Živko Teodosić
Z v e z d a n a p e s m a
Otkad hode po ovome – zemnom šaru;
Pitaju se često, mnogi ljudi.
Šta to gori u Sunčevom, silnom žaru?
Što prirodu celu, uspavvljuje i budi.
Nuklearne, to su, jake sile;
Ne čudi se više, puki svete.
Vodonike burne, u helijum, sve su svile;
Evo, 'vako: – reče, mudri Bete. (Hans)
Naš je kosmos, čudno – vodonično biće;
Razna tela, tim prostranstvom jezde.
Ne bi znali kada, nova zora sviće;
Da se nisu sjajne, upalile zvezde.
Neka tamna – nevidljiva sila;
Sve čestice vuče, u daljine puste.
Ali sila – u mási što prebiva;
Vodonike zbija, u oblake guste.
Kad Njutnova, čudna sila,
Stisne oblak u zagrljaj snažno;
Da užeže oganj, mladoj zvezdi,
Ugljenika tada, dodati je važno.
Čim hemijska, ispuni se kvota;
Eto odmah, smešnoga azota.
Da bi vatra gorela još jače;
Kiseonik tada, u pomoć im skače.
Kad upali moćne – nuklearne sveće;
Izdvoji se karbon, iz te čudne smeše;
Sâm helijum, sad se šeće;
Gde četiri, vodonika beše.
Burno gore, i brzo im teku dani;
Od davnina znane – zvezde dične:
Betelgez teški, i Aldebaran sjajni;
I sve druge – masom – njima slične.
– o –
Da nam traje dugo, i greje nas žarko;
U Suncu se vatra, razgara polako.
U njegovom – nuklearnom žaru;
Moćna sila drži, protone u paru.
Kad parove spoji – po dvoje-po troje;
Tad helijum, atom, pojavi se celi.
Sad i Sunce greje, pratioce svoje;
Na planeti plavoj, život se veseli.
Poput našeg Sunca, u tihome žaru;
Gore zvezde, koje dugo traju.
Plav' Sirijus, na južnome žalu;
Ili Vega sjajna, na severnom kraju.
Neke vole jata; neke beže u samoću;
Jedne brzo plamte, a druge su spore.
Sve se zvezde, vide samo noću;
Vatra našeg Sunca – svake nove zore.
Blistaju u sjaju, i još jače greju;
Energiju silnu, na sve strane seju.
Toj svetlosti i toploti,
raduje se biće svako.
Al' od moćnih, gama zraka;
nastrada se, vrlo lako.
Hitre pozitrone, Kulon brzo veže;
Eluzivna neutrina,u nedogled beže.
Ipak, i Suncu će proći vreme;
Prestaće da sija, i osmehe da nam mami.
Kad sagori svoje – nuklearno seme;
Biće samo bela kugla, u dubokoj tami.
– o –
Nova – moćna, blista izdaleka;
Sva u vatri – bliži se vrhuncu.
Žali sudbu, naše drage zvezde;
Pa umilno, otsijava Suncu.
Uteši se, moja sestro draga,
Kada zgasnu sile, nuklearnog žara;
I nestane tvoga, sjaja žarkog;
’mesto tebe, obasjaću – silno i obilno;
Sve planete i komete – galaksiju celu;
A posebno, Saturna mi dragog.
Kad isčeznu zraci, tvog „crvenog kraja“;
Kada mala, bela, ti postaneš sfera;
Svu lepotu tvoga, nekadašnjeg sjaja;
Zameniće supernova – blistava i bela.*
*Sunce ne može postati supernova jer nema potrebnu, kritičnu masu. Takođe, u Suncu se odvija proton-proton termonuklearna fuzija (TNF), dok se CNO katalička reakcija TNF (ugljenik-azot-kiseonik), odvija u zvezdama koje su, najmanje 1,5 puta, mase veće od Sunčeve. Pesnička sloboda dopušta da se donekle odstupi od strogo naučnih i formalnih činjenia, ako će pesma biti lepša. Naučnici smatraju da je na mestu Sunca nekada eksplodirala supernova, od koje je nastao naš solarni sistem.
