Svi smo viđali snimke astronauta koji u bestežinskom stanju lebde iznad Zemlje, i slušali, naravno, o “nultoj gravitaciji”. Ali to je pogrešan termin. Snaga gravitacije opada sa rastojanjem (tačnije, sa kvadratom rastojanja), ali nikada ne padne potpuno na nulu. Ako ćemo pravo, gravitacija se prostire u beskonačnost.
Nikada niko ne može “pobeći iz zagrljaja gravitacije”, kao što se ne može pobeći od plaćanja poreza.
Astronautima izgleda kao da su iskusili nedostatak gravitacije zato što se okreću oko Zemlje. Ono što stvarno osećaju jeste slobodan pad, jer oni zapravo stalno “padaju” ka Zemlji. I zbilja – oni padaju ka njoj, ali se bočno kreću tolikom brzinom da zapravo nikada ne stignu da padnu. Rezultat toga je da neprestano prate krivinu naše planete, uvek padaju na nju ali je nikada ne pogađaju.
Na tipičnim šatlovskim visinama orbita oko Zemlje, na oko 400 km, sila gravitacije iznosi još uvek 90% one koju osećamo na površini. Gravitacija još uvek veoma snažno utiče na kretanje letilice (i astronauta). Njeno puno dejstvo će ponovo osetiti tek kada slete na njenu površinu.
