Nedavno sam 'uleteo u pucanj' – ispratio sam lansiranje centralnog modula buduće kineske orbitne stanice dok još nije praktično ni ušao u orbitu. Bilo je to drugo lansiranje rakete 'CZ-5B', dvostepene verzije 'CZ-5' koja je debitovala prošle godine. Bilo je to sedmo lansiranje 'CZ-5', trenutno najjače kineske rakete, od kako je prvi put poletela 2016. Početna orbita, nakon paljenja motora modula 'Tianhe', imala je dimenzije oko 280×380 km i nagib 41,5º.
Lansiranje modula 'Tianhe'.
'Tianhe' (天和, 'nebeski mir', ili 'nebeski sklad'), koji se naziva i 'jezgrom kosmičke stanice Tianhe' (天和号 空间站 核心), predstavlja modul od 22,5 tona i dužine 16,6 metara, s maksimalnim prečnikom od 4,2 metra i minimalnim od 2,8 metara. Te dimenzije čine 'Tianhe' najvećom i najtežom kineskom svemirskom letilicom ikad lansiranom. 'Tianhe' je zapravo treća kineska svemirska stanica nakon 'Tiangonga 1 i 2', lansiranih 2011, odn. 2016, ali je prva koja ima više priključnih portova, omogućavajući istovremeno pristajanje nekoliko brodova sa posadom i bez nje, pa prema tome, i stalnu okupaciju. Posade će putovati do 'Tianhea' brodovima 'Shenzhou'koje će lansirati rakete 'CZ-2F', dok će zalihe stizati teretnjacima 'Tianzhou', lansiranim od strane 'CZ-7', koji će takođe biti korišćeni za održavanje orbite stanice i donošenje goriva na 'Tianhe'.
'Tianhe' je podeljen na tri dela: prednji čvor, s četiri priključna priključka plus otvor za vanbrodske aktivnosti, središnji cilindar, sa solarnim panelima i robotskom rukom, i stražnji cilindar, s glavnim pogonskim sistemom i stražnjim priključnim portom. Unutrašnja zapremina iznosi 100 kubika, dok je zapremina u kojoj može da se živi 50 kubika (ova brojka je u suprotnosti sa 15 m3 'Tiangonga'). Suprotno od baznog modula 'Mira' ili 'Zvezde' ISS-a, koji su imali sličan dizajn, cilindar većeg promera je posvećen radnim zadacima posade, dok manji cilindar sadrži higijenske i privatne kabine astronauta. Drugim rečima, upravo suprotno od ruskih modula. Pogonski sistem ima 4 glavna motora i 22 mikromotora (trastera) za kontrolu položaja Uključuje i Hallove motore[1] LHT-100 za kontrolu položaja u orbiti – to je prva leilica s posadom opremljena električnom propulzijom – koji će uštedeti pogonsko goriv glavnog pogonskog sistema. Četiri mlaznice glavnih motora smeštene su sa spoljnje strane stražnjeg cilindra, omogućujući uključivanje motora čak i sa brodovima zakačenim za stražnji port. Poput ruskih modula, 'Tianhe' je nezavisna svemirska letilica sa vlastitim sistemima za održavanje života, pogonom i komunikacionim sustemima. Zapravo, da bi stigao do početne orbite, morao je da sagori veliki deo svojih rezervi goriva, stoga će prvi brod koje bude pristao uz 'Tianhe' biti teretnjak 'Tianzhou'.
'Tianhe' pred lansiranje. U groplanu je prednji čvor sa četiri porta i otvorom za izlazak u kosmos.
Pogled na zadnji deo 'Tianhea'.
Modul 'Tianhe' pre lansiranja.
U očitom primeru 'eklektične inspiracije' kineskog kosmičkog programa, 'Tianhe' spolja podseća na sovjetske module tipa 'DOS'[2], poput baznog modula 'Mira' ili 'Zvezde', ali je njegov unutarnji izgled sličniji modulima 'Destiny' ili 'Kibo' američkog segmenta Međunarodne svemirske stanice (odn. ovo je očigledno nova i originalna letilica, a ne puka 'kopija'). Glavna razlika je u tome što je, poput modula na američkom segmentu ISS-a, enterijer raspoređen po 'kabinetima' sa opremom i instrumentima koji mogu da se redovno zamenjuju. 'Tianhe' će generisati električnu energiju pomoću dva fleksibilna solarna panela prečnika 12 metara – dizajn koji još jednom više podseća na panele američkog segmenta ISS-a od ruskih modula – i ukupne površine 134 m2, koji će davati oko 9 kilovata.
Modul ima glavnu robotsku ruku i malu ruku dizajniranu za spajanje budućih modula 'Wentian' i 'Mengtian' preko bočnih portova prednjeg čvora (mala ruka je vrlo slična 'Ljapa' sistemu koji se koristi na 'Miru'). Takođe ima antenu sa velikim pojačanjem, smeštenu na malom cilindru, za komunikaciju sa geostacionarnim satelitima prve i druge generacije tipa 'Tianlian', omogućavajući permanentno komunikaciono pokrivanje (ISS u tu svrhu koristi TDRS sistem). Takođe će biti korišćen i kineski pozicioni sistem 'Beidou' za precizno određivanje orbite.
'Tianhe' u orbiti.
Delovi modula.
Detalji pogonskog sistema 'Tianhea'.
'Tianhe' pre lansiranja. Dole su mlaznice glavnog motora. Takođe vidimo antenu s velikim pojačanjem, koja se u ruskim modulima nalazi pozadi. Uočljivi su rukohvati za šetnje svemirom za astronaute (CMSA).
U modulu je dostupan WiFi kako bi se olakšalo povezivanje elektronike i instrumenata, kao i osiguravanje komunikacije posade u čitavom modulu bez potrebe za ožičenim slušalicama. Kao zanimljivost, brzina vazduha unutar radne kabine iznosi 0,08 m/s, ali u delu za spavanje – napred – ta će se brzina smanjiti na 0,05 m/s kako bi se zajamčila udobnost astronauta, odn. tajkonauta kako su ih počeli da zovu. Slično tome, buka unutar radnog područja ograničena je na 58 decibela, dok je u zoni spavanja 49 decibela.
'Tianhe' ima tri kabine za astronaute smeštene u prednjem delu, u blizini ulaza u čvor. S druge strane, pet priključnih portova koristi sovjetski androgeni sistem izveden iz APAS-a koji je Kina već testirala na 'Shenzhouu', 'Tiangongu' i 'Tianzhou'. Rok trajanja 'Tianhea' je oko 15 godina.
Unutrašnjost 'Tianhea'. Pogled od pozadi ka pramcu. U prednjem planu, s leve strane, vidi se glavna kontrolna tabla sa četiri monitora, od kojih tu tri tačskrin.
Unutrašnjost modula u lansirnoj konfiguraciji, sa različitom opremom unutra (s desne strane se vidi bajk za trening).
Pogled na zadnji deo 'Tianhea', sa portom gde će teretnjak 'Tianzhou' biti prikačen.
'Tianhe' uključuje tri naučna kabineta: jedan za analizu medicinskih uzoraka (uključuje centrifugu i hlađenje do 4°C), drugi za istraživanje uticaja bestežinskog stanja na ljudsko telo (uključuje analizu uzoraka krvi i opremu za proučavanje kardiovaskularnog sistema) i poslednji za eksperimente iz nauke o materijalima u kojima se njima manipuliše elektrostatičkom levitacijom (iako prisutnost potonjeg kabineta nije potvrđena).
Detalji unutrašnjosti modula i kabineta.
Naučni kabineti modula.
20. maja poleteće teretnjak 'Tianzhou2', koji će se spojiti sa zadnjim portom 'Tianhea', a 10. juna će stići na modul prva posada na brodu 'Shenzhou12'. Od tog trenutka čovečanstvo će imati dve orbitne stanice u funkciji. Sledeće godine Kina će poslati module 'Wentian' i 'Mengtian', svaki težak po dvadesetak tona. Oba će modula biti posvećena istraživanju i imaće brojne kabinete za eksperimente ('Wentian' će imati dodatno područje u kojem će moći da žive astronauti, dok će 'Mengtian' takođe imati otvor za eksperimentisanje sličan onom na ISS modulu 'Kibo'). Sa ova tri modula, kineska stanica će imati masu od 66 tona. Iako je u teoriji naziv stanice nakon što se kompletira 'Tiangong' – bez brojeva – 'nije potpuno jasno hoće li se to ime na kraju ostati; trenutno je projekt poznat kao CSS (China Space Station) ili 中国 载人 空间站 / 中国 空间站 – 'kineska svemirska stanica s posadom' na mandarinskom – i biće okosnica kineskog svemirskog programa s posadom barem sledećih deset godina. Nakon što se moduli privežu, kineska svemirska stanica će moći da bude trajno nastanjena. Kasnije će svemirski teleskop 'Xuntian' takođe biti redovno usidren radi održavanja.
Dva putnička broda
Kompletna prva faza kineske orbitne stanice.
Zbog nagiba svoje orbite, od 42º, ruski brodovi 'Sajuz' neće moći da lete na 'Tianhe', iako Kina želi da vrši i međunarodne misije do svemirske stanice koristeći svoje brodove 'Shenzhou' za prevoz astronauta iz drugih država – npr. iz Rusije, Pakistana ili ESA. 'Tianhe' će biti ključni deo koji će omogućiti Kini da nauči da živi u svemiru. Danas se rađa nova era. Nakon decenija s jednom stalnom kosmičkom stanicom, čovječanstvo ponovno ima dva doma u orbiti.
Transfer 'Tianhea' ka hali gde će biti integrisan sa raketom.
Lansiranje.
'Tianhe' u orbiti.
[1] Vrsta jonskih motora kod kojih se gorivo (kripton ili ksenon, bizmut, jod, magnezijum) ubrzava uz pomoć električnog polja. 2009. Hallovi trasteri su postigli da se elektroni izbacuju brzinom između 10 i 50 km/s, sa potiskom od 40-600 mN. Prve ovakve motore su napravili Sovjeti još pre 50 godina.
[2] Sovjetske orbitne stanice prvog pokolenja sa oznakom '17K' proizvedene u 'CKBEM' (danas NPO 'Energija') krajem 1969. Napravljene su 4 ovakve putničke stanice i nosile su ime 'Saljut'. Namena im je bila naučna. Postojale su i slične stanice ali vojne namene i one su nosile ime 'Almaz', koje su najpre nosile mitraljez da pucaju po američkim satelitima i šatlovima, a kasnije po 2 rakete kosmos-kosmos.
