Ja, Čuang-cu, sanjao sam da sam leptir, leptir koji leprša ovamo i onamo, sa željama i mislima što ih ima leptir. Znao sam samo to da sledim običaje koje sledi leptir i bio sam posve nesvestan svoje ljudske prirode. Odjednom sam se probudio i ležao u krevetu JA SAM. I sada više ne znam jesam li bio čovek koji je sanjao da je leptir, ili sam sada leptir koji sanja da je čovek.

Čuang-cu (369?-286? pre n.e.) kineski filozof 

Mmm da, Čuang-cu nikako nije siguran šta je tačno, šta je istina: da li to da je on čovek ili to da je on leptir. Da li je stvarnost ono kad je on čovek ili kad je on leptir.

O tome šta je stvarno i sa tim u vezi šta je u suštini sveta, od čega je svet itd. naročito rado su raspravljali Heleni i to oni koji su ljubili mudrost tj. filozofi. Kako pitanje ni u naredna 2,5 milenija nije rešeno njime se i danas bave filozofi, a baviće se i ubuduće. Dato je mnogo mudrih odgovora, ali niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da li je neki od njih tačan. Toliko o filozofiji.

Postoji međutim oblast istraživanja u kojoj vlada mnogo veća izvesnost i njome se bavi nauka. Nauka počinje tamo gde se Čuang-cu budi, da li kao leptir ili kao čovek svejedno je. Nauka uzima da je svet koji opažamo i mislimo stvaran svet (da li tako jeste ili nije i šta je zapravo stvaran svet o tome nauka ne raspravlja već to prepušta filozofiji).

Ovo da je ovaj svet realan je prva i polazna pretpostavka nauke, ali ima još polaznih pretpostavki. Njihov broj je mali i one se ne dokazuju već se na osnovu zdravog razuma tretiraju kao tačne i istinite. Heleni su ove tvrdnje zvali postulatima i aksiomima. Na osnovu određenog i malog broja njih mogli su da dođu do neodređenog broja drugih tvrdnji koje same po sebi nisu očigledne.

Klasičan primer je Euklid, odn. njegovo veliko delo Elementi. Euklid je u Elementima nabrojao određen broj polaznih pretpostavki koje nije dokazivao već ih je uzimao za tačne. On kaže: "svi pravi uglovi su međusobno jednaki" (postulat) ili "celina je veća od dela" (aksiom) Iz ovakvog određenog broja premisa on je zatim logičkim rasuđivanjem bio u stanju da izvede neodređen broj geometrijskih zakona. Dakle, istinitost Euklidove geometrije počivala je na AKO; ako su postulati tačni onda je i tvrdnja koja iz njih sledi tačna.

U suštini isto se dešava i kad odete kod lekara. Lekar prvo uzima vašu izjavu o vašem zdravstvenom stanju, zatim vam izmeri pritisak i temperaturu, izbroji otkucaje srca u minutu itd. i na osnovu prikupljenih podataka kaže vam dijagnozu. Ono što vam ne kaže, a podrazumeva se, jeste AKO. Ako je dakle tačna vaša izjava da vas boli grlo i da ste malaksali, a tenzimetar pokazuje svoje i toplomer kazuje da vam je temperatura povišena itd. - onda iz toga sledi da imate gripu. A ako imate gripu (+ hiljadu drugih 'ako', recimo ako niste alergični na lekove) sledi da će vas prepisani -icin ozdraviti. Iza toga stoji medicinska nauka sa svojim dokazima.

To je logika na kojoj se zasniva nauka. Niko vam ne može garantovati da sve ovo nije san; možda ste vi leptir koji sanja da je čovek koji čita Astronomski magazin, ali u tom vašem snu vladaju neki principi i neka logika po kojoj se upravlja svet koji sanjate. I te principe na osnovu te logike istražuje nauka. I to dosta uspešno, jer životni vek ljudi je sve duži, rakete lete po Sunčevom sistemu, pa čak i tako neverovatna stvar kakva je Internet funkcioniše (zamislite samo da Interent objašnjavate nekome iz prošlog veka, pa ma kako on mudar bio).

koliko je nauka pouzdana

Nauka je zapravo jako osetljiva na svoju pouzdanost i sama se brine o njoj već i stoga što su nova znjanja i nova otkrića temelji budućih saznanja. Ako su temelji loši novostečeno znanje biće osporeno kad-tad. Takvih primera u istoriji nauke bilo je puno, a naučnici su svesni da će ih i dalje biti. I zato su oni po pravilu oprezni i strašno sumnjičavi. U tome se nauka i razlikuje od religije, jer religija pokušava u svoje tvrdnje da ubedi druge, a nauka seba.

Uzmite na primer pomenutog Euklida. Dve hiljade godina smatralo se da nema veće istine od njegove geometrije i da su Elementi sušto savršenstvo naučnog rasuđivanja. A onda su u 19-om veku pronađene rupe u tom savršenstvu. U Euklidovoj geometriji zbir uglova u trouglu jednak je dvama pravim uglovima. Međutim u tom 19-om veku matematičari su shvatili da može da postoji i neka druga, neeuklidska, geometrija po kojoj zbir uglova u trouglu nikad nije jednak dvama pravim uglovima (zbog zakrivljenosti prostora).

naučni metod

Zbog ovakvih iskustava i brojnih zabluda nauka je izgradila složen postupak, poseban metod koji nas vodi od pretpostavke do naučne teorije i zakona. Radi se o procesu dokazivanja neke izjave, a to je ozbiljan posao. Mi smo inače često spremni da sasvim olako tvrdimo kako je nešto dokazano, kako imamo neke cvrste i neoborive dokaze (u tome prednjače političari, astrolozi i proizvođači kozmetičkih preparata u TV reklamama), a posle se ispostavi da nam je dokaz samo puka i prazna izjava.

Cilj nauke je spoznaja zakona po kojima se nešto u prirodi i društvu događa. Poznavanje zakona nam omogućava da predvidimo buduće događaje. A do spoznaje zakona put ide otprilike ovako.

Polazna tačka je uočavanje problema. Problem treba da se definiše jasno, u svim bitnim elementima bez suvišnih i nepotrebnih činjenica (koje mogu samo da zamagle sam problem).

hipoteza   Sledi prikupljanje relevantnih činjenica te postavljanje mogućih rešenja. Ta moguća rešenja su pretpostavke, tj. hipoteze. Hipoteza pruža objašnjenje ispitivane pojave, ali to objašnjenje je samo manje ili više zadovoljavajuće (ima logike u njemu); ono tek treba da se dokaže.

Ne može svaka tvrdnja da se smatra hipotezom. Dobra hipoteza treba:

a) da bude u jasnoj vezi sa činjenicama na kojima se zasniva,
b) da objašnjava sve poznate činjenice na koje se odnosi,
c) da je ekonomičnija i elegantnija od drugih hipoteza, a to će biti ako zahteva manje dodatnih pretpostavki,
d) da je u skladu sa ostalim prihvaćenim naučnim saznanjima,
e) da je korisnija od drugih, "rivalskih" hipoteza u objašnjavanju date pojave,
f) da se na osnovu nje mogu predvideti i nepoznate činjenice,

Kada se izgradi ovakva hipoteza ona ide na proveru, testira se i to od strane različitih istraživača kako bi se izbegla subjektivna ocena ili "zaslepljenost" pojedinog istrživača.

Hipoteza koja zadovolji gornje uslove postaje naučna teorija.

teorija   Teorija ima veću težinu, ubedljivija je od hipoteze i može se smatrati vrlo verovatnom. Ali teorija još nije sasvim dokazana, ona je samo vrlo verovatna. I teorije treba dokazati i one se stalno i dokazuju.

dokaz   Znači, opet dolazimo do dokaza. Dokaz je tvrdnja koja se zasniva na neposrednom iskustvu i na osnovu drugih već dokazanih tvrdnji. Dokazana tvrdnja ne ostavlja sumnju jer data pojava ne može da se objasni i nekom drugom tvrdnjom.

Kada se dodje do teorije ili zakona posao naučnika je skoro gotov. Skoro, jer iskustvo je gorko. Dešavalo se da se obori i ono što se dugo, pa i vekovima, smatralo dokazanim. Zato su naučne tvrdnje stalno na ispitu u stalnom pokusaju da se obore, misaono ili empirijski. Dovoljno je samo jednom, samo u jednom slučaju da se opovrgne neka tvrdnja i ona pada.


Za dalji život neke teorije važno je i priznanje ostalih naučnika. Slično kao u međunarodnim odnosima: možete vi da proglasite neku teritoriju državom, ali malo vam to vredi ako ne dobijete priznanje drugih država i drugih relevantnih faktora medjunarodnih odnosa. I kao što nemaju sve države jednak značaj u međunarodnim odnosima (jer jedno je ako vas prizna Surinam, a drugo ako vas prizna Nemačka) tako i u nauci nemaju svi koji se smatraju naučnicima jednak autoritet. Astrolozi uporno tvrde da se bave naukom, ali nikako da dobiju priznanje autoriteta. Oni mogu da nađu nekog sa titulom "dr" da ih podrži, ali - činjenice su gorke - nije svako "dr" = dr.

I još nešto. Svako znanje, čini se, ima svoje vreme kada će se otkriti čoveku. Otkrića su u čvrstoj vezi sa društvenim i političkim odnosima neke sredine. Ponekad neko isprednjači i ubere plod sa drveta mudrosti pre vremena (pre nego što to društvene i političke okolnosti dozvole) ali takav brzo biva isteran iz raja pa makar se zvao i Galilej. A ponekad se neka znajnja jednostavno zaborave, kao recimo to da je Zemlja kugla u svemiru što su znali neki Heleni, a zatim zaboravile sve generacije srednjeg veka.

Na kraju treba znati i ovo: sve zablude nauke opet otkriva nauka.

 Važna napomena za one koji su suviše ozbiljno shvatili ovaj tekst
Nemoguće je napisati tekst o biti nauke, njenim metodama i postupku sa kojim će se svi koji se naukom bave u potpunosti složiti. Zato ovaj tekst treba prihvatiti sa rezervama i u načelu, a ne kao nešto što je do kraja i potpuno tačno objašnjeno.

Primeri koji su dati treba da posluže samo kao ilustracija jednog načina razmišljanja, kao ilustracija jednog principa, jedne logike. Postupci istraživanja i zaključivanja u praksi su mnogo složeniji i raznovrsniji.

 Heleni su pravili razliku između aksioma (imao je opštiji smisao) od postulata (uži). Danas ove termine tretiramo kao sinonime.

 


Dokazi i "dokazi"

Tokom istorije bilo je puno inteligentnih i tacnih dokaza i jos vise inteligentnih i netacnih. A najvise je bilo i neinteligentnih i netacnih.

Evo nekih od svake vrste.

U svom delu "O nebu" Aristotel tvrdi da Zemlja ima sferni obik i za to kao dokaz navodi kruzni oblik Zemljine senke kada ona pomracuje Mesec. Zaista, da Zemlja ima drukciji oblik i ta senka bi morala biti drugacija.

Aristotel navodi i drugi dokaz. Kada putujete ka jugu izgled neba se menja. One zvezde koje su vam u zenitu, npr. u  Atini, nece to biti kad stignete u Aleksandriju. A neke zvezde koje vidite iz Egipta opet necete videti iz Grcke. Iz toga sledi da je Zemlja loptasta.


A o obliku nase planete moglo se suditi i po cuvenom Eratostenovom racunu koji je on izneo u delu "O velicini Zemlje". Zemlja mora biti loptasta ako se u jednom istom trenutku Sunce ogleda na dnu jednog bunara, a ne ogaleda se na dnu drugog, udaljenog, bunara [vise o ovome]. I ovo je logicno. Medjutim ubrzo je taj Eratostenov racun pao u zaborav.


Vratimo se Aristotelu. Slavni filozof je bio pristalica geocentricnog sistema po kome je Zemlja u centru nebeske sfere i oko nje se okrecu nebeska tela. Dokazi za to su logicni.

Sve sto je tesko tezi centru sveta, kaze Aristotel. Ako bacite kamen, on padne. I Zemlja bi isla ka istom tom centru da se u njemu vec ne nalazi. Ona je naprotiv sasvim mirna i nepokretna. Jer da je drukcije videli bismo da se neke zvezde udaljuju od nas, a da nam se druge priblizavaju.

Zemlja se ne rotira, kako to neki drugi misle, kaze Aristotel, jer kad bacite kamen pravo u vis on padne pravo dole. Da se Zemlja rotira kada skocite u vis ona bi se izmakla ispod vas pa biste doskocili na drugo mesto, zapadno od mesta sa koga ste odskocili.

Ovakvo rezovanje je logicno i tacno u svetu u kome ne postoji inercija. Za inerciju stari Grci nisu znali, nju ce otkriti tek Galilej.

A sto se tice kretanja zvezda koje ne uocavamo (ne opaza se paralaksa zvezda) to je otuda sto su zvezde veoma udaljene od nas. Zapravo paralaksa postoji ali je toliko mala da se moze uociti samo izuzetno preciznim instrumentima i to samo za najblize zvezde.


Posbne besmislice mogu nastati kada se povedemo za autoritetima, kada argument autoriteta pretpostavimo autoritetu argumenta.

Keplerov heliocentricni sistem crkva je svojevremeno odbacivala jer je on u suprotnosti sa biblijskim ucenjima. Dakle, princip je bio ovaj: kad Biblija nesto kaze - polemike nema (neki tvrdoglavi polemicari su zavrsili na lomaci). Tako Luter* za Keplera kaze: "Narod slusa nekog nadobudnog astrologa koje se upinje da dokaze kako se okrece Zemlja, a ne nebo ili nebeski svod, Sunce i Mesec". Zatim navodi ovaj mudar dokaz. "Ova budala zeli da preokrene celokupnu nauku o astronomiji, ali Sveto pismo nam kaze da je Hoseja zapovedio Suncu da miruje, a ne Zemlji."

A Kavin** opet navodi slican argument. "Svet je tako utvrdjen da se ne moze pokretati***. Ko ce se usuditi da stavi autoritet Kopernika iznad autoritetu Svetog duha".


* Martin Luter (1483-1546), nemacki teolog i reformator.
** Zan Kalvin (1509-1564), francuski teolog i crkveni reformator.
*** "Zato je vaseljena tvrda, i nece se pomjeriti" (Psal. XCIII, I)

A u "Istoriji astronomske nauke" Milutim Milankovic pise o Sajneru koji o otkricu pega na Suncu izvestava Teodora Bazeusa, a ovaj mu odgovara: "Sinko, ja sam Aristotela dvaput proucio, ali ne nadjoh u njemu nista o Suncevim pegama; one, dakle, ne postoje, te su zato samo proizvod tvojih slabih ociju ili prljavih stakala". (Sajner je posmatrao pege kroz durbin ispred cijeg objektiva je stavljao zatamnjeno staklo)


I tako dalje, i tako dalje. Kad god cujete da neko ima neoborive dokaze za neku tvrdnju, budite oprezni. Sve do kraja 18. veka mnogo ljudi je dozivelo okrutnu sudbinu zbog "neoborivih dokaza". Kao neoboriv dokaz (i uslov za osudu) se smatralo i priznanje osumnjicenog (u modernoj pravnoj nauci priznanje se tretira kao i svaki drugi dokaz i podlozno je slobodnoj oceni suda), pa se do priznanja cesto dolazilo surovim mucenjima. Mnoge zene su mrcvarene i sakacene sve dok ne bi "priznale" da su vestice (tada bi obicno bile spaljene na lomaci).

Na kraju: svako vreme ima svoje predrasude, svoju logiku i nacin razmisljanja. I te predrasude, ta logika i taj nacin razmisljanja okivaju slobodnu misao. Tako je bilo i tako je i danas. Samo mali broj je onih koji su sposobni da slobodno misle.