Kao deo Sovjetskog Saveza, Ukrajina je bila jedna od najrazvijenijih regiona zemlje, te je prema tome imala najveći doprinos sovjetskom kosmičkom – i vojnom – naporu. Projektni biro 'Južnoje', koji je osnovao Mihail Jangel, bio je odgovoran za izgradnju mnoštva projektila, satelita i raketa-nosača SSSR-a. Nakon 1991. i propasti SSSR-a, Ukrajina nije bila u stanju da se nosi sa ogromnim troškovima održavanja vlastitog kosmičkog programa[1], a problem je pogoršavao i nedostatak sopstvenog lansirnog centra. Ukrajinska kosmička industrija je nastavila da zavisi od Rusije, koja ih je i dalje snabdevala rezervnim delovima i komponentama za ključne sisteme, uz nastavak proizvodnje raketa kao što je 'Зенит'.
Ukrajinski modul za ISS konstruisan 1998. u RKK 'Energija'.
Paradoksalno, od ranih 90-ih, Rusija je tražila načina kako da postane potpuno nezavisna od Ukrajine ali nije uspevala. U to vreme je uvedena raketa 'Angara'koja je trebalo da zameni veterana 'Protona'[2]i usput i 'Zenit', čije su pojedine delove proizvodili i sklapali moćni ukrajinski kombinati[3]. U sami osvit direktnog konflikta sa Ukrajinom, koji je otpočeo 2014, Moskva je odlučila da stvori potpuno rusku verziju 'Zenita', raketu 'Sojuz-5'(takođe poznatu i kao 'Feniks'). Zahvaljujući zalihama ruskih motora i delova, 'Zenit'je mogao da ostane u službi Ukrajine i bez korišćenja bajkonurskog kosmodroma, jer je mogao da bude lansiran i sa okeana sa platforme kompanije 'Sea Launch'. Zapravo, 'Sea Launch'je i osnovan kao međunarodni projekat pod rukovodstvom Klintonove administracije da bi održao biro 'Južnoje'u životu nakon (ras)pada SSSR-a i sprečio inženjere da odlaze u druge zemlje i proizvode projektile.
Ovako početkom aprila 2018. izgleda ISS. Prvi modul je bio 'Zarja', koji je stigao u orbitu 1998. a onda je tri nedelje kasnije američki šatl doneo spojni modul 'Unity'
Osim inicijative 'Sea Launch', ukrajinski kosmički program je pokušao da zahvaljujući međunarodnoj saradnji pronađe neke druge horizonte. U nekim slučajevima su imali uspeha (kao što je slučaj sa prvim stepenom rakete 'Antares'[4]kompanije'Orbital ATK'ili četvrtim stepenom evropske 'Vege') a u nekim ne (projekat 'Ciklon-4'[5]sa Brazilom). Nažalost, pokušaj održavanja ukrajinskog programa sa ljudskom posadom nije dao rezultate. Jedina ukrajinska misija sa putnikom do danas bio je let Leonida Konstantinoviča Kadenjukau misiji STS-87'Columbia'1997. godine. Svaka inicijativa u vezi jačanja saradnje po ovom pitanju sa Nsom ili Roskosmosom završena je krahom, uglavnom zbog nedostatka sredstava sa čim se ukrajinski kosmički program suočio nakon pada SSSR-a.
General-major vazduhoplovstva L.K. Kadenjuk (1951-2018). Leteo je u kosmos kao Rus ukrajinskog porekla, ali je kasnije prebegao u Ukrajinu da bi se bavio politikom. Umro je (za Novu godinu 2019.) 31. januara 2018.
Ali malo ljudi zna da je situacija mogla da se promeni krajem 90-ih. Uporedo sa letom Kadenjuka u šatli, ukrajinska kosmička agencija NKAUje 1998. predložila Nasi i Roskosmosu (tada RKA) da imaju sopstveni modul na Međunarodnoj stanivi, koji bi u potpunosti sami finansirali. Međutim, pošto Ukrajina nije imala iskustva u gradnji modula za kosmičke stanice, plan je bio da pozajme dizajn ili od ruske kompanije 'Hruničev', proizvođača modula 'Zarja'i rakete 'Proton', ili od kompanije RKK 'Energija', proizvođača brodova 'Sojuz'. 'Hruničevljev'predlog je bio baziran na modulima FGBstarog sovjetskog programa 'Almaz'koji će kasnije poslužiti za pokretanje stanica 'Mir'i ISS ('Zarja'), dok je 'Energijin'modul bio manji i baziran na projektu teških teretnjaka 'Progress M2'[6]koji su trebali da budu lansirani sa 'Zenitom'. Konačni izbor izvođača između dve kompanije trebalo je da napravi ruska kosmička agencija.
Ruski segment ISS obuhvata 5 modula ukupne zapremine 200 m3.
Ukrajinski modul je trebalo da bude prikačen za ruski segment ISS pre 2004. I 'Energijin'i 'Hruničevljev'predlog je razmatrao mogućnost da se modul lansira raketom 'Zenit' iz Bajkonura. Ukrajinski kosmonauti bi se povremeno priključivali posadama na ISS i živeli u svom modulu, a u orbitu bi leteli i ruskim 'Sojuzima'i američkim šatlovima. Modul je trebalo da ima ulaz i malu roobotsku ruku, slično kao japanski modul 'Kibo'. Nepotrebno je reći da se ništa od ovih planova nije realizovalo. Brutalna ekonomska kriza ruske ekonomije 1998. i očajno stanje ukrajinske ekonomije okončali su ono što je gotovo sigurno bila poslednja prilika da se održi ukrajinski program sa ljudskim posadama.
[1]Da ne širim temu, ali Amerika je odmah uskočila u prazan prostor da pomogne, tako da će Ukrajina ipak ove godine lansirati 5 'Zenit'i 'Vega'raketa ali će za to da plati Nasi i Esi.
[2]Do tada, 'Proton'je sovjetskoj industriji već doneo preko 4,5 milijarde ondašnjih dolara, da bi se do 2011. cifra popela na preko $6 mld.
[3]U biroima 'Južnoje'su proizbođene rakete 'Zenit-2', a u 'Južmašu'rakete 'Dnepr' i 'Ciklon' nastale od nuklearnih projektila klase R-36 'Satana'.
[4]Gle slučaja, prvi stepen 'Antaresa'ima prečnik Ø3,9 m isto kao 'Zenit' – i sve ih proizvodi ukrajinski zavod 'Južnoje'. Oni rade sve tankove, senzore, ventile, cevovode, kablove i sav hardver. Prvi stepen je prvobitno koristio ruske raketne motore NK-33ali sada hoće da ih zamene američkom verzijom, AJ-26.
[5]U otkazivanju saradnje, Brazilu su malo pomogli Amerikanci, kao i u pokušaju saradnje Rusije i Kine sa Brazilom.
[6]Danas su japanski transporter HTVi evropski ATV– mnogo veći od 'Progeressa M2'– eliminisali potrebu za takvim brodom. Trebalo je da bude težak 13,3 tone i da ima zapreminu 45 m3.
