| Petar Grujić

logob92   Ako bi se pravio izbor monografi ja koje su obeležile razvoj naučne misli, pre svega one na zapadu, u prvih pet svakako bi ušle (po hronološkom redu): 1. Elementi (Στοιχια) Eukilda (c. 300 s.e.), 2. Almagest (Μαθηματική Σύνταξιϛ – ΗΜεγάλη Σύνταξιϛ) Ptolomeja (c. 90- c. 168) n.e. , 3. De Revolutionibus Orbium Coelestium Nikole Kopernika (1473 - 1543), 4. Principia Mathematica Philosophiae Naturalis Isaka Njutna (1642-1727) i 5. O poreklu vrsta Čarlsa Darvina (1809-1882).

nebeskasfera

Prve četiri knjige su matematičke prirode (isključivo – Elementi, ili barem delimično – Almagest i De Revolutionibus). Ovo objašnjava njihov trajni uticaj, jer se ne radi samo o našoj empiriji, koja je podložna reviziji, već o proizvodima „čistog uma“ u Kantovom smislu. Nije onda čudo da se drugi, treći i četvrti traktat obilno pozivaju na Euklida, koji je sastavio čvrst matematički sistem, baziran na Aristotelovoj deduktivnoj metodi, koja i danas predstavlja paradigmu primenjene logičke misli.

De Revolutionibus i O poreklu vrsta izdvajaju se u ovom spisku po revolucionarnom zaokretu koji su izazvali, kako u naučnoj misli, tako i u predstavi koju je homo sapijens imao o svom kosmičkom okruženju, odnosno o živom svetu, uključujući i samog sebe. U tom kontekstu mesto Kopernika ima posebnu ulogu, kako u epistemološkom, tako i u ontološkom smislu.

Kopernik je ovim traktatom postao eponim za mentalni zaokret (revolucija upravo i znači okretanje), u dva smisla. Razmenjujući mesta i uloge Zemlje i Sunca napravio je tzv. kopernikanski obrt. No, pored ovoga, za Kopernikovo ime je vezan i pojam homogenosti svemira, koji se danas odomaćio u epistemologiji pod nazivom Kopernikanski princip, koji polazi od toga da Zemlja nema nikakav privilegovan položaj, osim što se mi slučajno nalazimo na njoj. Zemlja je bila “prva žrtva“ ovog principa, jer je naš globus prepustio mesto svom većem nebeskom partneru – Suncu.

Uticaj koji je De Revolutionibus imao na naše poimanje kosmosa ne može se preceniti. S druge strane, istorijska je činjenica, poznata i samom Koperniku, da je ideja o heliocentričnom modelu starija od ovog renesansnog naučnog diva. Dva su imena ovde od značaja za nas – pitagorejac Filolaj i astronom Aristarh. Nažalos,t nijedan rad Aristarha u kome on izlaže svoj model nije sačuvan, ali u pismu Arhimeda, mlađeg savremenika Aristarha, kralju Gelonu, sačuvanom u njegovom traktatu Peščanik (Archimedis Syracusani Arenarius & Dimensio Circuli) čitamo:

Ti znaš da većina astronoma koristi naziv „svemir“ za sferu čiji je centar takođe centar Zemlje, čiji je poluprečnik jednak pravoj liniji između centra Sunca i centra Zemlje. Ovo je uobičajeno gledište kako si mogao da čuješ od astronoma. Ali Aristarh je napisao knjigu sa izvesnim hipotezama, prema kojima proizlazi, na osnovu pomenutih pretpostavki, da je vasiona mnogo puta veća od pomenutog „svemira“. Prema njegovim pretpostavkama, fiksne zvezde i Sunce ostaju nepokretne, Zemlja se okreće oko Sunca po obodu kružnice, pri čemu Sunce leži u sredini podijuma, a sfera fiksnih zvezda, situirana oko istog centra kao i Sunce, je toliko velika da krug po kojem on pretpostavlja da Zemlja rotira ima takvu proporciju prema udaljenosti fiksnih zvezda kao što centar sfere ima u odnosu na njenu površinu.

Kopernik je znao za doprinose starih heliocentričnom modelu i on to u knjizi pominje na uopšten način. Interesantno je da u rukopisu eksplicitno navodi imena Filolaja i Aristarha, ali ih izostavlja u štampanoj verziji. O razlogu ovog izostavljanja možemo samo da nagađamo. Možda kao rimokatolik nije hteo da se vezuje za paganske autore, što bi samo otežalo „prođu“ kod ortodoksnog klera njegovog vremena. Arhimed se, kako vidimo iz navedenog pasusa, uzdržava od ocene Aristarhovog modela. On je, inače, bio kompetentan astronom i pretpostavlja se da je konstruisao i planetarijum. To što je model Aristarha sa Samosa (310-230 s.e.) ostao u senci Ptolomejevog geocentričnog sistema više je istorijska slučajnost nego neka realizacija logičnog razvoja. Savremenog čitaoca može da začudi zašto je astronomija bila tako prominentna nauka u kulturi starih, ne samo u Evropi nego uopšte.

Još jedno u nizu izdanja iz istorije nauke, bez kojih civilizacija danas ne bi bila gde jeste. Izdavačka knjižarnica "Zorana Stojanovića" nastavlja da objavljuje klasična dela nauke, na srpskom jeziku, time vršeći prosvetiteljsku ulogu. Više o knjizi Nikole Kopernika "O kretanju nebeskih sfera" na linku. Prenosimo predgovor koji je ovom izdanju napisao dr Petar Grujić.

Odgovor leži u činjenici da je antički (pa i preistorijski) čovek bio mnogo bliži Nebu nego moderni stanovnik naše planete. Za njega je nebo bilo svakodnevno (tačnije svakonoćno) prisutna misterija, koja je igrala neizvesno veliku ulogu u njegovom životu, odnosno njegovoj zajednici. U nebeskim sistemima i pojavama stari su videli mogo više od nas i zato su bili zainteresovani da registruju sve što se gore dešava i vidi uopšte.

Neposredna korist ove opčinjenosti nebom jeste mogućnost da se na osnovu zapisa starih astronoma izvrši precizno datiranje istorijskih događaja. Vezujući partikularne nebeske pojave, kao što je konjunkcija planeta i sl. za poznata istorijska zbivanja, možemo da odredimo, takoreći u sat, kada se nešto dogodilo. Jer nebeske pojave se javljaju u pravilnim razmacima (ako izuzmemo one efemerne poput pada meteorita), dok istoriju pišu ljudi sa svim svojim voluntarističkim akcidencijama (koje upravo i definišu slobodnu volju, odnosno slobodu izbora).

Danas se može, na osnovu neposrednog uvida u situaciju na nebu i zakona (njutnovske) nebeske mehanike, predvideti nebeska konfiguracija za vekove i milenijume unapred (predikcija), odnosno unazad (retrodikcija). Još je praistorijski čovek znao da nisu sva svetleća tela na nebeskoj sferi istog karaktera, odnosno da ne slede istu kinematiku, kako bismo danas rekli. Fiksne zvezde pripadale su jednoj kategoriji, „zvezde lutalice“ (planete) drugoj, komete trećoj, itd.

Posebno mesto zauzimali su Mesec i Sunce. Stari astronomi registrovali su pomno položaj zvezda, sa maksimalnom tačnošću svojih instrumenata. Moderna opažanja našla su da se njihova merenja ne poklapaju sa našim, savremenim. Prva reakcija bila je da su stari bili „neprecizni“, da bi se shvatilo da nisu u pitanju opservacije, već njihovi objekti. Shvatilo se da „zvezde stajalice“ nisu fiksirane u kosmičkom prostoru, već su i one podložne nebeskoj dinamici i kreću se kroz kosmički prostor. Sporo, ali se kreću.

No, glavni problem predstavljale su „lutalice“, planete, koje su svojim periodičnim, pa ipak nepravilnim kretanjem, zadavale glavobolju posmatračima na Zemlji, koji su pokušavali da nađu pravila po kojima se planete kreću. A to nije bio lak zadatak, sa svim planetarnim „retrogradnim“ kretanjima, uključujući i privremeno zaustavljanje. Ovo je navelo pobožnog kastiljanskog kralja Alfonsa X – Alfonso Mudri (1221- 1284) – koji je rukovodio sastavljanjem tablica položaja planeta (poznate Tablas Alfonsias) da dâ čuvenu blasfemičnu izjavu: „Da me je dobri Bog konsultovao kod stvaranja, imao bih da mu dam neki dobar savet“.

Nije daleko od blasfemije odmakao ni Albert Ajnštajn, koji se često pitao da li je Gospod imao u vidu i druga rešenja kada je stvarao ovaj svet. Zašto je kretanje planeta tako komplikovano? Danas kada znamo gotovo sve o njihovoj dinamici, odnosno o fizičkim uzrocima njihove kinematike, shvatamo da je empirijski uvid u zakone njihovog kretanja bio komplikovan i zavodljiv, jer smo planete posmatrali „sa pogrešnog mesta“, tj. sa jedne od planeta – Zemlje. Prirodno mesto za univerzalnu i korektnu tačku osmatranja jeste Sunce, koje svojom masom daleko prevazilazi mase drugih nebeskih tela u solarnom sistemu. Sunce zato, prema Njutnovoj dinamici, predstavlja prirodni centar referentnog sistema, u odnosu na koji se sve drugo u njemu kreće.

OkretanjuIstorija koncipiranja fizičkog modela koji korektno odslikava „nebesku stvarnost“ ilustruje još jednu fundamentalnu epistemološku paradigmu: čulni uvid je potreban, ali ne i dovoljan uslov za koncipiranje realnosti koja nas okružuje. Naša čula nam kažu da se Sunce okreće oko nas (tj. naše planete), ali to je, kako se na kraju ispostavilo, samo privid.

Ta „čulna obmana“ držala je ljude u zabludi sve do Kopernika. Ljude, ali ne sve. Istorija nalaženja zadovoljavajućeg modela onoga što danas nazivamo Solarnim planetarnim sistemom je duga i još uvek puna neizvesnosti. Pre svega zbog oskudnosti i nepouzdanosti podataka koje su nam stari ostavili. Kada se radi o heliocentričnom sistemu, jedan od najboljih prikaza dao je Hit, u svojoj monografiji Aristarh sa Samosa, knjizi koju svakako treba pročitati kao uvod u De Revolutionibus.

U ovoj monografiji dat je jedini očuvani traktat Aristarha, O veličininama i udaljenostima Sunca i Meseca. Ono što je za nas ovde interesantnije nije sam traktat (u kojem se Aristarhov koncept heliocentričnog modela ne pominje), već istorija traganja za modelom koji adekvatno predstavlja nebeske fenomene, sve do Aristarha. Tu možemo pročitati da je Pitagorejac Filolaj iz Krotona (470-385 s.e.) zagovarao model po kojem se sve okreće oko „centralne vatre“, u kojoj su mnogi videli aluziju na Sunce. Heraklidu sa Ponta (390-310 s.e.) neki su pripisivali prvu ideju o kvazi-heliocentričnom sistemu, u kojem Merkur i Venera (tačnije Hefest i Afrodita) rotiraju oko Sunca, a ovo pak rotira oko Zemlje.

Ovaj hibridni model lansiraće kasnije Tiho Brahe (1546-1601). Izvesno je, međutim, da prva registrovana teza o sopstvenoj rotaciji Zemlje pripada pitagorejcima. Danas znamo da ovo kretanje oko sopstvene ose daje ključ za razumevanje kinematike Solarnog sistema, odnosno prividnu rotaciju nebeske sfere. Apolonije iz Perga (Veliki Geometar, 262- 190 s.e.) zagovarao je, takođe, kvazi-heliocenričnu hipotezu, kao i opštu teoriju o epiciklima koji će odigrati centralnu ulogu u Ptolomejevom geocentričnom sistemu, kao i u Kopernikovom, takođe. Model nebeskih sfera (njih 27) prvi je postavio veliki matematičar Eudoks (Ευδοξος) sa Knida (410-355 s.e.), kao pomoćno matematičko sredstvo, kojim je objasnio zapaženo retrogradno kretanje nekih planeta.

Ovaj model usvojio je i Aristotel (384-322 s.e.), ali je sfere zamišljao kao realne nebeske objekte, čime je sa geometrije prešao na dinamiku. U svojem Sintaksisu (najvećem astronomskom delu Antike), Ptolomej se obilato koristio ekcentričnim krugovima, epiciklima, deferantama i drugim geometrijskim figurama da objasni komplikovano kretanje planeta. Sfere i kružnice uzete su za elementarne entitete, zbog svoje matematičke jednostavnosti i estetske privlačnosti, koja je za Helene bila primarna osobina fundametalnih entiteta.

Moderna matematička astronomija, međutim, nije propustila da konstatuje da je metoda Ptolomeja svojevrsno razlaganje periodičnih krivih na najelementarnije periodično kretanje, ono uniformno po krugu. Ova metoda se danas obilato koristi u matematici i poznata je kao Furijeovo razlaganje funkcije po harmonicima. Pre nego što ostavimo Ptolomeja i njegov geocentrični model, pomenimo Seleuka iz Seleukije (190-150 s.e.), koji je Aristarhovom heliocentričnom apstraktnom modelu dao dinamičku podlogu. Mnogi danas smatraju da je ovaj astronom, koji je dao fizičko objašnjenje pojave plime i oseke, imao u rukama sve šo je bilo potrebno da se heliocentričnom sistemu podari korektna fizička dinamika, tj. da se kretanje nebeskih tela objasni silama koje između njih deluju.

epicikliDa li je on to stvarno i uradio stvar je različitih mišljenja. Iz Aristarhovih proračuna proizlazi da je masa Sunca 170 puta veća od mase Zemlje, što ukazuje na fizičko rezonovanje astronoma sa Samosa kada je koncipirao sistem u kom dominira Sunce. Istorija nastanka De Revolutionibus umnogome podseća na priču o Darvinovoj knjizi O poreklu vrsta. Kopernik je dugo radio na koncipiranju i razradi heliocentričnog sistema, da bi, po nagovoru prijatelja i kolega, svoje rezultate sumirao kraćim traktatom naslovljenim Commentariolus, tridesetak godina pre De Revolutionibus. Njegovi rezultati mogu se sumirati tezama:

  1. Nema jednog centra svih nebeskih sfera.
  2. Centar Zemlje nije centar svemira, nego samo centar prema kojem se kreću teški predmeti i centar lunarne sfere.
  3. Sve sfere obuhvataju Sunce kao da je u sredini svih njih i zato je centar vasione blizu Sunca.
  4. Odnos razdaljine izmedju Sunca i Zemlje prema visini zvezdane sfere mnogo je manji nego odnos poluprečnika Zemlje prema udaljenosti Sunca i Zemlje, i zanemarljiv je u poredjenju sa velikim visinama sfera fi ksnih zvezda.
  5. Bilo koje kretanje koje se javlja u sferi fi ksnih zvezda ne pripada toj sferi nego Zemlji. Tako cela Zemlja zajedno sa okolnim elementima rotira sa njenim dnevnim kretanjem oko fi ksnih polova, dok sfera fi ksnih zvezda ostaje nepokretna kao najdalje nebo.
  6. Bilo koja kretanja koja nam se čine da pripadaju Suncu nisu zbog [kretanja] Sunca, već zbog [kretanja] Zemlje i naše sfere sa kojom se okrećemo oko Sunca, kao i svaka druga planeta. I tako je Zemlja podložna uticaju više od jednog kretanja.
  7. Retrogradno i direktno kretanje koje se javlja kod planeta ne pripada njima već [kretanju] Zemlji. Tako sâmo kretanje Zemlje objašnjava veliki deo prividno neregularnog kretanja neba.

Traktat je naišao na povoljan prijem kod onih kojima je autor dostavio svoj rukopis, što ne iznenađuje, jer se radilo o prijateljima. (Slično je bilo, kao što znamo i sa Darvinom, čiji je članak sa glavnim rezultatima naišao na povoljan prijem u Lineovom Društvu, kao i rad Alfreda Volesa, pročitan na istoj sednici, 1858, sa istim tezama).

Tiho Brahe je, takođe, posedovao jedan primerak. Spis je postao veoma popularan medju astronomima i prepisivan je mnogo puta. (Mi možemo samo da nagadjamo koliki broj od ovih čitalaca je bio upoznat sa Aristarhovim modelom, a koliki deo od toga je bio prihvatio, nezavisno od Kopernika, heliocentrični sistem. Ako je bilo takvih, mora da su odahnuli očekujući da heliocentrični model uđe na astronomsku scenu, a da oni, pri tome, ne moraju na lomaču).

Problemi su nastali kada su Kopernik i Darvin objavili svoje teorije in extenso, približno tridesetak godina posle koncipiranja svojih centralnih ideja. Ovde treba napomenuti da reakcija klera, odnosno crkve, na oba dela nije bila tako militantna, kako se ponekad to predstavlja. Kopernik je bio i sam kanonik Rimokatoličke, dok je Darvin bio, makar formalno, „dobar vernik“ Anglikanske crkve. Obe knjige su stručnog karaktera i ni u jednoj nema polemičkih tonova. Da je Zemlja pokretna, kod Kopernika se jedva pominje, više kao elementarna činjenica.

pretpostavkeŠto se tiče originalnog predgovora u kojem se navodi da se radi o matematičkoj hipotezi, tu je bilo više naučničke skepse nego straha, ili pak hipokrizije. U izvesnom smislu taj predgovor mogao bi se smatrati eudoksovskim preludijem, a sadržaj traktata aristotelovskim (fi zičkim) modelom. Problemi koje će imati Đordano Bruno (1548-1600) i Galilej (1564-1642), na primer, više su posledica militantnosti prvog, odnosno vulgarizacije heliocentričnog sistema drugog, nego što je Crkva bila zainteresovana da polemiše sa naučnim umovima toga doba.

Upravo su ovi pomenuti konfl ikti i doprineli kaznenim merama Crkve. Papa nije bio naseo na Galilejev hrišćanski sindrom mučenika i zadovoljio se da starog naučnika konfi nira u kućni pritvor. Kopernikovo remek-delo ostalo je, ipak, na spisku zabranjenih knjiga sve do 1835., kao i Galilejevi Dijalozi o dvema novim naukama. Indikativno je da se Kopernik poziva na svoje antičke prethodnike, pre svega Ptolomeja, kao i Hiparha, najvećeg antičkog astronoma (190-125 s.e.) i dr., ali ne i na srednjovekovne izvore, osim nekolicine arapskih astronoma, što govori o lakuni evropskog naučnog miljea, kojim je dominirala hrišćanska crkva.

Stručna javnost, a pogotovo laička, nije odmah reagovala na pojavu knjige. Za to ima više objašnjenja. Pre svega, nije se radilo o senzacionalnom otkriću, tipa Eureka!, već o traktatu koji se tiče rigorozne matematičke metode, koju je samo manji deo astronoma mogao da razume. Veći deo astronomske populacije nije tada ni imao priliku da knjigu pročita, uostalom.

Štafetu su preuzeli velikani evropske nauke. Sledeći veliki korak u razumevanju strukture i kinematike Solarnog sistema napravio je Johan Kepler (1571-1630), veliki nemački astronom, koji na osnovu astronomskih podataka Tiha Brahea, objavljuje svoja tri čuvena zakona po kojima se kreću planete. Prvi od njih kaže da se sve planete kreću po eliptičnim putanjama, sa Suncem u jednoj od žiža.

Značaj ovog otkrića ne može se preceniti. Kao prvo, planete se defi nitivno ovim „skidaju sa nebeskih sfera“, što znači da su to sada slobodna nebeska tela koja se kreću kroz svemirski prostor. Ovim se, makar implicite, uvodi u igru koncept dejstva na daljinu, dakle bez neposrednog kontakta izmedju nebeskih tela. Tehnički gledano, otkriće je zahtevalo izuzetnu preciznost u dobijanju i interpretaciji astronomskih podataka. Kako se ispostavilo, sve ove elipse bile su malog ekscentriciteta, tj. bliske kružnicama.

To je i bio razlog što je njihova kinematika mogla uspešno da se simulira uniformnim kretnjem po kružnici, gledano iz tačke bliske centru kruga (Ptolomejev ekvant). Ovo je upravo bio jedan od bitnih elemenata Ptolomejevog modela, sa kružnicama čiji je centar van Zemlje, tzv. ekscentricama. Kepler je bio gotovo otkrio zakon univerzalne gravitacije, koji će defi nitivno formulisati Isak Njutn (1642-1727).

Njegova formula sadržala je pored inverzne zavisnosti od međusobnog udaljavanja gravitirajućih tela, zavisnosti koju su već i drugi bili predlagali, i zavisnost od masa tela. Odmah je postalo jasno ono što je, po svoj prilici, znao i Aristarh, da najmasivnije telo mora biti centar rotacija, a to je u našem slučaju Sunce. Ovaj dinamički argument, zajedno sa kinematičkim razmatranjima Kopernika, demonstrirao je korektnost heliocentričnog sistema. Planetarni sistem ne samo da je bio realistički model, već je morao biti takav prema zakonima njutnovske dinamike. Manje telo rotira oko masivnijeg, što zna svaki igrački par tanga, npr.

kretanjeplanetaPo svoj prilici i Seleuk je na taj način koncipirao svoj heliocentrični model, koji je kompletirao onaj Aristarhov, baš kao što je Njutnov kompletirao Kopernikov. Tačku na j stavili su Kant (1724-1804) i Laplas (1749-1827) svojom kosmogonijom, pokazujući kako je Solarni sistem mogao biti formiran iz neuređene svemirske materije, tj. kako je naš kosmos nastao iz haosa. Predloženi mehanizam dao je uverljivo objašnjenje do tada neobjašnjene činjenice da se planete, uključujući i njihove satelite, poput Meseca, kreću u istoj kosmičkoj ravni.

Laplasu za njegov model Bog nije bio potreban, kako je on to jezgrovito objasnio mladom Bonaparti i zato nije imao ni potrebu, za razliku od Alfonsa Mudrog, da Gospodu daje savete. Strogo govoreći, Kopernikov sistem nije imao neposrednu praktičnu prednost nad Ptolomejevim. On nije uveo nikakav revolucionarno nov koncept, ili metodu, već samo promenu perspektive, koja je sve stavila na svoje logičko mesto. (Slično važi i za Darvinovu Teoriju evolucije, koja je samo promenila perspektivu gledanja na živi svet.

Iz te nove perspektive njegova Teorija evolucije ispada trivijalna, gotovo banalna. Nije neko stvorio Svet da bi sve u njemu bilo čoveku ugodno, nego je život kao takav prilagodljiv spoljašnjim uslovima, pa i homo sapiens). Zato nije čudo da nije bio prihvaćen od mnogih, ne samo iz religijsko-dogmatskih razloga. Bilo je i ozbiljnih naučnih pokušaja da se Kopernikov model ospori.

Tako italijanski jezuita Đovani Batista Rićoli (1598-1671) publikuje 1651 obiman traktat pod naslovom Sedamdeset i sedam argumenata protiv kretanja Zemlje 1, sa fizičkom i astronomskom argumentacijom. Bez obzira na „biblijsku konotaciju“ broja argumenata (77), mnogi od njih bili su ozbiljne zamerke i polemika zasnovana na njima nastavila se i posle Njutna. Sudbina Kopernikove knjige, odnosno njegovog modela, ilustruje dobro jedan širi problem – odnos religije i nauke, tačnije vere i znanja.

Razlog zašto ova dva sektora ljudske kulture nemaji i ne mogu imati zajednički presek leži u radikalno različitom karakteru njihovih učenja. Empirijske nauke, pa i nauka o prirodi, bazirane su na našem iskustvu, koje evoluira u (istorijskom) vremenu.

Religijsko učenje pak operiše neizbežno sa „apsolutnim istinama“, koje se ne mogu (ne smeju) menjati. Zato je vezivanje religioznog za znanje krajnje rizično, kako je hrišćanska crkva iskusila više puta. Da je jevrejska Biblija, odnosno Stari zavet, bila pisana u doba prosvećenosti, svakako ne bi Jehova stvorio nepomičnu Zemlju, makar Sunce i dalje bilo „u službi čoveka“. Problem sa religijom je u njenoj sklerotičnosti koja je, pak, za naučnu misao pogubna. Empirijska nauka je realistična slika stvarnosti baš zato što je (potencijalno) pogrešna.

Tačnije, kao što je Poper ukazivao, znanje koje se ne može u principu oboriti nije naučno, tj. nije znanje. Verski korpus, sa svoje stane, čini kompaktnu, ali „krtu“ celinu. Ono ne može da evoluira i svaka inovacija u mitologiji i dogmatici rezultira u odvajanju ili deljenju originalng korpusa, putem sekti, jeresi, izvedenih religija i sl. Naučna misao je dinamična, verska statična.

Ovoga su naravno svesni naučni korifeji, poput Kopernika i Darvina, i zato se nisu mnogo brinuli o emotivnim i ideološkim konsekvencama svojih naučnih dostignuća. Mi ne znamo da li je Nikola Kopernik bio vernik ili nije, ali to je za nas ovde irelevantno, baš kao i to da li je bio Poljak ili Nemac. Na jednom mestu njegove knjige čitamo:

I tako u slučaju ove planete [Merkura], priroda je ozakonila predivnu raznolikost, ali takvu koju je potvrdila u večnom, sigurnom i nepromenljivom poretku.

Čitalac bi na mesto „priroda“ očekivao Gospod ili tako nešto. No, ako malo razmislimo, shvatamo da su „velike duše“, koncept prisutan u bramanizmu (Mahatma – mahâ atman), ali nije bio nepoznat ni antičkoj Evropi, iznad partikularnog, odnosno da je Kopernikanski princip prisutan i u njihovim verskim nazorima.

Kantov čuveni apodiktički imperativ samo je jedna od eksplikacija istog principa, ovog puta u etici. Prosečan čitalac teško da će se upuštati u matematičke dokaze, tablice i sl. Kopernikovog remek-dela.

Mnogo je važnija krajnja poruka velikog renesansnog polimata, kojom je, makar implicite, sveo čoveka na pravu meru i time ga učinio velikim.

Author: B92

Dodaj komentar


OSNOVE (5)