Mala grupa entuzijasta pokušava da kod Nase progura ideju da Amerika konačno napravi pravi potez – da krene ka asteroidima.
Bio je to još jedan raskošan i sunčani dan za astronauta Toma Jonesa[1] (1955). Nalazio se na svom radnom mestu u orbiti, u svojoj četvrtoj misiji koja je otpočela u februaru 2001. godine, i tokom koje je van Međunarodne svemirske stanice radio na instaliranju novog laboratorijskog modula. U moru emocija, jednog trenutka se ipak i danas seća vrlo jasno: Gerhard Thiele, drugi astronaut, pozvao ga je sa Zemlje i ispričao mu novost koju je upravo čuo, da je upravo u tom trenutku robotska sonda „NEAR Shoemaker“ prvi put u istoriji sletela na asteriod 433 Eros.
„Lebdeo sam gore, šrafeći matice na ISS,“ seća se Džons. „Razmišljao sam: Ovo je stvarno cool posao, ali bilo bi još bolje kada bih ovo radio na nekom asteroidu!“
Ideja da bi astronauti jednog dana mogli da posete neki asteriod i ispitaju ga iz blizine, već dugo ga je intrigirala. Danas je Džons ubeđeniji nego ikad da bi jedno takvo putovanje bilo vredno truda. „Asteroidi nas prosto mole da ih posetimo,“ smatra on.
Ovako je do samo godinu dana umetnik video letilicu iz porodice „Orion“ kako se približava asteroidu, sa Zemljom i Mesecom u pozadini. Barak Obama je u februaru ove godine otkazao program „Constellation“, ali je u nadahnutom govoru u Kenedijevom svemirskom centru 15. aprila obećao da će se radovi na kapsuli „Orion“ ipak nastaviti, doduše samo kao letilicia za spašavanje sa ISS.
On pod „asteroidima“ ne podrazumeva nužno one bezbrojne stene koje kruže u Glavnom pojasu između Marsa i Jupitera, već nešto mnogo bliže našem domu: takozvane Earth-crossere, ili objekte u blizini Zemlje[2]. Zanimljivo.
Džons je član nezvanične grupe zaposlenih u i oko Nase, koji uglavnom u slobodno vreme i za svoju dušu proučavaju brojne inženjerske zahteve, moguće trajektorije misija, naučne instrumente, i troškove mogućeg ljudskog putovanja na asteroide. Poput „Mars Undergrounda“, poveće grupe entuzijastički raspoloženih studenata aeronautike i planetologije koji su pre 20 i više godina zdušno zagovarali putovanja na Mars, i današnji agitatori leta na asteroide pokušavaju da dobiju podršku za svoju ideju. Ali obe ove grupe su daleko od razlike u osnovnim stavovima: mnogi članovi „Mars Undergrounda“ dele zajedničku želju sa „asteroidžijama“ da vide „Constellation“, Nasin istraživački program sa ljudskom posadom (ili neki drugi, privatni, projekat), koji bi poslao astronaute najpre na neki od malih kamenih svetova.
Operativne lekcije naučene u jednoj takvoj ekspediciji mogle bi da budu od krucijalnog značaja za dalji rad. „Nemoguće je uobličiti Marsov program bez jedne misije sa ljudskom posadom upućenom ka asteroidima,“ kaže Džons. Aeronautički inženjer Robert Zubrin, čelnik moćne međunarodne grupe „Mars Society“, jedne od vodećih organizacija koja se zalaže za ubrzano istraživanje Crvene planete sa ljudskim posadama, smatra da je let na neki od asteroida potpuno logičan korak. „Mislim da je to u osnovi pametna ideja. Bila bi to zgodna prilika da se u jednom razumnom roku proveri oprema i letilice,“ kaže on. „U suštini, to bi nas odvelo duboko u kosmos, i to je dobro. Nešto slično kao kada je Kolumbo otplovio tamo i doneo vest, ’Tamo nema zmajeva, bezbedno je.’“
Mada je program „Constellation“ za sada otkazan, pouzdano se zna da su za Amerikance primarne destinacije Mesec i Mars. Zagovornici leta na asteroide lobiraju da se u red vožnje ubaci i treća stanica. Prema dokumentima, sve donedavno u Nasi nije bilo planova za slanje astronauta na NEO objekte, a zvanični stav agencije je bio da je to potpuno nerealno pri sadašnjem budžetu.
Međutim, grupu „Asteroid Underground“ to nije previše zabrinulo. Ako je verovati nosiocu nekoliko odlikovanja i doktoru nauka, Džonsu, „Ako razgovarate sa ljudima koji plaćaju porez, videćete da i oni jasno vide tri stepenice: Mesec, asteroid, Mars.“
Ideja o misijama na asteroide nije nova. Još 1966. godine, inženjer iz Northropovih svemirskih labortorija Eugene Smith sproveo je za Nasu istraživanje o korišćenju „Apollove“ opreme, uključujući i džinovsku raketu „Saturn V“, u šestočlanoj ekspedisiji astronauta na Eros[3]. Po njegovim proračunima, put je mogao da otpočne 1975. godine, kada bi se asteroid nalazio na samo 50 puta većoj udaljenosti od Zemlje od Meseca.
U novije vreme, NEO su se našli u žižu javnosti u julu 1994. godine, kada se kometa Shoemaker-Levy 9 raspala i rafalno izbombardovala u Jupiter, a njen najveći komad izazvao udar 400.000 puta jači od najjače američke atomske bombe koje je ikada eksplodirala. Svako ko je tog leta čitao novine zamišljao je da se ista stvar događa Zemlji, te se niko nije začudio kada je samo dve godine kasnije oformljena (privatna) organizacija Spaceguard Foundation sa jedinim ciljem da koordinira praćenje i proučavanje asteroida i kometa koje bi mogle da se sudare sa našom planetom.
Kometa Shoemaker-Levy naterala je mnoge ljude unutar i van Nase da se ozbiljno zamisle nad pretnjom koju predstavljaju NEO. Oktobra 2001. godine, fizičar i astronaut Ed Lu i astrofizičar Piet Hut organizovali su u svemirskom centru u Hjustonu jednodnevno predavanje na kome je 20 eksperata za asteroide i propulziju diskutovalo o mogućnostima borbe protiv rizičnih NEO. Kao rezultat, nakon toga je formirana Fondacija B612, nazvana po asteroidu na kome je živeo Mali Princ pisca Antoina de St. Exupéryja. Primarni cilj ove privatna fondacije, kojom danas predsedava „Apollo“ veteran Rusty Schweickart, jeste da do 2015. na kontrolisani način izvedu pomeranje bilo kojeg asteroida sa njegove orbite, i na taj način pokažu da je to moguće.
Naravno, ne uz pomoć astronauta.
„Ja sam staromodni astronaut i u potpunosti sam za let ljudi na asteroide,“ ističe Scheickart, koji je 1969. bio pilot lunarnog modula u misiji „Apollo 9“. „Ali po pitanju skretanja jednog od njih, robotska misija je potpuno adekvatna i financijski daleko prihvatljivija.“
Fondacija B612 predlaže klasičan randevu sa odabranom svemirskom stenom koji bi trajao nedeljama ili mesecima, tokom koga bi svemirski robot odigrao ulogu „gravitacionog traktora“, i koristeći svoju minijaturnu gravitaciju povukao asteroid na drugu orbitu. Dok je B612 zagovarao svoju ideju, Ed Lu, suosnivača fondacije, morao je da ode na šest meseci na Međunarodnu svemirsku stanicu. Tri meseca nakon njegovog povratka, sredinom januara 2004. godine, Bušova administracija je objavila svoju Viziju Svemirskog Istraživanja, ambiciozni plan slanja astronauta van Zemljine orbite prvi put od 1972. godine. Dok je NASA gradila „Constellation“ i bila koncentrisana na povratak na Mesec, zakazan za 2020. godinu, Lu i „Asteroid Underground“ su natenane razmatrali ostale mogućnosti.
„Kada je Nasa obelodanila koncepte za raketne nosače ’Ares I i V’ i kapsulu ’Orion’“, priseća se Lu, „počeo sam da se pitam, ’Hej, pa mi već imamo takve rakete. U čemu je onda stvar?“
Počev od leta 2006. godine, Lu, Tom Jones i David Korsmeyer, inženjer u Nasinom Ames istraživačkom centru (ARC) koji se specijalizovao za nebesku mehaniku, redovno su se sastajali sa desetinama kolega širom zemlje, raspitujući se o karakteristikama „Constellationa“ i pišući izveštaje o tome. NASA se složila da preko Kancelarije za napredne projekte (APO) izradi studiju izvodljivosti koja bi razmotrila mogućnost slanja ljudi na obližnje asteroide uz pomoć „Oriona“ i „Aresa“. Radnu grupu je predvodio Korsmeyer. Nakon bezbroj telefonskih razgovora i e-mailova koje su razmenili, ova 17-člana grupa se konačno prvi put sastala u Johnsonovom svemirskom centru u Hjustonu u avgustu 2006. Konsultujući se sa različitim Nasinim centrima širom zemlje, grupa je nakon godinu dana zaključila da bi Nasine nove letilice bez problema mogle da ponesu ljude na NEO.
„Prvi deo te studije odnosio se na procenu da li je moguće doći do nekog asteroida bez ikakvih modifikacija ’Oriona’ i rakete-nosača,“ objašnjava Kosmeyer. „Ali, ispostavolo se da bi to bilo prilično teško.“
Težina posade, plus sva voda, hrana, kiseonik, i druge potrepštine za tako dugačko putovanje, zadavale su najveću brigu. Zbog toga je studija redukovala broj članova posade sa četvoro ljudi (standardno u lunarnim misijama) na troje ili čak dvoje, čime bi se oslobodio prostor za opremu. Dobra vest je bila što tokom takve šestomesečne misije na asteroid ne bi bio potreban nikakav sistem za recikliranje vode i vazduha; „Orion“ bi mogao da nosi dovoljno.
Grupa se takođe dugo mučila sa problemom komunikacija sa letilicom koja bi bila više od tri miliona kilometara daleko od kuće. „Čak i u slučaju najbližih asteroida, nalazili bi se na 10 ’voice-seconds’ udaljenosti,“ kaže Kormeyer. „Na tim daljinama, ne postoji prava konverzacija sa Zemljom. Tada čitava komunikacija počinje da liči na onu od pre sto godina između parnih brodova i obale, putem starinskih telegrafa, sa zadrškom. Ništa se ne dešava u realnom vremenu.“
Zato će posada morati da „ponese kontrolu misije sa sobom“, kaže Korsmeyer, u vidu visokoautomatizovanog softvera za donošenje odluka. „Ako se desi nešto neplanirano a to zahteva brzu reakciju, posada i sistemi će morati da reaguju samoinicijativno. To je nešto sa čime se čovečanstvo još nije susretalo. Ali biće to najbolji poligon za testiranje letova na Mars, koji bi, bez misije na asteroide, najviše ličili na skok u dubinu bez prethodnog vežbanja u plićaku.“ Za upoređenje, „let na Mesec je poput plivanja u dečijem bazenu. Ne želim da to potcenjujem – ’Apollo 13’ nam je pokazao da i tu možeš da se udaviš.“ Ali, smatra on, asteroidi „treba da budu nešto spektakularno novo. Pričamo o preko 4 miliona kilometara, dakle više od 10 puta većoj distanci nego što je Zemlja-Mesec. Bićemo tako daleko da ćemo moći prekriti Zemlju prstom. Ona će nam izgledati samo kao lepa, tamno plava zvezda.“
Nasina studija iz 2006. nije išla u takve detalje kao što je šta bi astronauti radili kada jednom dospeju do asteroida. Ali rezultati japanske robotske misije „Hayabusa“, koja je 2005. iz velike blizine istražila NEA asteroid (25143) Itokawa[4], nameću neke intrigantne spekulacije.
„Itokawa je bio jedan od najispitivanijih asteroida do tada – radarski, infracrveno, u vidljivoj svetlosti,“ priča Paul Abell, naučnik iz Nasinog Planetološkog naučnog instituta, koji je učestvovao u studiji Kancelarije za napredne projekte. „U tome su učestvovale mnoge zemlje. Ali kada je ’Hayabusa’ konačno stigao tamo, svi su bili iznenađeni sa onim što su videli.“
Otkriveno je da se radi o hrpi šljunka koja se drži zajedno jedino zahvaljujući sopstvenoj gravitaciji. „Ličio je na sanduk peska,“ kaže Abell, „porozan oko 40%. Sa puno slobodnog prostora, najviše je podsećao na teglu punu klikera. Bilo je to zbilja neverovatno otkriće.“
Prvi asteroid koji bi ljudi mogli lično da istraže verovatno bi ličio na Itokawu. Mada se naučnici još uvek ustežu da imenuju konkretan cilj dokle god jedna takva misija ne bude odobrena, dva kandidata sa dugačke liste NEO objekata se ipak nameću kao interesantna u sledeće dve decenije. Jedan je nazvan (1991) VG3 – dimenzija samo 4,3 × 12 m, što je sedam puta manje od Itokawe – i on ponovo dolazi krajem 2017. godine, ali je verovatno ipak premali da bi bio stvarno interesantan[5]. Mnogo realniji kandidat, (1999) AO10[6], veličine je futbalskog igrališta. Mogao bi da posluži 2025. godine, dugo nakon planiranog početka službe „Oriona“[7]. Kružni put za obe misije trajao bi oko 150 dana.
„Zapravo, još nemamo pravog ’favorita’,“ kaže Abell. „Do odabira konkretne mete imamo još jako puno vremena.“ Pored toga, naučnici svakog dana otkrivaju nove asteroide. „Nadamo se da će nam to pružiti još veći izbor i pružiti šansu da ih upoznamo još bolje nego danas.“
Šta može da se uporedi sa ulaskom u orbitu jednog asteroida? Kosmički brod sa ljudskom posadom će trebati da uskladi brzinu sa sporom rotacijom asteroida i da tako leti u „duetu“ s njim – sletanje neće ni biti potrebno. Možda će posada imati vremena izbaciti neki mali lender ili čak rover, koji će slati podatke ili doneti gore uzorke.
Mada je Ed Lu napustio Nasu, nije otišao predaleko, a njegova kalifornijski ofis „Mountain View“ je samo par blokova od Korsmeyera. Lu je sledeće godine dobio posao u jednoj naprednoj projektnoj grupi u predstavništvu Googlea, gde je ovaj bivši astronaut radio na tehnologijama koje će naslediti Google Maps i Google Earth. On na to gleda kao Googleovu verziju Lockheed Skunk Worksa[8].
Lu smatra da će, u osnovi, do NEO objekata voditi dva puta. Optimalna meta će imati orbitu po prečniku sličnu Zemljinoj, ali sa većom inklinacijom (nagibom), tako da će seći ravan Zemljine orbite u tačkama koje nisu jako daleko od nas. Takav objekat će nam biti dostupan svakih 6 meseci.
Kosmički brod će prići asteroidu u toku prvog presecanja ravni, ostati u njegovoj orbiti pola godine, a onda se uputiti kući kada asteroid ponovo preseče ravan na suprotnoj strani Sunca.
„Uskočiš [u orbitu],“ kaže Lu, „i onda iskočiš šest meseci kasnije.“ Takav način će zahtevati mnogo manje goriva.
Druga opcija – kraća misija, od, recimo, četiri meseca – podrazumeva randevu sa asteroidim dok se on približava Zemlji, vožnju do kuće, i onda iskakanje. Ili, uskakanje kada asteroid prolazi kraj Zemlje, istraživanje od par nedelja, i onda silaženje sa orbite u deep-spaceu, sa povratnim putovanjem koje bi moglo da potraje nekoliko nedelja ili par meseci.Takve misije bi zahtevale više goriva, ali bi svakako pokrivale veći broj potencijalnih meta za istraživanje.
Jedan od mogućih scenarija za slanje ljudske posade ka asteroidu. Ovde su prikazane Nasine rakete „Ares“ (levo) i dodatni stepen (u sredini) koji šalju „Orion“ i posadu ka cilju, ali u suštini isti scenario bi važio i za druge, nenasine letilice.
Nijedna od navedenih opcija neće zahtevati od astronauta duži boravak u kosmosu od šest meseci, koje astronauti već provode u Međunarodnoj stanici. Put do Marsa, tamo i nazad, trajaće tri godine. Luov povratak na Zemlju nakon šestomesečnog boravka u bestežinskom stanju[9] je bio vrlo lak, priznaje on sam. Svakodnevno provođenje u orbiti po dva sata u aerobičkim treninzima i teretani – „a radili smo to kao da je zapisano u Svetom pismu“ – bilo je dovoljno da može da ustane odmah nakon što je ruska kapsula „Soyuz TMA-2“ sletela u kazahstansku stepu. „Već za par dana dostigao sam oko 70% normalne fizičke kondicije, a za tri nedelje 90%,“ otkriva Lu.
Jednom rečju, jedna od najvećih nepoznanica vezanih za put na Mars – kako će ljudsko telo da reaguje na trogodišnje bestežinsko stanje – uopšte neće biti bitna u misiji na asteroide. A takođe, kada stignu na konačno odredište, astronauti neće morati da se adaptiraju na trećinu Zemljine gravitacije, što ih svakako čeka kada jednom stignu na Mars. „Ljudi pogrešno zamišljaju da ćemo mi sleteti na asteroid, ali to zapravo nije istina,“ kaže on. „Tamo je gravitacija praktično nula. Mi nećemo moći da hodamo po površini.“ Rad na asteroidu će na neki način da potseća na lebdenje oko svemirske stanice, koja je takođe veličine futbalskog stadiona. Astronauti će verovatno „hodati“ po asteroidu koristeći mlazne rančeve ili posebne vezove, koje će kao neke harpune izbacivati i kačiti se za površinu.
Ništavna gravitacija asteroida predstavljaće svojevrstan izazov: kako raditi na površini bez straha da se odleti u kosmos. Na ovoj slici se vidi sistem „vođica“, koje su ankerovane za površinu asteroida.
A šta je sa skučenošću koja čeka putnike tokom šestomesečnog putovanja u kapsuli čija je stambena zapremina samo petina one koju nude današnji šatlovi? Lu sleže ramenima. „Kada bih znao da ću otići do jednog asteroida i vratiti se, pristao bih da putujem i u upola manjem prostoru. Idite u astronautsku kancelariju i pitajte tamo ko želi da ide. Imaćete dugačak red ispred vrata.“
To kanda nije mnogo iznenadilo dr Boba W. Farquhara, bivšeg dizajnera misija i direktora mnogih svemirskih robotskih letilica kao što su pomenuti „NEAR Shoemaker“, ili ICE (ISEE-3) za kometu[10], „MESSENGER“ za Meskur i „New Horizons“ za Pluton. „Uopšte ne sumljam da imate dobrovoljaca koji bi izdržali u kabini šest meseci,“ kaže on. „Imate takođe i astronaute koji bi sutra pristali da polete u jednom pravcu u misiji ka Marsu. Ali to nije način na koji mi radimo.“
U „Asteroid Undergroundu“, Farquhar predstavlja nešto poput starijeg funkcionera, poznatog po njegovim govorima „bez dlake na jeziku“. Budući da je imao udela u nedavno sprovedenoj studiji izvodljivosti za Međunarodnu astronautičku akademiju (IAA) koja se bavila različitim mogućnostima istraživanja van okvira Zemljine orbite, javno je iznosio svoje nezadovoljstvo da se postojeća oprema za projekat „Constellation“ koristi za misije na asteroide. „Nama treba putnička letilica,“ smatra on. „Nešto veliko i prostrano. A niko ne želi da mu se to sve vreme nalazi na niskoj orbiti oko Zemlje.“ Zato bi on želeo da jedna interplanetna, ili interasteroidna, putnička letilica bude smeštena u libracionu tačku L2, koja je oko milion ipo kilometara daleko od Zemlje, i u kojoj su gravitaciona privlačenja Sunca i Zemlje uravnotežena[11]. Letilica bi pokupila posadu u Zemljinoj orbiti, odnela ih do asteroida (ili do Marsa jednog dana), a potom, kada se putovanje završi, vratila ih u orbitu oko Zemlje.
Bez obzira kako se misije projektuju, astronauti koji će putovati na asteroide provešće mesece van Zemljinog magnetnog polja, koje danas štiti posadu svemirske stanice od razarajućeg kosmičkog zračenja. Svaki budući svemirski brod koji će kružiti oko asteroida moraće da nosi dobar štit: verovatno vodenu ili vodoničnu oblogu, ili debelu kompozitnu plastiku. Još jedna nepoznanica, i još jedna tehnologija koju osvojiti.
Uprkos takvim izazovima, „Asteroid Undergrounds“ imaju sve više istomišljenika, dobrim delom zato što u društvu sve više splašnjava entuzijazam za Nasine dosadašnje planove za povratak na Mesec. Farquhar je bio među najglasnijim kritičarima. „Potrebno nam je da još jednom preispitamo čitavu tu priču oko Meseca,“ ubeđen je on. „Siguran sam da možemo da preskočimo sletanje na Mesec i lunarne baze. One bi gutale Nasin budžet tokom sledećih 50 ili 60 godina.“ Skoro je sigurno da bi cena jedne misije na asteroid bila manja od troškova sletanja na Mesec.
Farquhar je bio jedan od 50 stručnjaka koji su na poziv univerziteta Stenford prošlog februara prisustvovao konferenciji koju je sponzorisalo slavno Planetarno udruženje a koja je bila naslovljena kao „Ispitivanje Vizije: Balansiranje između nauke i istraživanja“. Grupu su činili naučnici, članovi aeronautičkih izvršnih bordova, privatnici koji podržavaju svemirska istraživanja, Nasini službenici i bivši astronauti. Medijski raporti pre sastanka zvučali su kao da „Asteroid Uderground“ planira da podigne bunu protiv Nasinog lunarnog programa. To je navelo tadačnjeg direktora agencije Mikea Griffina, koji se u to doba borio da dobije podršku Kongresa za projekat „Constellation“, da se obruši na sve one koji su pokušavali da proguraju bilo koju drugu destinaciju sem Nasinog sledećeg koraka, a to je bio Mesec. To može da objasni zašto se u zvaničnom izveštaju sa konferencije neprestano govorilo o tome da će buduća istraživanja Marsa sa ljuskom posadom teći preko Meseca i „ostalih srednjih destinacija“. Reč „asteroid“ nikada niko nije pomenuo.
Farquhar je ubeđen da su svi ti zaključci samo puste želje, a da je čitav sastanak bio opterećen Nasinim prisisutvom. „Stenfordska konferencija nije ispunila naša [asteroidna] očekivanja, vezana za ponovo analiziranje čitavog programa. Organizatori su pokužali da okupe ljude sa univerzalnim iskustvima, pozivajući ljude iz industrije. Oni su se više trudili da ostanu verni svojim ciljevima nego da se pokažu kao disidenti. Mislim da je to bila prazna priča.“
U tom trenutku, izgledalo je kao da su „Asteroid Undergroundi“ konačno nokautirani. Ali očekivane političke promene (novi predsednik nije odobrio planove za Mesec), ne samo u Sjedinjenim Državama, pružile su asteroidnim zagovornicima znakove da bi njihova sreća uskoro mogla da se promeni. „Potpuno je moguće da će do 2020. Kinezi kročiti na Mesec, verovatno zajedno sa Rusima,“ kaže Džons. „Ali nama će uver ostati kec u rukavu – dok budemo leteli ka asteroidima, moći ćemo da im mahnemo dole i doviknemo, ’Mi smo to već uradili pre 50 godina!’“.
Dave Korsmeyer je ostao optimista u vezi Nasinog interesa za asteroide, posebno nakon svog razgovora sa menadžerom projekta „Constellation“, Jeffom Hanleyom (1961), u februaru 2007. godine. „Hanley je tada rekao, To je odlična ideja!’ Tada mi je rekao da svima nama treba da bude jasno da ’njegova’ arhitektura može da ode na više mesta a ne samo da kruži oko kuće.“
„Svakog meseca nakon toga susrećemo se sa nekim od njih, ali ne zato što mi vršimo pritisak na njih. Oni to traže od nas,“ Detaljnije studije, smatra on, tek treba da budu objavljene.
Rob Landis, član grupe sa iskustvima u kontroli misija, kaže: „’Apollo 8’ nikada nije bio planiran da ode na Mesec. Ali ljudi iz Nase su rekli, ’A šta ako ipak ode?’ Bio je to ogroman korak. Rekao bih da je misija na asteroide sledeća generacija ’Apolla 8’ – pre skoka na Mars, pre nego što dubljezagazimo u kosmički okean.“
[1] Četvorostruki šatl-astronaut, naučni konsultant i pisac, sa 53 dana provedena u kosmosu. Doktorirao planetne nauke u Arizoni na praćenju asteroida i njihovoj spektroskopiji. Kasnije radi kao inženjer i za CIA-u, da bi odatle prešao u Vašington i Nasu, gde se bavi proučavanjem budućih misija na Mars, asteroide i ostala tela solarnog sistema.
[2] Ne misli se striktno na nekoliko hiljada NEO objekata (Near-Earth Objects), koji imaju perihelsku daljinu < 1,3 AJ i među koje spadaju i komete i meteoroidi, već pre svega na NEA (Near-Earth Asterids) koji uglavnom leže u pojasu između 0,983 i 1,3 AJ od Sunca. Do sada je takvih objekata, manjih od 1 km, otkriveno oko 1.000, ali se smatra da je neotkriveno još oko 20%.
[3] Na Trećem svemirskom kongresu na Floridi, koji je održan u martu 1966, Smith je pročitao rad o mogućnostima leta ljudske posade oko Erosa, bez sletanja. Misija bi trajala 527 dana, a asteroidu bi se prišlo na samo 150 km. U radu je naglašeno da će u januaru 1975. Eros biti na samo 25 miliona km od Zemlje.
[4] Zapravo, u novembru 2005. ova jonska sonda sletela je na asteroid i pokušala da uzme uzorak ali nije uspela. Međutim, velika je šansa da je nešto prašine ipak ušlo u hermetičku komoru i tu ostalo zatvoreno. Plan je da se u junu ove godine sonda pokuša da vrati na Zemlju. Koji bi to uspeh bio za Japance!
[5] Kada je pre 10 godina otkriven, uočeno je da se kreće brže od bilo kojeg poznatog NEA. Zbog neobične orbite koja je vrlo slična Zemljinoj, svi su u početku posumljali da se radi o veštačkom objektu, verovatno četvrtom stepenu rakete „Saturn“, a mnogi su pričali da je to svemirski brod došljaka iz svemira. Moguće je da je u pitanju deo Meseca koji je izbačen u kosmos nekim udarom, a Zemlja ga kasnije „zarobila“.
[6] Ovaj asteroid spada u grupu potencijalno jako opasnih za Zemlju (zbog sudara), jer je februara 2009. proleteo na samo 0,012 AJ od nas.
[7] Obzirom da je Obama otkazao čitav projekat „Constellation“, a tako i „Orion“, ovde se ta letilica pominje samo kao neka vremenska, ili čak idejna odrednica.
Kako sada stvari stoje u Americi, sva je verovatnoća da će funkciju „Oriona“ preuzeti neka od privatnih kompanija, recimo kalifornijska „SpaceX“ ili „Orbital Sciences Corporation“.
[8] „Skunk Works“ („Tvorovska posla“) predstavlja nadimak glavnog štaba razvojnih programa kompanije Lockheed Martin Aeronautics. Osnovani su 1943. u Kaliforniji, i postali poznati po mnogim tajnim i špijunskim avionima, kao što je bio ultra-tajni mlaznjak P-80 „Shooting Star“, ili kasnije špijunski U-2, kasnije SR-71 „Blackbird“, pa F-117A „Nighthawk“, F-22 „Raptor“, F-35 „Lightning II“, itd.
[9] Таda je ovaj Amerikanac kineskog porekla, kao inženjer leta, proveo sa Jurijem Ivanovičem Malenčenkom, kao zapovednikom, šest meseci na ISS kao sedma produžena posada – “ISS Expedition Seven”. Misija je trajala 184 dana i 22,6 časova, a za to vreme su napravili 3.005 orbita oko Zemlje.
[10] Ova međunarodna letilica, lansirana 1978. u programu u kome su bile 3 identične letilice, poslata je nakon svojih primarnih ispitivanja Zemljinog magnetnog polja (1982) ka kometi Giacobini-Zinner, i tako postala prva letilica koja je stigla do neke komete. Tokom 1986. proletela je i kroz rep Halejeve komete i slala podatke (nikada nije imala kameru). Samo jedan od 12 instrumenata i dalje radi.
Pošto se letilica nalazi u heliocentričnoj orbiti i pošto će ponovo da proleti kraj Zemlje 2014. postoji plan da NASA proba da je uhvat. Ako se to desi, doniraće je Smitsonijanovom muzeju.
[11] Dr Farquhar je inače veliki stručnjak za orbite. Prvi je u svetu predložio tzv. halo orbitu za jedan veštački satelit – bio je to pomenuti ICE – i tako postao prvi veštački objekat smešten u neku od tzv. libracionih tačaka dokazavši da je to i praktično moguće.
