Jeste li čitali Vodu? Ah, pa to je obavezna literatura za ljubitelje astronomije i dobro shvatanje svemira i života. Knjigu možete poručiti ovde, a važne podatke o njoj naćiće ovde: BIOGRAFIJA VODE
Ako iz nekog razloga ne možete ili ne želite da kupite ovu knjigu onda bar pročitajte do iz nje:
Voda na Marsu: od kanala do reka
Krajem devedesetih mediji su se zaljubili u Mars. U avgustu 1997. misija Mars Patfajnder spustila je na površinu te crvene planete mali len- der Sodžorner i počela da odašilje na Zemlju zaprepašćujuće slike kakve nisu viđene još od misija Viking koje su slate u kosmos sredi- nom sedamdesetih. U julu 1996. objavljeno je da su američki naučnici našli u meteoritu s Marsa moguće fosilne dokaze o postojanju života. Na to je u javnosti buknula groznica interesovanja za našeg komšiju.
Naprosto je čudesno kako opstaje san o životu na Marsu. Na stranu to što nam je sličan po veličini i mestu u Sunčevom sistemu. Drugi je faktor bio na delu: voda! Kad god su takve spekulacije u obliku pripovesti potkrepljenih naučnim argumentima uzimale maha, uvek se polazilo od premise da na Marsu ima vode. Danas je ta početna teza potvrđena. Da na toj planeti nema vode, mnogi se na nju ne bi ni osvr- tali, smatrajući je za jalovu stenčugu, mrtvu kao Mesec.
Legenda kaže da se cela priča splela oko banalne lingvističke greške. Đovani Skjapareli, italijanski astronom iz 19. veka, tele- skopom je proučavao površinu Marsa i godine 1877. objavio je mapu te planete. Linije koje su se videle po planeti nazvao je jasnom rečju: kanali (ital. canali). Nevešti prevodilac na engleski mehanički je preuzeo termin, premda se engleska imenica canals odnosi na tvorevine ljudskih ruku. Američkog astronoma Persivala Louela zaneo je i zaveo taj pogrešni prevod, te je samog sebe ubedio da je Mars pro- šaran tim veštačkim građevinama za distribuciji vode. „Na Marsu vidimo inteligenciju na delu. Na njemu postoji mreža kanala za iri- gaciju... To su, sasvim sigurno, nagoveštaji postojanja bića napred- nijih od nas.“6 I kroz ondašnje teleskope lepo se videlo da na Marsu nema okeana kao što su ovi, naši. Tako je Louel ispreo priču o drevnoj civilizaciji koja se borila za sopstveni opstanak, stalno odr- žavajući irigacioni sistem na toj večno žednoj planeti.
Naučnici iz Louelovog vremena terali su šegu s njegovim idejama i imali su pravo. Pošto je već bila u praksi jedna nova metoda, znalo se od čega se sastoji Marsova atmosfera. Reč je o spektroskopiji, to jest o nalaženju hemijskih jedinjenja pomoću različitih boja koje ta jedinjenja filtriraju iz svetlosnog spektra koji prolazi kroz njih. Pokazalo se da u Marsovoj atmosferi nema ni traga od vodene pare.7 Kako izgleda, bila je uglavnom sastavljena od ugljen-dioksida i vrlo razređena.
Naučne činjenice ni na šta ne obavezuju pisce naučne fantastike. Louelova hipoteza je uticala na H. Dž. Velsa i na Edgara Rajsa Barouza. Vels je tamnim tonovima oslikao zlokobne Marsovce koji sa zavišću upiru pogled u Zemlju, kujući planove da je pokore – ta tema postala je mitološka te i dalje pothranjuje paranoične fantazije zapadnjaka začete u doba Hladnog rata. Barouzova Crvena planeta bila je kudi- kamo dobroćudnija, naseljena egzotičnim čovekolikim stvorenjima, po mnogim odlikama preuzetim iz bajki arapskih nomada.
Zato su ljudi mnogo očekivali. Nade su splasnule posle rezul- tata koje su donela kosmička istraživanja šezdesetih godina pro- šlog veka. Svemirska letelica Mariner 4 proletela je 1965. pored Marsa i poslala vesti o beživotnoj, ledenoj i suvoj planeti, nepo- godnijoj za život od ijednog mesta na Zemlji. Tu sliku koja je bila tako razočaravajuća dopunili su snimci kasnijih sondi i rezultati posmatranja sa Zemlje. U jeku leta na Marsu temperature jedva prelaze tačku mržnjenja vode, a prosečni raspon kreće se od –60° na polutaru do –123°C na polovima. Atmosfera je stvarno izrazito razređena – atmosferski pritisak na površini planete iznosi jedva pola procenta pritiska Zemljine atmosfere. Na tolikom pritisku tekuća voda bi odmah isparila. Zagrevani led ne bi stigao da se otopi i odmah bi ispario, preciznije rečeno, iz čvrstog agregatnog stanja prešao bi pravo u gasovito, bez prelaženja kroz tečnu fazu. Razređeni vazduh na Marsu pretežno se sastoji od ugljen-dioksida i argona, s jedva nekoliko stotih delova jednog procenta vodene pare – ne bi tu mogao da opstane život kao naš. Do šezdesetih godina prošlog veka očuvalo se mišljenje francuskog astronoma E. L. Truvloa iz 1884, po kome su tamniji predeli na Marsu, koji se šire i skupljaju s promenama godišnjih doba, prostranstva prekrivena vegetacijom. Ipak, te pojave su pre posledica suvih peščanih oluja koje često haraju tom planetom. „Toliko o Louelovim kanalima i sezonskoj vegetaciji“, uzdahnuo je Brus Mari, koji je kasnije postao direktor NASA planetološkog istraživačkog centra Laboratorije za mlazni pogon (Jet Propulsion Laboratory, JPL) u Pasadeni, u Kaliforniji. Običan narod se još opirao, još Mars u pop-kulturi nije dobio trajnu etiketu planete bez života. Nekad toliko popularne priče o Marsovcima izašle su iz mode pedesetih i šezdesetih godina; pisci su ih zamenili delima o kolonizaciji tog nerodnog sveta. O tome je pisao Artur Klark u Pesku Marsa, a Rej Bredberi u Marsovskim hronikama.
Sve se promenilo 1972. godine. Kad su krenuli da stižu snimci Marsa iz svemirske letelice Mariner 9, obrazovala se nova slika te planete. Prvo, Mars nije oduvek bio u geološkom pogledu tako star kakav je danas. To pokazuju njegovi ogromni vulkani – najveći je Mons Olimpus, visok oko 26 kilometara i širok oko 600 kilometara. Ali najviše od svega naučnike su začudili snimci rečnih dolina, krivu- davih i razgranatih baš kao naše (slika 4.1).
Slika 4.1
U AM online potražite iz ove knjige deo: ISTRAŽIVANJE MINERALA NA MESECU na strani 22