Pišući nedavno o Marsovom helikopteru zapitao sam se zašto sve češće Nasini kosmički programi koštaju najpre stotine miliona a danas i milijarde dolara? Razvoj drona 'Ingenuity' koštao je \(80 miliona ('Curiosity' čak \)2,6 milijardi!), a mnogi smatraju da bi se nešto takvo moglo napraviti za samo par hiljadarki. Da li je to tako?
Iako je opštedeklarisan Nasin cilj proširivanje znanje o kosmosu, u praksi je to ipak program poslova, biznisa. Postoji razlog zašto se toliko kompanija i lokacija povezanih s Nasom nalazi u svih 50 država Amerike. A sa toliko poslova i radnih mesta koje treba platiti, budžet ne može biti mali. Posledica je da kosmički projekti ne smeju biti kratki. Sve kraće od 5 godina moglo bi da rezultira masovnom nezaposlenošću, pa se od agencije očekuje da većina projekata traje najmanje 4 godine, a neki čak i deset i više godina. Ako uspeju da napabirče dodatne decenije ('Oddysey', 'Cassini', 'Voyageri 1 i 2', 'New Horizons'), dugačak rep plata i financijskih sredstava može da obezbedi da 'gravy train'[1] nastavi vožnju. Pre neku godinu sam pisao o inženjerima koji upravljaju Nasinim sondama 'Voyager' i u misiji su skoro od početka; mnogi su otišli u penziju ne dočekavši kraj misije a mnogi su i pomrli...
Kao što često pominjem u svojim textovima ili komentarima, plate su ključna komponenta Nasinih projekata. Ali odmah na drugom mestu je profit. NASA je jedna od retkih agencija koja nudi 'cost plus' ugovore – koliko god da ugovor košta da bi se postigli određeni ciljevi, uvek treba uračunati i dobit. To znači da kontraktor nema nikakav potsticaj za smanjivanjem troškova ili štednjom, i da zapravo, ako može da upotrebi skuplje tehnologije ili proizvodnju koja će kasnije donositi korist, može Nasi da otpiše sve troškove a da i dalje ostvaruje profit.
NASA je ograničena raznim budžetima i tehnologijom. Ako projekt dobije zeleno svetlo, bolje je baciti se na posao. Bolje potrošiti dodatni novac na inženjering i testiranje, nego da projekt propadne (iako se čini da i dalje postoji prilično visoka stopa neuspeha – 'Hubble', 'Starliner', 'Space Shuttle'...). Uz ograničenu mogućnost lansiranja (malo lansiranja, mala lansirna težina) potrebni su skupi materijali male težine i visokih tehnoloških zahteva. A budući da se ovakve stvari ne koriste svakodnevno, često razvijanje alata i tehnika za upotrebu tih alata služi samo za jednokratni projekat. Naprimer, kako bi udovoljio težinskim ograničenjima, svemirski teleskop 'James Webb' je koristio berilijum za svoje segmentirano ogledalo umesto jeftinog i lakog nerđajućeg čelika ili nešto skupljeg titanijuma. Ova ogledala od berilijuma su morala da budu obrađivana do nevjerojatnih tolerancija kako bi se smanjila njihova težina a zadržala strukturna čvrstoća. Od rudnika u Juti, preko različitih fabrika za poliranje, do Južne Amerike odakle će biti lansirana, potrebno je 14 pogona na 11 različitih lokacija širom SAD za njihovu izgradnju. Nije jeftino obzirom na to koliko su bili krhki. Na ovoj interaktivnoj mapi možeš da vidiš putovanje ogledala po Americi.
Dakle, NASA nije uvek glavni prioritet da joj misije budu što jeftinije i da lanac proizvodnje bude što efikasniiji. Treba misliti o stotinama hiljada stručnih ljudi koji su povezani u tom jedinstvenom lancu ishrane, o njihovim radnim mestima, njihovim porodicama i njihovom opstanku. Treba im stalno davati dobre intelektualne, stručne i financijske izazove kako bi uopšte opstali i kako ne bi svi prelazili u crne rupe kakvi su Google, Amazon i sl.[2] Zna se da nije dobro kada pametni ljudi previše razmišljaju o parama i egzistenciji...
Na ovu priču me je nagnao podatak da Marsov helikopter košta $80 miliona i komentari u američkim medijima da je to zapravo samo prepravljena igračka koja ne bi smela da košta više od par hiljadarki ili tako nešto. Ljudi iz kosmo-industrije su se branili da to zbilja košta toliko i da oni nisu pojeli te pare ili se obogatili. Ko je u pravu?
Svako ko pogleda makar ovaj klip ukapiraće da je 'Ingenuity' malo inženjerijsko remek-delo, koje zahteva ogromno vreme, napor i novac makar samo za testiranje ovog čuda. Razlog? Imaju samo jednu šansu, jer ako se nešto pokvari ili ne funkcioniše svaki put, to će značiti bacanje miliona dolara nakon što ga rover odnese na Mars. 'Ingenuity' je prepravljan, proveravan i ponovo proveravan hiljadama puta, a mnogo ljudi je dobijalo platu za izgradnju, testiranja i nadgledanja. Helikopter na kraju košta toliko koliko košta jer NASA tako vodi svoje projekte.
Idući napred, 'SpaceX' otvara novi svet mogućnosti – nosivost do 100 tona, česta lansiranja i jeftini troškovi mogli bi da promene način na koji NASA planira projekte u budućnosti – jedno- ili dvogodišnji projekti, projekti koji koštaju manje od milijardu dolara ili širenje radnog opterećenja na 5–6 manjih projekata umesto na jedno ogromno.
[1] Stari američki izraz koji označava lako pravljenje para bez mnogo rada. Kaže se 'come to Hollywood and get on the gravy train', ali se danas koristi za estradu, sport, političare, milenijance itd.
[2] Ti monstrumi, kao i u fusbalu Real, Mančester i ostali, pokupovaše sve živo što je mlado, ambiiciozno i kreativno. Svake godine u Americi najveći genijalci sa IQ do neba i sa doktoratima i postdoktoratima odlučuju gde će. Najveći broj odlazi glavačke na Wall Street gde se okreću milijarde i gde se svake godine dodeljuju bonusi u visinama životnih zarada srenjeklasaša. Ostatak proberu privatni milijarderi sa svojim kompanijama, a ono što ostane odlazi u nauku, pedagogiju i sl. Jedan sićušni deo stigne do Nase, LPJ-a, vojske i sl. Da ti ne bi i oni zbrisali, daj im zanimaciju, daj im višegodišnji projekt koji će im doneti stabilan posao, prihode i život za njega i porodicu. Pa nek' košta kol'ko košta! NASA je kao i većina državnih kompanija zapravo veliki socijalni projekat, kao što je kod nas bila 'Crvena Zastava', IMT, 'GOŠA' i sl.
