feljton
Orbitni avion'Buran'– labudova pesma sovjetske kosmonautike ili ... preko trnja do zvezda?
Tokom 70-ih i 80-ih godina Sovjetski Savez je razvio kosmoplan sa krilima poznat pod imenom 'Буран'('Mećava'), koji je zapravo bio odgovor na uočenu vojnu pretnju američkog programa spejs šatlova. Razvoj 'Бурана'je sproveden u okviru programa tzv. 'višekratnog kosmičkog transportnog sistema', ili MTКС-a, koji se sastojao od orbitera sa krilima i teške rakete-nosača 'Energija'.
Buran: | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
JOŠ MALO ISTORIJE
Poreba za hitnim stvaranjem pouzdanog sovjetskog višekratnog kosmičkog sistema kao sredstva zastrašivanja potencijalnog protivnika konstatovana je tokom analitičkih istraživanja Instituta za primenjenu matematiku Akademije nauka SSSR-a i naučno-proizvodne kompanije 'Энергия'u periodu 1971-1975. Zaključeno je da će SAD, nakon uvođenja u eksploataciju svojih višekratnih šatlova, steći odlučnu vojnu prednost na planu nanošenja preventivnog raketno-nuklearnog udara i da treba smisliti odgovor...
Tokom 50-ih i 60-ih, u SSSR-u i SAD je razvijeno nekoliko projekata višekratnih kosmičkih sistema, o kojima sam u viša navrata uglavnom opširno pisao (naprimer'Спираль','M-46','DynaSoar'i sl.), no svi oni su bili prekidani u različitim razvojniom fazama.
1972. godine, odmah nakon donošenja odluke predsednika SAD Niksona o započinjanju sveobuhvatnih radova na programu spejs-šatlova, u SSSR-u je održan niz zatvorenih sastanaka u najužem vojno-političkom vrhu o tom problemu. Mnogu stručnjaci zemlje su tada isticali mišljenje da će takav način lansiranja korisnog tereta u orbitu biti skuplji od jednokratnih raketa-nosača i da neće doneti nikakvu vojnu prednost; uz to, javiće se i ozbiljni problemu vezani za povratak letilice sa orbite. Čak je iznošeno mišljenje da se radilo o masovnoj dezinformaciji pa čak i blefu sa ciljom uvlačenja SSSR-a u novi krug kosmičkog sukoba i trke u naoružanju. Neizvesnost vezana za buduće potencijalne zadatke programa spejs-šatlova dovela je dalje do strategije njegovog kopiranja radi obezbeđivanja sličnih mogućnosti u pružanju adekvatnog odgovora na buduće izgovore verovatnog neprijatelja[1].
Sovjetsko rukovodstvo je pažljivo pratilo razvoj programa šatlova, ali pretpostavljajući najgore, tražili su 'skrivenu vojnu pretnju' koja bi se, po njima, manifestovala na dva osnovna načina:
- Kao mogućnost korišćenja kosmičkih šatlova kao nosača za nuklearno oružje;
- Kao mogućnost da se šatlovi koriste za krađu sovjetskih satelita i orbitnih stanica sa orbite. Zato su radi zaštite prve stanice sa ljudskom posadom 'Aлмаз'imale automatski top НР-23(rus. Нудельман– Рихтер), koji je kasnije zamenjen sistemom 'Щит-2'koji se sastojao od dve rakete klase 'kosmos-kosmos'. Pretpostavka o 'otmici' temeljila se isključivo na osnovu dimenzija teretnog prostora i mogućnosti dopremanja satelita nazad na Zemlju koji su, prema provokativnim tvrdnjama američkih konstruktora, bili gabaritno i težinski bliski sovjetskom 'Aлмазу'. Naravno, sovjetski vojni i politički vrh nije bio upoznat sa dimenzijama i težinom prvih američkih špijunskih elektro-optičkih digitalnih satelitaKH-11 KENNANkoji su u to vreme razvijani kao budući 'putnici' šatlova[2]...
Kao rezultat, sovjetska kosmička industrija je dobila zadatak da proizvede višekratni vojno-civilni kosmički sistem sa karakteristikama analognim šatlovima...
Prva verzija sovjetskog šatla ('OC-120'), predložena 1975, suštinski se razlikovala od američkog šatla samo po tome što je imala 4 bustera na čvrsto gorivo umesto 2 koliko su imali Amerikanci. Taj sovjetski šatl bio je težak 120 tona.
U januaru 1976. Gluškovljev konstruktorski biro PKK 'Энергия'je čitavih 5 godina pre starta prvog američkog šatla ponudio znatno izmenjenu verziju ('OK-92') – za razliku od 'OS-120'i šatlova, tri kiseonik-vodonična motora drugog stepena bili su premeštena sa orbitnog kosmoplana na bivši odbacivi tank II stepena[3], čime je omogućeno kombinovanje kosmoplana sa univerzalnom raketom-nosačem 'Энергия'. Novi sovjetski šatl je bio bez goriva težak 51 tonu, od čega je 17,8 tona otpadalo na letilicu a 11 tona na termozaštitu. Godine 1978. projekat 'Буранa'je dobio svoj konačni oblik.
Konfiguaracija motora na 'OС-120', 'OK-92'i 'Бурану'. Tri marševska motora iz repa 'OС-120'su kod 'OK-92'prebačena dole na bivši rezervoar (i kosmoplanu su dodate 2 bočne gondole sa mlaznim kerozinskim motorima Д-30КПza let kroz atmosferu. Kod 'Буранa'je konfiguracija bustera I stepena 'Энергиje' aerodinamički doterana, dodat je još 1 motor, a šatl je poprimio konačan oblik...
U maju 1976. i službeno je odobren visokotajni program višekratnog kosmičkog transportnog sistema (MTКС)'Энергия-Буран'. 70 ministarstava i 1286 sovjetskih preduzeća (više od 1 milion ljudi) uzelo je učešće u stvaranju sistema, čiji će se troškovi za 18 godina popeti na preko 16 milijardi rubalja po cenama iz 1990[4]. Radi poređenja, tokom trajanja programa američkih šatlova potrošeno je ukupno \(160 milijardi.
Glavni proizvođač broda je bilo specijalno preduzeće НПO 'Moлния'[5]. Na čelo novog preduzeća je u svojstvu generalnog direktora i glavnog konstruktora došao Ukrajinac i doktor nauka Gleb Jevgenijevič Lozino-Lozinski(1910-2001), koji je još od 60-ih radio kao rukovodilac na projektu sistema 'Спираль'[6].
Proizvodnja orbitnih letilica obavljana je 1980. godine u Tušinskom zavodu za mašinogradnju ('TЗМ'[7]); 1984. je bio dovršen prvi potpuno opremljen primerak. Iz fabrike, letilica je vodenim putom (na šlepu pod ceradom) prevežena u podmoskovski grad Žukovski, a odatle (sa aerodroma Žukovski) vazduhom (specijalnim Mjasiščevljevim avionom-transporterom ВM-T 'Aтлант') do aerodroma 'Jubilejni' kosmodroma Bajkonur.
Slika koja je obišla svet, a i danas izaziva divljenje svih...
Za sletanje kosmoplana 'Буран'bila je posebno napravljena specijalno ojačana uzletno-sletna pista na aerodromu 'Jubilejni'dužine 4,5 km. Osim toga, ozbiljno su renovirane i kompletno ponovo opremljene potrebnom infrastrukturom dve rezervne piste za sletanje 'Буранa'– vojni aerodromi Simferopoljna Krimu i Vastočni(Horolj) u Primorju[8], a takođe je napravljeno ili ojačano još 14 rezervnih aerodroma za slučaj potrebe, uključujući čak neke van teritorije SSSR-a (na Kubi i u Libiji). Specijalno za potrebe prevoza sa alternativnih aerodroma Antonov je napravio šestomotorni avion Aн-225 'Mрия'(po NATO kodifikaciji 'Cossack'), koji se i danas nalazi u upotrebi u Ukrajini. Imao je nosivost do 250 tona!
Svoj prvi i jedini kosmički let 'Буран'je izveo 15. novembra 1988. godine. Kosmički ansambl je lansiran sa kosmodroma Bajkonur uz pomoć rakete 'Энергия'(11K25)[9]. Let je trajao preko 3 sata, brod je napravio 2 kruga oko Zemlje, a zatim horizontalno sleteo kao jedrilica. Let je izveden bez posade, potpuno u automatskom režimu, uz pomoć sovjetskih brodskih računara i softvera (šatl je mogao da sleti jedino pomoću ručnog upravljanja). Ova činjenica – let orbitera i njegovo automatsko sletanje uz pomoć računara – uvela ga je i u Ginisovu knjigu svetskih rekorda.
Razlozi zbog kojih su radovi na programu 'Энергия-Буран'suspendovani još pre sloma SSSR-a, ostaju i danas nejasni. Sudeći prema podacima koje je 2004. objavila Federalna kosmička agencija, sumnja o svrsishodnosti nastavka radova na 'Буранu'i svih programa u vezi njegove gradnje potekla je od njegovog naručioca – Ministarstva odbrane SSSR-a. I mada je nakon uspešnih testiranja kosmoplana Savet odbrane SSSR-a snažno potvrdilo neophodnost za 'Буранoм', naročito u pogledu odbrane zemlje, ipak Ministarstvo odbrane, a uz njih i političko rukovodstvo, nisu podržali takav stav. Posle 15 godina uspešnih ispitivanja sistema'Энергия-Буран', 'Роскосмос'je konstatovao da je sistem ispred svog vremena, a Ministarstvo odbrane da zemlja nije spremna za njegovo korišćenje.
1990. godine radovi na programu 'Энергия-Буран'su obustavljeni, a u maju 1993. program je konačno zatvoren. Jedini 'Буран'koji je 1988. poleteo u kosmos uništen je 12. maja 2002. nakon pada krova montažne hale na Bajkonuru, u kojima je čuvan zajedno sa delovima rakete 'Энергия'. Tada je u hangaru poginulo i sedmoro radnika.
Najveći deo tehničkih informacija o toku leta nedostupni su današnjim istraživačima, jer su snimljene na magnetne trake za računar БЭСМ-6[10], čije kopije nisu sačuvane. Deo istorijskog leta je mogao da se rekonstruiše jedino na osnovu sačuvanih papirnih rolni štampača AЦПУ-128[11]sa delovima brodske i zemaljske telemetrije.
Tokom rada na projektu 'Буранa'napravljeno je nekoliko prototipova radi dinamičkih, električnih, aerodinamičkih i drugih testova. Nakon zatvaranja programa, te letilice su ostale u vlasništvu različitih naučno-istraživačkih instituta i proizvodnih preduzeća. Zna se, naprimer, da se pojedini prototipovi nalaze u raketno-kosmičkoj korporaciji 'Энергия'i u НПО'Moлния'[12].
Kopija 'Буранa'u punoj veličini, označena kao 'БTС-002', napravljena je za atmosferska testiranja sletanja, uključujući i automatski režim. U njegovom repnom delu su se nalazila četiri Ljuljkova turbomlazna motora AЛ-31(planirana za Suhoja 'Су-27') ukupnog potiska 40 tona, što mu je omogućavalo uzletanje i sa običnog aerodroma. Od 1985. do 1988. koristili su ga inženjeri Gromovljevog naučnog probnog centra('ЛИИ') u Žukovskom radi pripremnih radnji za let u kosmos[13].
'BTS-0.02 OK-GLI'(rus. БТС-002 ОК-ГЛИ, Изделие 0.02, БТС-02, Большой транспортный самолёт второй, Орбитальный корабль для горизонтальных лётных испытаний)na aerosalonu MAKS-97na aerodromu Žukovski. Dužina – 36 m; visina – 16 m; raspon krila – 24 m; zapremina kabine za posadu – 73 m3; maksimalna uzletna težina – 92 t, maks. brzina – ~600 km.
Mnoga tehnička rešenja, dobijena prilikom gradnje 'Буранa', kasnije su korišćena u raketno-kosmičkoj tehnici Rusije (recimo, za buduću raketu 'Soюz5'), ali i drugih zemalja...Ipak, svima je jasno da je prilika nepovratno propuštena...
[1]I pored velike želje, u ovom textu neću da se bavim paralelama ruskog i američkog šatla. Uglavnom, opšte mišljenje danas u objektivnom svetu jeste da je i pored velike spoljnje sličnosti dve letilice njihova unutrašnjost i razrada bitno različiti. Čitao sam da su neki momci iz CIA kasnije pričali da su se Rusi nekako dokopavali onih odbačenih verzija šatla i da su odatle crpeli konstruktorske ideje...
[2]Ti sateliti su bili kopije Habla, a mnogi tvrde i bolji i – veći!
[3]Kod Rusa je uvek neki mrs oko toga! Ukratko, kod rakete-nosača 'Энергия'(11К25), I stepen su činila 4 'Блока A'(bustera11С25) postavljena oko centralnog II stepena ('Блок Ц'). Korisni teret rakete je bio postavljan bočno, na drugi stepen. Pogledaj sliku.
[4]Kada je 1993. pijaniJeljcin ugasio program, procenjivano je da je čitav program 'pojeo'– pretvoreno u tadašnje dolare – oko \)71.550.000.
Naišao sam na ovakav podatak: 1989. je za budžet kosmičkog programa SSSR-a izdvojeno 6,9 mld. rubalja, za privredu i nauku 1,7 a za odbranu 3,9 mld. rubalja. Za 'Буран' je otišlo 1,3 mld., što je svega 25 rubalja po stanovniku godišnje. Iako su i tada – kao i danas – mnogi pričali da kosmos jede velike pare jedne zemlje, to je tada bilo samo 0,25% nacionalnog dohotka. Radi poređenja, budžet je bio 10 puta manji od rashoda ministarstva za melioraciju i 5 puta manji od pomoći koju je SSSR davao drugim zemljama...
[5]Jedno od najvećih aviokosmičkih preduzeća SSSR-a, osnovano 1976. radi proizvodnje 'Буранa'. Preduzeće je osnovano fuzijom Eksperimentalnog zavoda za mašinogradnju V.M. Mjasiščevasa još dva konstruktorska biroa. Generalni direktor'Moлниje'je bio G.J. Lozino-Lozinski, koji je do tada radio na projektu 'Спираль'.
NPO 'Moлния'ne treba pomešati sa УНПП'Moлния'iz Ufimska (elektronika za motore aviona) ili vojnim specijalnim konstruktorskim biroom СКБ'Moлния'iz Ukrajine.
[6]Lozinski je posle bio rukovodilac kontroverznog projekta 'MAKS'(Multi-purpose Reusable Aerospace System), a kasnije je radio i na avionima 'MиГ-29'i 'MиГ-31'.
[7]Sve do skora je to bilo najveće preduzeće aviokosmičke industrije Rusije. Proizvodili su sve – od vojnih aviona i vetro-generatora do trolejbusa i tramvaja. A pazi ovo: u sovjetsko vreme u fabrici je radilo 28.000 ljudi, posle raspada države oko 3500, a 2012. oko 1500... Od 2013. bilo je zaposleno 860 radnika, a kada su 2 godine kasnije bankrotirali – 706 radnika. Posle svih procedura, u fabrici nije ostalo više od 150 ljudi. 2018. sva imovina 'TЗM'je javno rasprodata za siću... 'Slučajno' je 2015. u fabrici izbio požar i izgorelo je 15.000 m2. Istraga je utvrdila da je vatra podmetnuta, ali kao i kod nas nikad se nije objavilo ko... Izgoreo je baš onaj deo gde je bio sastavljan 'Буран'.
[8]Deo Amursko-Sahalinskog dela Dalekog istoka Rusije, koji obuhvata južni (Zaamurski) deo Habarovskog kraja i Primorski kraj Ruske Federacije. Tu je glavni grad Vladivostok.
[9]Kakav bi ja bio Rusofil a da nisam napisao o ovoj raketi poseban tekst sa dovoljno lepih ilustracija. Bila je prva sovjetska raketa koja je koristila kriogeno gorivo (tečni vodonik i kiseonik), i ujedno je bila najmoćnija raketa Sovjetskog Saveza - ukupna snaga njenih motora bila je oko 170 miliona konjskih snaga(127.000 MW). Zahvaljujući svojoj vrhunskoj konstrukciji, РН'Энергия'se smatrala univerzalnom letilicom, sposobnom da u orbitu oko Zemlje iznese korisni teret od 100 tona, bilo u vidu višekratne orbitne letilice, bilo u vidu samostojećih kosmičkih letilica teškekategorije ('Скиф-ДМ'). U tome se i sastojala principijelna razlika između sovjetske 'Энергия'i američkog 'Space Shuttlea': kod šatla snagu za uzletanje nije stvarao središnji raketni blok, jer je tobio samo bezmotorni spoljni rezervoar za gorivo (ET), te šatlovi nisu mogli da uzlete bez pomoći samog orbitera, u koji su ugrađena tri kiseoničko-vodonička raketna marševska motora[7](SSME).
[10]БЭСМ-6 (rus. Большая Электронно-Счётная Машина)– prvi sovjetski superračunar drugog pokolenja, tj. sa poluprovodničkim tranzistorima. Računar je konstruisao heroj i akademik dr S.A. Lebedev. Obavljao je 1 milion operacija u sekundi. Zauzimao je površinu od 225 m2.
[11]Štampač povezan sa računarom, koji automatski piše na rolnama papira informacije u obliku slova, cifara, matematičkih simbola itd. Ovaj štampač je ispisivao oko 420 redova u minutu.
[12]Tokom raspada SSSR-a svašta se ispodešavalo, tako da su sve informacije iz tog perioda problematične. Kaže se da je bilo 14 prototipova, od kojih su neki i dalje u Rusiji, a neki prodati (koje tada drpio lovu – ne zna se!) u Nemačku, Australiju, Kazahstan pa čak i u Bahrein!
[13]Za to vreme je imao 11 rulanja i leteo je 24 puta (najveća visina 6 km), u ukupnom vremenu od ~8 sati. Napravljen je pod ličnim rukovodstvom Lozinskog. Ovim šatlom je letelo 6 kosmonauta koji su uvežbavali za buduće letove. Šatl je bio sporadično izlagan javno na moskomskom salonu MAKS, dat je na lizing Sidneju za Olimpijadu 2000, a onda 2008. prodat Nemcima za €10 miliona.
Buran: | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
