narastanje_svetla

S. je razvukao svoje telo kao raskvašeno testo, trudio se da što bolje ispuni školjku kreveta, da potone, borio se da ne misli, hteo je da iščaši mašineriju mozga koja surovo meri, odmerava, bolesno ambiciozna u nastojanju da sazna još mrvicu, još delić neke priče, da replicira uvrede i završetak jučerašnjeg monologa, upinjao se, obuzdavao je nervne drhtaje (najteži su bili oni u grudima), vrteo se vretenasto u omotaču ćebeta, a smetao mu je i budilnik, mada on to sebi nije hteo da prizna. (Trudio se da izbriše iz pameti taj gvozdeni zvuk). Da bi prevario razum i odlutao u nepostojanje, upotrebio je trik koji je otkrio u detinjstvu a koji se zasnivao na «puštanju» nevezanih slika, koje je nasumice izvlačio iz memorije. Unutrašnje strane kapaka imale su ulogu bioskopskog platna, a bešumni je kaledoskop, jednom začet, prelazio u automatizam, lagano hipnotišući svest, kao klatno. Jedna zalutala misao, koja bi se odnekud provukla kroz omamljujuću šarenu maglu, rasparčala bi celu građevinu.Igla straha je ipak naglo žacnula S. - a. Spavao je otkriven, a njegova leva šaka je počivala između nogu. Vreli ud, u dodiru sa rukom umirivao je telo, ali S. je pomislio na to kako su vrata nezaključana i da bi neko, shodno tome, mogao i da ga ugleda u tom nedoličnom položaju. Više od svega, mrzeo je podsmešljiv pogled nekog uljeza i svoj nevoljni stid. Nešto se rasprsnu u krvi kao mehurići gazirane vode i on sede na ivicu kreveta širom otvorenih očiju. Tupo je buljio u zid jer je očekivao na toj strani vrata. U sobi je bio mrak, ako se izuzme mali prozorčić bez krstastog rama, sivi kvadrat, nisko postavljen na zidu. Video je da je napolju mesečinom osvetljena noć, ali nije razaznavao ni kuće ni ulice, ništa osim sivih i crnih šara što su se lenjo i monotono preplitale. Dok je pokušavao da otkrije njihov pravi smisao, natapao ga je strah. Panika. Naterao je sebe da misli i saznanje je blesnulo kao oganj. Nezemaljski pejzaži pred njegovim očima nisu bili ništa drugo do posledica kretanja, svakako ne sporog jer je lenjo preplitanje linija bilo varka koju stvara ogromna brzina. Tek sada je osetio slabo ljuljanje pod nogama. Ispravio se i rukama je pipao u mraku dok nije pronašao nekakav prekidač. Eksplozija svetlosti sa stropa oborila je tamu, sabila je u budžake i uglove, koje je sada jasno video. Bio je u kupeu druge klase. Zapanjen, S. je povukao metalna vrata na klizećim ležajevima i zakoračio u polumračni hodnik. Hodao je drhteći od jeze. Svi kupei u svih šest vagona bili su prazni. Nije bilo prtljaga, kaputa ili zaboravljenih stvari koje bi svedočile da su putnici, u velikoj hitnji, iskočili spasavajući živote (Kasnije se zapitao: «Zašto mi je to uopšte palo na pamet ? Možda putnika nije ni bilo ?»). Opažao je kako mu se noge škripavo vuku po sloju beličaste materije (izgledalo je kao brašno). Bolje zagledavši, shvatio je da je to samo debeli nanos prašine. Bilo ga je svuda, kao razasutog vulkanskog pepela, na sedištima, na mali stočićima na rasklapanje, a zavese su bile potpuno bele. S. je ustrašen prišao prozoru i jednim trzajem ruke spustio zamagljeno staklo. Hteo je da bar na osnovu snage vetra predstavi sebi tu nemoguću brzinu koja krajolike pretvara u pege i končaste linije. Očekivao je urlik sabijenog vazduha koji bi ga ošinuo po licu- ništa od toga ! Mogao je da proturi ruku i ona je nesmetano ostajala u tom položaju iako su oči govorile o strahovitom kretanju napred. «Za ime boga, gde sam i šta se ovo događa ?» , prošlo je S. - ovom svešću poput ledenog talasa. Proturio je glavu van prozorskog rama. Zemlja je pod njim vrtoglavo bežala, tako da nije video ni jedan kamenčić. Ispod točkova sukljale su varnice, plameni mlaz iskri kao sa tocila za oštrenje sekira i noževa. Pogledao je u pravcu kretanja voza, a suze mu nisu pošle na oči kako je očekivao (ustvari, imao je neprirodan osećaj da vazduh oko njegove glave uopšte ne struji) i video je samo svetlu mrlju, kao da posmatra razlevanje svetlosti u vodi na velikoj dubini. Na kraju cele kompozicije takođe je lebdela mrlja sive svetlosti. Jedina iole prepoznatljiva stvar bio je sam voz, običan zeleni putnički voz, islužen, dotrajao i prljav od gareži. S. - ov mozak se očajnički upinjao da nađe rešenje. Poput neplivača bačenog u hladnu maticu, borio se da ostane na površini. Odakle se ovde našao ? Kako ? Kakav je uopšte ovaj voz i kuda grabi tom čudovišnom brzinom ? Sve što je mogao sebi da priušti kao odgovor bila je mogućnost da je zadobio amneziju. On nije pošao ni na kakav put pre nego se ovde probudio. Bio je siguran. Ali gde je bio ranije ? Najednom, osetio je strašnu nelagodnost. Ranjivost. Pitanje je vraški seklo. GDE SAM BIO RANIJE ? S. je bio na ivici histeričnog napada. Ničega se nije sećao, čak ni svog imena. U džepovima svog sasvim običnog odela nije našao nikakve dokumente. On je bio čovek bez identiteta koji putuje nepoznatim predelom u nepoznatom pravcu. Narednih nekoliko sati tragao je za opušcima, malim zgužvanim papirićima, dugmadima. Bilo čim što bi mu dalo neki putokaz. Pokušao je da pređe na dizel lokomotivu, što mu nije pošlo za rukom otprve a kada je najzad stigao do male, uske kabine, trudeći se da ne gleda dole na zemlju (ili ma šta to bilo, po čemu je odmicala cela kompozicija vrtoglavom brzinom) zatekao je prašnjave uređaje bez ljudskih tragova, koji su izgledali sasvim mrtvi, bez pogona. Sudeći po prastarim mernim istrumentima, čije kazaljke i brojčanike je prekrila paučina, motor mašine je bio samo puki komad gvožđa, potpuno miran, bez okretanja radilice ili protoka fluida. OVAJ VOZ IPAK NEŠTO POKREĆE mislio je  IPAK... NEKO ILI NEŠTO... (Tu je zastao, a koreni kose su se ukrutili) ODNEKUD DOLAZI I ELEKTRICITET KOJI DAJE OSVETLjENjE ! MORA DA JE TAKO ! MORA DA JE TAKO ! U svom istraživanju nije otkrio čak ni končić. Ovde kao da nikada nije bilo putnika, ili ih je bilo, ali veoma, veoma davno. Koliko treba jednom opušku da se pretvori u prašinu ? - pitao se i odmah je sledilo drugo pitanje: «Od čega je sazdan ovaj voz ?» Staklo na prozorima izgledalo je kao sasvim obično, zamrljano i maglovito, prozorsko staklo, napravljeno od iste materije od koje se takvi predmeti obično i prave. Kvake na vratima bile su žute, mesingane, sedišta presvučena crnom rapavom kožom. Nije bilo ogledala, ni otužnih slika banjskih lečilišta, gradova i cvetnih parkova, nije bilo brojeva ni natpisa tipa : «Ne otvaraj dok voz  ne stane...». «Ja ne sanjam » - razmišljao je grozničavo S. «Ne, ne, ne sanjam, ali ovo je ludost !« Ponovo je otvorio prozor. Gledajući treperenje ubrzanih linija i mrlja, palo mu je po prvi put na um da se voz možda uopšte i ne kreće. MOžda je svuda oko njega veliko bioskopsko platno na kome nevidljivi projektor dočarava stravično ubrzanje -samo ko rukovodi opsenom ? Zatvorio je oči od nelagodne spoljne praznine, koja je povremeno ostavljala utisak kao da se voz nalazi u prostranoj staklenoj cevi ili tunelu, možda čak i u boci, kao oni brodovi makete, zašto da ne ? «Ako se voz ne kreće« - mučio se njegov mozak dalje - «zašto osećam trenje točkova i čujem škripu metala (tišu od svakog drugog voza u pokretu, ali ipak prisutnu)?» Sedeo je otupeo od uzaludnog iznalaženja odgovora, uzaludnog pokušaja da shvati, spreman da zaplače i da se preda...Da se preda ? Da, samo KOME ili ČEMU ? Da li je ikada iko bio u mučnijem i neravnopravnijem položaju od njega?  Osetio je gotovo fizičku bol zbog uskraćenog SAZNANjA. Bilo je to surovije od smrti. ČOVEK IMA PRAVO DA ZNA. Neka je i najgora kazna, najstrašniji neizbežni kraj bez ikakvog prava žalbe - ČOVEK IMA PRAVO NA ČITANjE SVOJE OPTUŽNICE, na sopštenje o krivici i kazni koja ga čeka.ČOVEK NIJE LUTKA. Nije dugme. A možda je ovo već smrt ? Kako je to smešno, pa onda, ako ovo jeste smrt, sve teološke tračarije padaju u vodu. Smrt je samo banalno, večno putešestvije kupeom druge klase ? Ni Raja ni Pakla, samo odlazak iz seoceta NEGDE prema varošici  NIGDE. Satima kasnije odlučivao se na skok u spoljni prostor. On je mogao biti savršeno bezbolan ako se uzme u obzir da je brzina voza samo opsena ili stoprocentno pogibeljan ako je tačna ona druga mogućnost. Čak i da preživi taj podvig, nije mogao ni da nasluti gde bi se potom našao. Ta sivkasta opna svetlosti nije ulivala ikakvu nadu. Gledano iz njegovog ugla, voz se možda nije kretao prostorom - možda je prostor hrlio oko njega ! Kolebao se, a razmišljanje mu je ometala škripa točkova. Škripa točkova ? Zadrhtao je. Da li ipak...ipak ? Uhvatio se rukom za ram prozora. Nešto se događalo bezsumnje.. Osećao je, prvi put odkako je ovde, kako ga zemljina teža vuče jako unazad. Utisak istovetan sletanju aviona. Dok mu je u glavi bubnjalo od pritiska, netremice je zurio kroz prozor, iščekujući, tresući se od nestrpljenja... Linije i mrlje su počele da debljaju, da se šire, svetlost je narasla i postala blistavija. S. je opazio, u pravcu kretanja voza, nejasne crno-bele obrise nekog grada. Svetla su treperila, hiljade sijalica - zvezda, ali, sve nekako odviše visoko iznad kuća, što je bilo čudno. Stubovi ili bandere su morali biti najmanje pedeset metara visoko. Kako je voz usporavao, stvari su dobijale oštrinu. S. se još uvak nadao dok je ulazio u grad, iako nimalo nije prepoznavao lokalnu arhitekturu (kuće je mogao nazvati njihovim imenom samo uslovno), a onda je voz konačno stao uz strašnu otegnutu škripu i S. je mogao jasno da vidi da pored zgrade koja je morala biti stanica - ne stoje ljudi...

Author: Oliver Jovanović

Komentari   
MIilan
0 #4 MIilan 02-12-2009 14:22
Moglo je i vise horor elemenata, recimo razviti krajnju ideju o tim stvorenjima koja cekaju na njihovoj stanici.Ima cudnu atmosferu to mi se svidja
Autor
0 #3 Autor 01-12-2009 12:26
Stvar poboljšana.Prij atno čitanje.
Duda
0 #2 Duda 01-12-2009 12:02
pocela sam da citam i nikako da skontam.Sta znaci ,, nrvne ,, ili recenica ,,da bi prevario razum i odlutao u nepostojanje, upotrebio je trik koji je otkrio u ,, /nepotpuna misao/
Autor price
0 #1 Autor price 01-12-2009 09:38
Propustom autora tekst price ,,Narastanje svetla,, je poslat nekorigovan i sa prekidima u tekstu sto tekst cini nerazumljivim.A utor ce nastojati da ovaj propust ispravi.Zahvalj ujem na razumevanju.
Dodaj komentar