Šta doručkovati? Koju seriju gledati? Da li da prihvatite novi posao? Svakog dana donosite bezbroj odluka, od trivijalnih do onih koje vam menjaju život. U srcu svake od njih leži duboko usađen osećaj kontrole – uverenje da ste vi kapetan svog broda, slobodni agent koji bira svoj put. Taj osećaj da vi upravljate deluje kao fundamentalna istina našeg postojanja.

Ali za fizičarku Sabinu Hosenfelder, ovo nije duboka filozofska zagonetka, već gotovo trivijalna posledica fundamentalnih zakona prirode. Njena tvrdnja je šokantno direktna: slobodna volja je iluzija. Prema fizici, budućnost je određena prošlošću, sa izuzetkom nasumičnih kvantnih događaja koje apsolutno niko ne može kontrolisati. Šta ako je u pravu? I, što je još važnije, šta ako je verovanje u slobodnu volju ne samo zabluda, već i opasna ideja koja nas koči?

Sve je samo fizika: Determinizam i nasumičnost

Fundamentalni argument protiv slobodne volje ne dolazi iz filozofije, već iz njenih temelja – fizike. Sve u univerzumu, uključujući i vaš mozak, sastoji se od elementarnih čestica opisanih Standardnim modelom. Jednačine koje upravljaju ovim česticama su u osnovi determinističke. To znači da ako biste znali stanje svake čestice u jednom trenutku, mogli biste, u teoriji, izračunati njihovo stanje u bilo kom trenutku u budućnosti.

Priča, naravno, ima i kvantni obrt. Pored ovog determinističkog mehanizma, postoje i istinski "nasumični kvantni skokovi" koje je nemoguće predvideti ili kontrolisati. Vaše akcije su, dakle, proizvod jedne od dve stvari: neprekinutog lanca uzroka i posledica koji se proteže sve do Velikog praska (determinizam), ili fundamentalno nasumičnog kvantnog događaja. U prvom slučaju, vaša odluka je bila unapred zapisana. U drugom, bila je kosmičko bacanje novčića. Primetite šta nedostaje u oba scenarija: vi. Ova zamka – gvozdeni lanci determinizma ili haos nasumičnosti – ne ostavlja prostor za slobodnu volju, a njene posledice vode do jednog bizarnog paradoksa.

Paradoks čestica: Ako vi imate slobodnu volju, imaju je i one

Jedna od najčešćih definicija slobodne volje je "mogućnost da se moglo postupiti drugačije". Međutim, ova ideja postaje apsurdna u svetu kvantne mehanike. Zamislite foton (česticu svetlosti) ispred razdelnika zraka. On ima tačno 50% šanse da ode levo i 50% da ode desno. Ako ga izmerimo na levoj strani, tehnički možemo reći da je "mogao postupiti drugačije". Da li to znači da foton poseduje slobodnu volju?

Na ovoj logici počiva čuveni "Teorem o slobodnoj volji" matematičara Džona Konveja i Sajmona Kočena, koji u suštini kaže: "ako ljudi imaju slobodnu volju, onda je imaju i elementarne čestice." Hosenfelder ističe logički ekvivalentnu, ali daleko razumniju izjavu: "ako čestice nemaju slobodnu volju, onda je nemaju ni ljudi." Implikacija je duboka: ova ideja moćno sidri našu najdragoceniju ljudsku osobinu za "ne-izbor" koji pravi jedna subatomska čestica. Ako foton nema slobodnu volju, teorem sugeriše, nemate je ni vi.

Filozofi se ne slažu (ali su promenili pravila igre)

Ovde argumentacija prelazi sa fizike na filozofiju, gde je većina savremenih mislilaca pronašla način da spase slobodnu volju. Taj pristup se zove kompatibilizam, a prema anketi iz 2020. godine, podržava ga skoro 60% filozofa. Oni veruju da je slobodna volja savršeno kompatibilna sa determinističkim zakonima prirode.

Kako? Jednostavno, redefinisanjem pojma. Za kompatibiliste, slobodna volja ne znači "mogućnost da se postupi drugačije", već sposobnost delovanja na osnovu unutrašnjih razmatranja, bez spoljne prisile. Dokle god vam niko ne drži pištolj uperen u glavu, vaša odluka je slobodna, čak i ako je bila neizbežna posledica stanja vašeg mozga. Hosenfelder tvrdi da je ovo manje rešenje, a više filozofski trik. To je kao da redefinišete "letenje" tako da znači "padanje sa stilom". Iako tehnički tačno za padobranca, promašuje suštinu onoga što ljudi zaista podrazumevaju pod letenjem.

Ne brinite, vi i dalje donosite odluke

Pomisao na odsustvo slobodne volje može izazvati egzistencijalnu krizu. Ako je sve predodređeno, koji je smisao? Međutim, odsustvo slobodne volje ne znači da vi ne postojite ili da ne donosite odluke. Osećaj slobode, objašnjava Hosenfelder, dolazi iz jednostavne činjenice da "ne možemo znati rezultat proračuna koji naš mozak izvodi pre nego što smo završili proračun".

Izazov, dakle, nije da oplakujemo izgubljenu "slobodu", već da integrišemo novo shvatanje: ono što mi nazivamo"slobodnom voljom" nije spoljni pilot koji upravlja mozgom, već je to samo jedan od složenih, emergentnih procesa koji se odvijaju unutar samog algoritma. Vaše odluke i dalje potiču od onoga što želite, što je, kako kaže Hosenfelder, "dobra stvar".

"Smatrala bih jezivim da postoji nešto drugo, nazovite to slobodnom voljom ili kako god, što bi uticalo na odluke u mom mozgu."

"Vi" jeste taj algoritam koji obrađuje informacije. Odluka da pročitate ovaj članak, doneta na osnovu vašeg interesovanja i znanja, i dalje je bila vaša odluka.

Verovanje u slobodnu volju je opasno (posebno za klimu)

Ali najprovokativnija tvrdnja Hosenfelderove nije o fizici, već o psihologiji i politici. Iluzija slobodne volje, tvrdi ona, nije samo bezazlena greška, već opasna ideja koja nas navodi da verujemo da imamo mnogo više kontrole nad svojim mislima nego što je to zaista slučaj. Jednom kada nešto vidite, ne možete to "ne-videti" – setite se kako je nemoguće ne videti "facepalm" u starom FIFA logou nakon što vam neko ukaže na to. Naš mozak obrađuje informacije bez naše svesne "dozvole".

Ova kognitivna nefleksibilnost – naša nemogućnost da prosto odlučimo da nešto "ne-vidimo" ili "ne-znamo" – nije trivijalna neobičnost. To je fundamentalno ograničenje koje ima katastrofalne posledice kada se primeni na globalne probleme. Opasna iluzija slobodne volje navodi nas da verujemo da društva mogu jednostavno da izaberu da reše klimatske promene ako to dovoljno jako žele, potpuno ignorišući sistemske i kognitivne barijere koje se, poput FIFA logoa, ne mogu ignorisati snagom volje. Problem, zaključuje ona, nisu "pesimisti" koji upozoravaju na granice, već oni koji ignorišu realnost ljudskog ponašanja pod iluzijom neograničene volje.

Zaključak: Odgovornost u determinisanom svetu

Putovanje od subatomskih čestica do klimatske krize otkriva uznemirujuću, ali konzistentnu sliku: naš najdublji osećaj slobode verovatno je samo sofisticirana iluzija, stvorena složenim procesima u našem mozgu. Prihvatanje ove fizičke realnosti nije poziv na nihilizam, već na intelektualnu iskrenost. Ono nas primorava da preusmerimo fokus sa mitske "unutrašnje volje" pojedinca na opipljivi dizajn sistema u kojima svi živimo.

To nas ostavlja sa jednim ključnim, otvorenim pitanjem. Ako naše odluke nisu istinski "slobodne", gde onda zaista leži odgovornost za budućnost našeg sveta – u pojedincu ili u sistemima koje stvaramo?

https://www.youtube.com/watch?v=TI5FMj5D9zU