16. april 2010.

Prirodne razlike u sposobnostima i sklonostima nisu izvor problema, već rešenje problema. Školovanje je uspešno ako svaki pojedinac dobije mogućnosti da izabere svoj sopstveni put u izgradnji svoje ličnosti i širenju svojih vidika i znanja. Školovanje je uspešno ako pri tome učenik uvidi da pored njega postoje i druge osobe i drugi putevi i da te osobe i puteve treba poštovati. Pročitajte tekst koji ni posle 12 godina od objavljivanja nije izgubio na aktuelnosti.

Piše: Aleksandar Bogojević

Na pragu 21. veka, u celom svetu, a ne samo u našoj zemlji, sistem školovanja pokazuje da nije dorastao zadacima koje postavljaju ubrzane promene u svakom aspektu društvenog života. Današnje "fabrike znanja" zaista liče na fabrike, no osnovni proizvod koji masovno produkuju nije znanje. Škole socijalizuju decu, uče ih poslušnosti, bude u njima takmičarski duh, veličaju autoritete...

Škole su tu da čuvaju socijalni mir - širenje znanja je sekundarna komponenta. Tek mali broj pedagoga se bori da se redosled ovih prioriteta promeni. Međutim, čak i kad bi uspeli, ni to ne bi bilo dovoljno. Znanje nije dovoljno. Tempo promena je suviše brz. I znanje zastareva.

Više je razloga zašto je danas škola nezdrava. Ako uspešnost škole baždarimo prema prosečnim đacima onda je školstvo zaista palo na ispitu. Ogromna količina nepovezanih, nasumice izabranih (a često i netačnih) činjenica predstavlja isuviše težak zalogaj za većinu dece, pa i nastavnika. Ipak, mada živimo u populističkim vremenima, škole se često brane isticanjem rezultata svojih najuspešnijih đaka.

Zato postoje takmičenja. Takmičenja ispunjavaju sve želje ambicioznih direktora, nastavnika i roditelja. Nažalost, uspeh na takmičenjima ima katastrofalno lošu korelaciju sa uspehom u daljem školovanju. Sve to jako podseća na konjske trke na kojima najmanju korist od pobede ima sam konj. Ako ponekad iz ove "mašine za mlevenje mesa" i izađe uspešna mlada osoba, to svakako nije dokaz zdravlja sistema školovanja, već sposobnosti, talenta i upornosti (žilavosti) samih tih mladih ljudi.

Pored svih sistematskih grešaka u osmišljavanju i vođenju školskih programa, pored svih "napora" društva da finansijski omalovaži nastavničku profesiju, glavnu krivicu za loše zdravstveno stanje školstva ipak snose sami predavači. Zdrava škola od predavača traži da bude majstor svog zanata. Ovde je manje reč o kompetentnosti a više o motivisanosti, o stanju određene vrste duha među predavačima.

Kako da ovaj duh ovlada školama? Jednako je teško naći univerzalni lek za ozdravljenje škole kao što bi bilo naći lek od koga bi svi bolesni ljudi ozdravili. Postoje, međutim, neki uslovi koji se moraju zadovoljiti. Prvo, predavači i sami moraju odrasti i stasati u takvoj jednoj zdravoj sredini, ili bar u njoj provesti dovoljno dugo vremena. Drugo, predavači moraju imati veliku slobodu u izboru materijala koji predaju i metoda kojima se služe.

Do sada smo govorili o duhu koji mora vladati u zdravoj obrazovnoj instituciji. Šta reći o izboru oblasti, tema predavanja, kao i o predavačkim metodama? Po mom mišljenju, ove stvari su od sekundarnog značaja. Ipak, želeo bih na ovom mestu da se usprotivim ideji da škola treba da direktno prenosi ona specijalizovana znanja i veštine koje će se kasnije u životu direktno koristiti.

Na prvom mestu uvek treba da stoji razvoj opšte sposobnosti za nezavisnim mišljenjem i rasuđivanjem, a ne gomilanje usko stručnih znanja. Ako čovek ovlada osnovama svoje oblasti, i ako je naučio da samostalno misli i radi, onda će zasigurno naći svoj put. Svakako će time biti spremniji da se uhvati u koštac sa višestrukim promenama koje prate sva aktivna polja istraživanja. Nije dovoljno da predajemo specijalizovana znanja. Tako pravimo (ponekad korisne) mašine ali ne i harmonično razvijene ličnosti.

U svetu u kome živimo, škola mora biti tek jedan vid obrazovanja u sve široj lepezi novih mogućnosti. Obrazovni sistem mora naći načine da iskoristi rastući broj profesionalaca koji, mada nisu direktno uključeni u sistem školovanja, često mogu biti kompetentniji od nastavnika u prenošenju određenih znanja. Veliki broj ovih ljudi su ujedno i roditelji, te ih ne bi bilo teško motivisati da uzmu aktivnije učešće u obrazovanju svoje dece. Ne smemo zaboraviti da živimo u vreme računarske i komunikacione revolucije.

Mnogi softverski paketi koji se već nalaze na tržištu su kvalitetniji od prosečnog nastavnika. Multimedijalne prezentacije na Internetu i CD-romovima omogućavaju đaku direktan pristup najboljim predavačima i istraživačima. Fleksibilnost novih medija obezbeđuje da svaka osoba bira svoj put u osvajanju novih teritorija znanja. Izuzetno jeftina i brza komunikacija omogućava stvaranje ad hoc grupa đaka i predavača razbacanih širom zemljine kugle.

Neophodno je da đak, odnosno student, pojmi suštinske vrednosti i da se sa njima saživi. On mora u sebi razviti jasan smisao za to šta je lepo a šta moralno ispravno. Ove dragocene stvari se mlađim generacijama prenose kroz lični kontakt sa predavačima, a manje kroz udžbenike. Taj lični kontakt čuva kulturu i ujedno predstavlja jedan od njenih osnovnih sastojaka. Preterani naglasak na takmičarskom duhu u školi kao i prerana specijalizacija ubijaju sam duh na kome počiva ceo kulturni život. Ubijaju, na kraju krajeva, i sama specijalizovana znanja.

Nemojmo zaboraviti da škola nije sačinjena samo od nastavnika. Interakcija između učenika je izuzetno važna.

Svaki učenik je pojedinac koji na više načina utiče na svoje drugove. Mnogi problemi nastaju kad se svi učenici stavljaju u isti kalup. Prirodne razlike u sposobnostima i sklonostima nisu izvor problema, već rešenje problema. Školovanje je uspešno ako svaki pojedinac dobije mogućnosti da izabere svoj sopstveni put u izgradnji svoje ličnosti i širenju svojih vidika i znanja. Školovanje je uspešno ako pri tome učenik uvidi da pored njega postoje i druge osobe i drugi putevi i da te osobe i puteve treba poštovati.

Izvor: Almanah "Petnica" objavljen 1998. godine.