V

anzemaljci, svemirski brodove i bitke, druge planete, laserski pištolji i sablje, megapolisi i superiorne tehnologije, mutanti ili roboti nezaobilazni su elementi naučne fantastike koja je tokom dosadašnje istorije uspostavila ove ikonografskih jedinica kao žanrovske 'brendove' odnosno 'ključne reči' po kojima je svima prepoznatljiva. Svaka od pomenutih ikona ima svoju istoriju koja je deo istorije žanra ali i sveopšte kulture. Roboti definitivno spadaju među naučnofantastične pojmove koji su svima jasni i bliski. Njihovo prvo imenovanje je u drami «R.U.R.» Karela Čapeka iz 1921.g. R.U.R. je skraćenica od 'Rosumovi univerzalni roboti', što je ime kompanije koja u budućnosti proizvodi nove sluge ljudskog roda. Zaplet nastaje kada roboti zatraže svoja prava i zbog njih zarate protiv ljudi. Čapek je termin robot izveo iz češke reči 'rabotiti' koja znači raditi. Preciznosti radi valja reći da se današnji termin robot, kao pokretne, inteligentne metalne mašine, razlikuje od Čapekovih robota koji su veštački stvorena bića od krvi i mesa, što odgovara današnjem terminu 'android'; na sredokraći između današnjih robota i androida su 'kiborzi' kao ljudska bića nadograđena mašinskim delovima. Roboti bivaju brzo prihvaćeni kao mogući protagonisti literarnih zapelta a 1926.g. Fric Lang, po romanu svoje supruge, Tee fon Harbou, snima spektakl «Metropolis» u kome robot ženskog lika predvodi pobunu obespravljenih proletera. Palp naučna fantastika koja tada stasava u SAD, i kojoj je potrebno što više egzotičnih protivnika ljudskog roda, prihvata robote kao stalnu pretnju slobodi i razvoju Zemlje. Baš kao vanzemaljci i roboti, raznih oblika i brojnosti (od moćnih pojedinaca do bezočnih hordi), ugrožavaju bezbednost i opstanak čovačanstva. U odnosu na 'buljooka čudovišta' roboti su bili praktičniji jer su mogli stići iz svemira ali ih je mogao napraviti i genijalni, ludi-zli naučnik, što je širilo paletu zapleta (krajevi su, naravno, bili isti - dobri momci bi pobedili a glavni junak, pored planete, spasao i svoju dragu).

roboti
Scena iz Čapekove drame R.U.R. (1920.) sa tri robota (Wiki)

Era zlih robota koji uništavaju, ubijaju ili porobljavaju ljude, trajala je, u pričama, romanima i filmovima, gotovo 30 godina. Istina, bilo je i (sumnjivih) izuzetaka kakav je priča «Helena od legure» Lestera Del Reja iz 1938.g. u kojoj se čovek zaljubljuje u neodoljivu roboticu (ili robotkinju?) sa svim ženskim argumentima i oblinama (da li je to hepi end ili ne?). Slična ljubavna priča je okosnica filma «Savršena žena» 1949.g. Trend fatalnih robotica, od Marije iz «Metropolisa» proteže se do današnjih seksi robotica japanskog umetnika Hajime Sorajame. Pojedini autori su odbijali da se pridruže trendu nevaljalih robota a najsjajniji primer su priče Kliforda Simaka, objavljivane polovinom 1940-tih a 1952.g. sabrane u remek-delo «Grad» u kome su roboti ne samo pomoćnici ljudima i psima već i njihovi etički savetodavci. Ipak, definitivni kraj robotskoj tiraniji stigao je u pričama Isaka Asimova, sabranim u zbirku «Ja, robot» iz 1950.g.  Asimov je i na ovu temu primenio svpju naučničku logiku i, uz pomoć urednika Džona Kembela, formulisao Tri zakona robotike, po kojima: 1. robot ne sme da povredi ljudsko biće niti da to dozvoli svojim uzdržavanjem, 2. robot mora da sluša naredbe ljudskog bića osim onih koje su u suprotnosti sa prvim zakonom i 3. robot mora da štiti svoju egzistenciju osim ako je to u suprotnosti sa prethodnim zakonima; ovi zakoni su kasnije dopunjeni sa još dva 'člana' koji dodatno preciziraju robotske obaveze. U svojim pričama Asimov je razrađivao zakone prateći doživljaje 'robopsihologa' dr. Suzan Kalvin tako da se mnoštvo priča iscrpljuje u finom izigravanju zakona a sve u korist ljudskog roda; u jednoj od njih predsednički kandidat, za koga se tvrdi da je robot, šamara jednog izazivača dokazujući da je čovek ali se ispostavlja da je izazivač, kao i kandidat, robot pa, tako, prvi zakon robotike nije prekršen. Četvrt veka kasnije Asimov je napisao briljantnu priču «Dvestogodišnjak» u kojoj se robot odriče svoje superiornosti i uspeva da postane čovek. Nakon Asimovljevog racionalizovanja problema robota naglavce, postalo je deplasirano i dalje govoriti o robotima-čovekomrscima, mada se u filmu «Saturn 3» iz 1980.g. bračni par naučnika na svemirskoj stanici bori protiv robota namernog da ih porobi (kuriozum filma je robotn napravlje prema nekim skicama Leonarda Da Vinčija); drastičnija situacija je u popularnom filmskom serijalu «Terminator» u kome u budućnosti i dalje besni rat robota i ljudi za apsolutnu vlast na Zemlji.

Dobri roboti pojavili su se u filmu «Dan kada je Zemlja stala» (1952) u kome vanzemaljski robot Gort ne uništava Zemlju, u «Zabranjenoj planeti» (1956) šarmira legendarni robot Robi, u ruskom filmu «Planeta bura» (1962) robot Džon pomaže ljudskoj ekspediciji na Veneri. Zapažena je i uloga robota u TV seriji «Izgubljeni u svemiru». Izuzetna ljupkost i humanost krasi i robote u filmu «Tiho bekstvo» Daglasa Tramabala (1971) a robotski dvojac iz Lukasovih «Zvezdanih ratova» postaje primer korisnih i šarmantnih robota, ljudskih pomagača i prijatelja; ova dvojica su i dosadašnji vrhunac dizajniranja izgleda robota: od manje-više 'konzervastog' do čovekolikog. Vrhunac izražajnosti metalnog lica verovatno je postigao Frenk Keli Fris, ilustracijom koja je postala svetski poznata kada se, nezntno modifikovana, pojavila  na omotu LP ploče «Svetske vesti» grupe «Kvin» iz 1977.g. U literaturi, pak, roboti bivaju sve moćniji ali i humaniji; takvi su roboti u romanu Baringtona Bejlija «Duša robota» (1974) ili seriji romana Džona Sladeka o Roderiku (iz 1980 i 1983); možda najsmeliju viziju napisao je Robert Silverberg u priče «Dobre vesti iz Vatikana» (1971) u kojoj se za novog papu bira - robot. I u delima namenjenim deci roboti su postali njihovi prijatelji, npr u crtaću «Gvozdeni džin», ili čuvari kao u crtaću «Zamak na nebu» japanskog majstora Mijazakija iz 1986.g. Kao specifičan vid 'očovečenja' robota svakako treba spomenuti i neurotično-depresivnog Marvina iz serijala «Galaktički vodič za autostopere» Daglasa Adamsa, koji je vrhunac svih slučajeva robota koji su patili od raznih komplekasa, manje ili više vrednosti odnosno onih koji proizilaze iz svesti o sopstvenom (be)smislu.

Slučaj robota u naučnoj fantastici započeo je kreativnim ispitivanjima granica ljudskosti i humanosti u drami «R.U.R» da bi zatim spao na iživljavanje antropocentičkih i ksenofobičkih komplekasa; ipak, posle decenijske pauze roboti su nastavili da se razvijaju da bi dostigli do nivoa koji je veliki pisac Filip Dik (istina više zainteresovan za androide) definisao rečima da nema nikakvog razloga da inteligentne mašine ne smatramo dobrim ljudima jer je sposobnost ispoljavanja dobrote, bez obzira na organski sastav, bitna odlika ljudskosti. «Dobri doktor za robote» Isak Asimov je na ovo dodao da za eventualne štete koje naprave ne treba krivite robote pošto su ih ljudi stvorili pa, prema tome, grešku treba tražiti u ljudima; šta god da roboti čine ljudskom društvu to, u suštini, ljudi rade sami sebi. Čak i danas, u vremenu kada su prvi, tek sasvim mali kućni roboti postali stvarnost, ovakvi stavovi svakako imaju svoju vrednost, a biće još vredniji u vremenima koja dolaze i donose nam svakovrsne robote.

 

Veliki pisci naučne fantastike

Author: Ilija Bakić

Komentari   
Nikola T.
0 #2 Nikola T. 25-05-2012 02:09
Kao novokompanovano g robotičara ovaj tekst me je oduševio. Svaka cast!
Srdjan
0 #1 Srdjan 29-11-2010 12:08
Da li negde u Srbiji i okolnim zemljama postoji neka agencija koja se bavi osmatranjem neba. To me interesuje iz razloga sto sam 27 nov 2010 god na nebu gledao 3 svetla koja su se pomerala i stajala oko 20 sekundi .Mozda je jos neko to video i zabelezio?
Dodaj komentar