Zatrovan u detinjstvu stripovima i SF romanima, ostalo mi je da kosmičke brodove zamišljam kao živa bića. Neka su mi dosadna i ne podnosim ih, a neka draga i uvek im se obradujem. Sa nekim koji su mi simpatični voleo bih da se družim i letim s njima. Takvi su jeć odavno 'Voyageri', a posle je bilo još nekoliko. Poslednji moj drug je japanski robotić 'Akatsuki', o kome sam još pre tri godine napisao odličnu e-knjigu, u kojoj sam sa emocijama opisao neverovatnu sudbinu ove međuplanetne sonde veličine frižidera.
Sad sam ponovo pročitao taj tekst, i još jednom proživeo neviđenu sudbinu mog prijatelja. Kako je preživeo sve to, kako su japanski inženjeri i navigatori uspeli da se izbore sa neočekivanim i naizgled fatalnim kvarom – to je čudo!
Kada je pre sedam godina u ključnoj fazi misije – ulazak sonde u orbitu oko Venere – eksplodirao glavni keramički motor (OME), sve je upućivalo na to da 'Akatsuki'neće moći da preživi. Međutim, inženjeri Japanske kosmičke istraživačke agencije su složno uzviknuli Banzaii odbili da to prihvate!
Mala sonda ne samo da je preživela deep-spacekatastrofu[1], već je ušla u orbitu oko Venere i uspeva da šalje zapanjujuće fotografije vrtložnih oblaka unutar tmaste planetne atmosfere kakve nismo videli nikada ranije. Naime, 'Akatsuki'ima samo 6 instrumenata, od čega su 5 kamere – IR1 (1μm Camera), IR2 (2μm Camera):LIR (Longwave IR Camera), UVI (Ultra-Violet Imager) i LAC (Lightening and Airglow Camera). Čak su i naučnici Evropske kosmičke agencije koji su pratili rad svoje sonde 'Venus Express'od 2006. do 2015, izjavili da su nove slike sa 'Akatsukija''neverovatne'[2].
Nakon 200 dana leta, 'Akatsuki'je stigao do Venere i trebalo je da uđe u orbitu 6. decembra 2010. Pri kočenju, ključnu ulogu je trebalo da ima hidrazinski motor sa inovativnom keramičkom mlaznicom. Ali zbog začepljenja dizne za gorivo, u motor je stizala mešavina bogata kiseonikom (sa oksidatorom od mešavine azotnog oksida i N2O4) što je toliko podiglo temperaturu gasova da se izduvnik toliko ugrejao da se jednostavno raspao. Brodski računar je odmah reagovao na nepravilne bočne sile kojima je sonda bila izložena isključenjem motora, tako da od kočenja nije bilo ništa, te je brod jednostavno proleteo pored planete i ušao u heliocentričnu orbitu.
Nakon 10-mesečnih analiza postalo je jasno da od glavnog motora ne treba očekivati pomoć, pa su rukovodioci misije u Jaxi došli na ideju da ispuste sav oksidator (65 kg) i olakšaju letilicu te pristupe hrabrom planu da uđu u orbitu ali iz drugog pokušaja. Obzirom da su bili bez glavnog motora, pomoć su imali samo od 4 monopropelantna trastera za kontrolu položaja[3]. Da skratim priču, sve je ispalo kako valja i 'Akatsuki'je ušao u eliptičnu orbitu oko Venere od decembra 2015, čitavih2.029 danaposle lansiranja sa Zemlje i 1.829 dana posle prvog pokušaja!
'Akatsuki'se nalazi u orbiti oko Venere od 9. decembra 2015, a na konačnoj, naučnoj orbiti je od 4. aprila 2016. To je vrlo eliptična orbita sa periodom od 10,5 dana, čiji je periapsis na oko 10.000 km a apoapsis na 360.000. Glavni naučnik misije Takeši Imamuragleda na sondu kao na meteorološki Venerin satelit, smešten visoko iznad kovitlajućih oblaka, sa višednevnim pogledom na kretanje oblaka.
Slike oblaka nastale kombinovanjem slika ultraljubičaste kamere UVI.
Brojne kamere imaju zadatak da snimaju Veneru na različitim talasnim dužinama, od kojih svaka prodire do drugačije dubine Venerine atmosfere. Te slike imaju bolju rezoluciju od Esinog 'Venera Express'.
'Akatsukina'ultraljubičasta kamera snima oblake na velikim visinama, osvetljene Suncem, na talasnim dužinama od 285 do 365 nm. Protežući se na visinama od 65 do 75 km, ti oblaci sadrže uglavnom sumpornu kiselinu (H2SO4).
Infracrvenim kamerama (IR1i IR2) ne treba Sunce da bi 'videle' Veneru. One snimaju u talasnim dužinama na kojima vrela atmosfera zrači termički. IR2 ima dva kanala, na 1,74 i 2,26 mikrona, koji detektuju toplotu na 48-55 km iznad površine. Na tim talasnim dužinama, tamne tvorevine su viši oblaci koji blokiraju pogled u veću dubinu. Istraživači veruju da je kretanje oblaka na toj viisini vezano za topografiju terena daleko ispod.
Kamera IR2je snimila noćnu stranu planete. Infracrvena energija toplih oblaka srednje visine je svetla, dok su viši oblaci koji blokiraju toploti tamniji. Gore se vidi Sunčeva svetlost kao preeksponirana.
U decembru prošle godine pokvarile su se dve kamere...
Nažalost, posle godinu dana od konačnog dolaska na cilj, dve od pet kamera su ispale iz funkcije. Naučnici sumnjaju da je uzrok veća doza zračenja od planirane koju je sonda primila tokom petogodišnje hibernacije. Ali infracrvena kamera LIR, Lyman-alfa kamera LAC i ultraljubičasta UVI nastavljaju da snimaju...
Krajem 2017, misija je objavila arhivu podataka sa 'Akatsukija'. Potom je Damia Bouic, amaterka uz Francuske koja se bavi procesuiranjem fotografija, sredila sirove fajlove i prikazala konačne fotografije koje su snimile ultraljubičaste i infracrvene kamere.
Još njenih fotografija pogledaj ovde (i poseti njen sajt). Još podataka čeka da bude objavljeno.
Ovde možeš da pratiš dnevna zbivanja. Levo je Venera kako je vidi 'Akatsuki'a desno poslednji snimak koji je stigao u Japan.
[1]Inženjeri korporacije 'NEC-Toshiba Space Corp.', koji su konstruisali sondu, planirali su da njen radni vek bude oko 2 godine plus 6 meseci puta do Venere. A sada je trebalo da sonda punih 5 godina plovi oko Sunca dok ponovo ne dođe u situaciju da pokuša da uđe u orbitu oko planete. Kako preživeti mraz, kako sačuvati instrumente dizajnirane za temperature oko Venere a ne za hladnoću međuplanetnog kosmosa? Kako sačuvati male akumulatore od degradacije? Kako ući u orbitu bez glavnog motora? Kako... kako?
[2]Plan pre kvara je bio da kamere snimaju sa orbite dimenzija 300×80.000 km, ali usled problema, sadašnja orbita je mnogo dalja od planete – 1.000-10.000×360.000 km. Inače, sve kamere su minijaturne, veličine patlidžana!
[3]Ti motori su trošili samo hidrazin, bez oksidatora. Njihov potisak je nio 25 N po motoru, dok je potisak polomljenog motora bio 500 N (50 kg).
