Izgleda neverovatno, ali iako je od rasprada Sovjetskog Saveza prošlo bezmalo trećina stoleća, i dalje postoje neki aspekti u istoriji astronautike koji su još uvek nejasni. Jedan od njih je program sovjetskih kosmičkih sondi, posebno onih konstruisanih za studiranje Meseca.
Lavočkinova sonda UMVL 1Lza proučavanje Meseca.Теžina je bila 4800 km, od čega je 305 kg otpadalo na naučnu opremu. 'LSN' je skraćenica od 'lunarni naučni sputnik'.
U ta stara vremena, Sovjeti su, bar što se tiče Meseca, čvrsto držali banku – prvi su još 1959. 'tvrdo' (bez kočenja) 'sleteli' na Mesec ('Luna2'), prvi su 1966. meko sleteli na njegovu površinu i poslali slike ('Luna9'), prvi su 1969. poslali 'Lunokhod', a godinu dana kasnije i prvu sondu koja je pokupila uzorke lunarnog regolita ('Luna16')...
Poslednja sovjetska automatska sonda na Mesecu je bila 'Luna 24', sonda klase E-8-5M, lansirana avgusta 1976. radi uzimanja uzoraka. Sonde klase E-8-5 i E-8-5M su zasnivale svoju konstrukciju na proverenoj klasi E-8, koje su ponele slavne 'Lunohode'na lunarnu površinu. Poslednja sonda tog tipa je bila 'Luna21', koja je odnela 'Lunohod 2'u krater Le Monieru januaru 1973. godine. Takođe, SSSR je 1971. lansirao dve Lavočkinove sonde klase E-8LS, brodove koji su koristili KTM pogonski modulsa E-8 i E-8-5, ali te misije su samo kružile oko Meseca i nisu sletale[1].
Posle misije 'Luna 24', Sovjeti više nijednom nisu izveli lansiranje ka Mesecu. Međutim, to ne znači da je njihov kosmički program zaboravio naš satelit. Konstruktorski biro NPO Lavočkin, оdgovoran za konstrukciju gotovo svih sovjetskih kosmičkih sondi, nastavio je da razvija nekoliko tipova lunarnih sondi.
Između 1976. i 1977. Lavočkin je osmislio novu seriju lunarnih sondi koje je nazvao ME-8. Kao što je šifra sugerisala, ova porodica se bazirala na unapređenoj konstrukciji sondi tipa E-8. Posebno im je zajednički bio sletni stepen KTM. Porodica ME-8 je trebalo da bude sastavljena od nekoliko tipova sondi nove generacije: ME8-1K, ME8-2, ME8-3, ME8-5V, ME8-5N i ME8-1R.
Serija ME8-1K, originalno nazvana ME8-1, bio je lunarni orbiter sposoban da fotografiše Mesec u visokoj rezoluciji. Zanimljiva stvar u tom projektu je bila to da je Lavočkin odlučio da koristi kapsule za povratak filmova na Zemlju (!), što bi omogućilo bolju rezoluciju nego nego što su to omogućavale tadašnje sovjetske digitalne kamera. Te sonde su imale zadatak da fotografišu Mesec sa početne polarne kružne orbite visine 500 km, a zatim da se spuste na eliptičnu putanju dimenzija 30×150 km. Maksimalna rezolucija je bila 1-2 metra, za šta je korišćena topografska kamera SA-34žižine daljine 200 mm koja je pravila slike veličine 18×18 cm. Sonda je nosila fotoaparat SA-33za snimanje zvezdanog neba, sa žižinom daljinom od 280 mm i dimenzijom kadra 7,5×12 cm.
Lunarni orbiter ME8-1Kza slikanje Meseca na film koji bi se nezavisno slao na Zemlju. Vreme rada sonde je oko 100 dana. 1 – povratna kapsula; 2 – kontejner sa instrumentima; 3 – korektivno-kočioni modul; 4 – astroblok.
Svaka kamera je mogla da napravi po 1000 slika koje bi bile poslate na Zemlju unutar sferne kapsule (prema prvobitnom planu), mada je kasnije to promenjeno te je napravljen 'Sojuzov'sletni modul u obliku fara, ali manji, koji donekle podseća na sondu 'Chang'e 2.5'koju Kina planira da uskoro lansira[2].
S druge strane, serija ME8-2bi bila zaista spektakularna. Njen cilj je bio da na površinu našeg satelita ponese 'Lunohode'nove generacije koji bi bili operativni makar 3 godine. Ti roveri bi bili mnogo stilizovaniji od svojih prethodnika i imali bi težinu oko 1465 kg, naspram 756-836 kg 'Lunohoda' prve generacije. Njihova dužina bi bila 2,04 m a širina 1,90 m (u poređenju sa 2,22×1,6 m starih rovera). Svaki točak bi imao širinu 23 cm i promer 73 cm. Uz poboljšane instrumente, ME8-2 bi bili opremljeni robotskom rukom i, u nekim misijama, posebnom bušilicom koja bi probijala površinu do dubine od 3 metra i prikupila uzorke koje bi potom poslali na Zemlju uz pomoć sondi ME8-5V.
Lender ME8-2(levo) i nova generacija 'Lunohoda'.
ME8-5V,prvobitno označene kao ME8-4, bile bi sonde za donošenje uzoraka slične E-8-5, ali umesto bušilice za prikupljanje regolita bile bi opremljene zglobnom rukom kojom bi preuzimali uzorke od prethodno lansiranih 'Lunohoda' ME8-2. Na taj način bi Lavočkin napravio korak napred spojivši dva svoja najuspešnija lunarna programa. ME8-5V bi radio mesec dana a imao bi gornji stepen težine 700 km (naspram 550 km na E-8-5) sa kapsulom prečnika 50 cm (isto kao kod E-8-5) u kojoj bi se nalazili uzorci.
Naravno, za razliku od E-8-5, gornji stepen tih sondi ne bi direktno leteo na Zemlju, nego bi se prvo smestio na lunarnu orbitu. Na taj način bilo bi moguće sakupiti uzorke sa mnogo veće površine našeg satelita, što je bilo najveće ograničenje starih E-8-5. Kako bi im se olakšao transport uzoraka direktnim lansiranjem ka Zemlji, sonde kalse E-8-5 su mogle da slete na samo ograničeni deo vidljive strane Meseca. Kombinacija 'Lunohoda'ME8-2 i sondi za povratak uzoraka ME8-5V dobila je oznaku 'Lunarni kompleks broj 2', ili LK-2.
Dva skoro identična modela: levo je verzija sa rukom za utovar uzoraka koje su sakupili uzorci, a desno verzija sa istom bušilicom kao i na E8-5M koja bi sama prikupljala izorke.
'Lunarni kompleks 1', ili LK-1, takođe bi bio formiran od 'Lunohoda'nove generacije ME8-2 i sondi ME8-3. Ove poslednje bi bile slične sondi za prikupljanje uzoraka, ali bez gornjeg stepena sa kapsulom. Umesto nje su imali nekoliko naučnih instrumenata za dubinsku analizu, uz seizmometre i bušilicu koja je mogla da ide par metara u dubinu. ME8-3 bi takođe uključivao astronomsku aparaturu, kao što su radioteleskopi, koji bi se rastvorili pomoću lunohodske robotske ruke. Te sonde bi sletale u blizinu 'Lunohoda'zahvaljujući radiofaru koji bi se nalazio na njemu.
Osim LK-1 i LK-2, Lavočkin je takođe razmatrao mogućnost stvaranja 'Lunarnog kompleksa 3', ili LK-3, formiran uz pomoć sondi ME8-5N i ME8-1R. ME8-5N, izvorno nazvana ME8-5, bila je sonda za prikupljanje uzoraka skoro identična sa ME8-5V, ali sa ciljem ni manje ni više nego donošenje uzoraka sa skrivene strane Meseca. Povratna kapsula bi imala manji promer, samo 30 cm, a trajanje misije bi bilo otprilike mesec dana. Kako bi se osigurala redovna komunikacija s ovom sondom, uprkos tome što se nalazi na drugoj strani Meseca, moraže da se prethodno lansira sonda ME8-1R. ME8-1R, prvobitno poznata kao ME8-6, bila bi orbiter na visini od 500 km s nagibom orbite od 23°. Nakon toga, smanjila bi minimalnu visinu tako da bi visina iznad mesta sletanja ME8-5N iznosila samo 30-35 km, što bi omogućilo proučavanje geografskog profila i osigurati bezbedno sletanje. Nakon izvršenja zadatka, povisio bi svoju orbitu do 500×6000 km kako bi se postigla idealna pokrivenost mesta sletanjana skrivenoj strani. Nakon što bi uzorci bili lansirani prema Zemlji, sonda bi smanjila maksimalnu visinu orbite na 1500 km kako bi se merilo složeno gravitaciono polje Meseca.
Orbiter ME8-1Rza slanje podataka sa sondi za uzimanje uzoraka sa skrivene strane Meseca.
Prema Lavočkinovim planovima, kompleks LK-3 je trebalo da do 1980. bude lansiran na suprotnu stranu Meseca, od kojih će svaki biti sastavljen od dve sonde ME8-5N za prikupljanje uzoraka i dva orbitera ME8-1R. Godine 1981. bio bi lansiran prvi 'Lunohod' ME8-2, kome bi se sledeće godine dodala teška sonda ME8-3 i stvorila prvi kompleks LK-1. Drugo LK-1 bi stigao na Mesec 1987. godine. Do 1982. bila bi lansirana dva kompleksa LK-2, sastavljena od dva 'Lunohoda'ME8-2 i dve sonde za prikupljanje uzoraka ME8-5V, dok bi 1989. bio lansiran samo jedan LK-2. Konačno, 1985. bi dva orbitera ME8-1K bi napravila mapa našeg satelita u visokoj rezoluciji.
Orbitni segment ovog ambicioznog programa nastao je 1978. da bi se napravilo mesto za 182E, sondu težine 4300 kg, uključujući 435 kg naučne opreme. 182E je uključivala elemente konstrukcije iz prethodnih misija na Veneru i Mars, a njena misija je bila tromesečno promatranje našeg satelita sa orbite visine 100 km i nagiba 85°, nakon čega bi se orbita podigla na 1500 km radi analiziranja gravitacije. Misija bi trajala oko godinu dana.
Lunarna sonda 182E.
Ovaj projekat je 1982. zamenila nova generacija sondi UMVL. One su trebale da čine porodicu brodova kadrih da proučavaju Mesec, Mars i Veneru – odatle i potiče skraćenica (rus. УМВЛ, Унифицированные космические комплексы для исследования Марса, Венеры и Луны) – objedinjujući različite Lavočkinove projekte za proučavanje unutrašnjeg Sunčevog sistema. Verzija UMVL-a za proučavanje Meseca imala je oznaku 1L i imala je težinu od 4800 kg, od čega su 305 kgbili instrumenti. Prva 1L misija, 1L-1, trebala je da bude pokrenuta 1986, ali je lansiranje nekoliko puta odlagano jer je prioritet davan drugim UMVL sondama okrenutim ka Marsu, 'Fobosu 1'i 'Fobosu 2'. NPO Lavočkin je pokušao da internacionalizuje projekat i lansira ga 1992. pod imenom 'Luna-92', ali bez mnogo uspeha. Međutim, do tada je Sovjetski Savez prestao da postoji, a time i mogućnost realizacije ovog programa kosmičkih sondi.
[1]Izuzetne mašine za to doba ('Luna 19'i 'Luna 22'), koje su sistematski istraživale gravitaciona polja i maskone Meseca, gama-aktivnosti i solarni vetar, a slike su TV sistemom slate na Zemlju. Orbiter je zapravo bio 'Lunohod'bez točkova, u kome su se u kontejneru pod pritiskom nalazili instrumenti.
[2]Pošto je misija 'Chang'e 5'komplikovana, Kinezi planiraju da prethodno lansiraju jednu međumisiju 'Chang'e 2.5', koja će okrenuti oko Meseca i testirati povratnu kapsulu pri brzini od 11 km/s naspram 8 km/s koliko bi imala da se spušta sa orbite oko Zemlje.
