буде та да четвородимензионални простор ”тежи” плус или минус бесконачно приближавајући се црној рупи. Такво понашање би можда било различито у зависности да ли је тај универзумски сингуларитет настао колапсом неке звезде или постоји од великог праска. То је исто као када би нека функција на неки начин изгубила један део свог домена, а да ипак постоје разлике у њеном понашању при приближавању сингуларним тачкама у којима никад није била дефинисана од сингуларних тачака-бивших припадника домена. Та функција била би функција више променљивих. Замислите на који начин би се деформисала схватања човека о простору и времену када би успео да функцију дефинише у свим тачкама укључујући и сингуларне, тј. Кад би црне рупе постале опште позната и за истраживање досадна места. Можда ће тај дан уследити након формирања јединствене теорије сила, објашњења квантних ефеката гравитације, природе материје и њеног порекла. Оно што је још шкакљиво, није само немогућност потпуног описивања природних феномена постојећим физичким законима, већ и људска свест, односно суштинско разумевање многих појава, дакле не само описивање и предвиђање, већ и откривање њиховог логичког узрока… То у целу причу може да уведе неку вишу силу или Творца, али о религији неки други пут…

Оно што нам се дешава у свакодневном животу, да се сећамо оног што је било јуче, да не знамо шта ће бити сутра је сасвим нормална појава, међутим поставља се питање може ли се узрочност пореметити другачијим понашањем универзума. Шта би се на пример десило када би термодинамичка стрела променила смер? Могао би се разматрати случај да се из црних рупа рађају звезде, онда би се по тој логици из сваке црне рупе која постоји од настанка Космоса, могао рађати по један Космос. Тада би из свих могућих дефинисаности могао настати сингуларитет који је постојао пре великог праска. Опет имамо проблем са узрочности, односно терминима ”пре” и ”после”. Има ли смисла говорити о нечему пре великог праска, ако је простор заправо везан за егзистенцију универзума, а време није независно од простора(није апсолутно, како је Њутн сматрао). Другим речима може се рећи да време почиње од настанка универзума. Оно што такође знамо је то да се универзум шири. Можемо одредити брзину којом се поједини објекти удаљавају од нас(Доплеров ефекат) и знамо да та брзина расте са порастом удаљености(Хаблов закон). Такође знамо да не постоји већа брзина преноса интеракције у простору од брзине светлости, али може ли се сам простор кретати већом брзином? Ако би се неко тело нашло на довољно великој удаљености, да ли би оно могло да се удаљава већом брзином од брзине светлости? У овом случају то не би била брзина сопственог кретања тела, већ брзина самог простора. Такође је врло незгодно схватити то нешто, или то ништа на рачун чега се универзум шири.

Оно што је увек тема многобројних дебата је да ли има поред нас још неког, негде у пространом универзуму. Ту постоји додатни проблем: посматрамо и дефинишемо живот на основу ранијих искустава и не можемо да дефинишемо живот на основу неке општије категорије, у односу на неки јединствени универзумски систем вредновања. Не знамо чак ни да ли је живот какав познајемо плод последице неког догађаја или пука случаност. Како год, не знамо ни какав би његов облик био када угљени хидрати не би били D , а аминокиселине L енантиомери, или када би физичке константе имале друге вредности.

Универзум је место у којем постоје области у којима не знамо шта је могуће, а шта не. Драж која голица сваког истраживача, сваког посматрача, сваког ко погледа у Космос и схвати да гледа у нешто где се мешају прошлост и садашњост(Месец је онакав како и изгледа, а звезде су онакве какве су биле пре много година), је ”сингуларитет” у човековим осећањима, неко необјашњиво страхопоштовање и љубопитство. Можда бисмо требали да одемо до црних рупа, да се заријемо у срж звезда, где се фузијом ствара енергија, да пловимо гроз маглине како бисмо објаснили ствари које су нам ”испред носа”. Можда нам и после тога ништа неће бити јасно. Нема везе, наставићемо да ловимо и изолујемо необјашњене ствари на свим научним фронтовима. Можда је то суштина људске егзистенције, јер незнања ће бити увек, а нас само онда док имамо жељу да знамо, макар она остала и неостварена.

Станислав Милошевић


Dodaj komentar


KORISNO
Mere - Koliki ugao nebeske sfere zauzima ispružena šaka