Kada bi mene Rada Đurić pozvala u TV emisiju 'Da sam ja neko', rekao bih da bi želeo da posetim Triton. Samo Jelena zna zašto je to tako, ali nećemo danas o tome. Fakat je da je Triton svakako jedan od najzagonetnijih svetova (ne objekata!) u našoj porodici, rame uz rame sa Plutonom i Titanom.
Razglednica sa Tritona. -238ºC – divota za sunčanje jer leto traje 40 godina a nema vetra. Pošto je gravitacija samo 8% Zemljine – polovina Mesečeve, trebaće mi jedno 70-ak dana da ga čitavog prepešačim...
U prvom tomu naše enciklopedije o velikim otkrićima u istoriji, u obimnom poglavlju o planetama i njihovim mesecima napisali smo sledeće o Tritonu. Neka to bude umesto uvoda:
'Prvi mesec Neptuna otkriven je samo 17 dana po otkriću planete 1847. – bio je to Triton. Dve godine kasnije je otkriven Nereid, a treći, Larisa, tek 1981. A onda je 'Vojadžer 2' 1989. otkrio 5 novih. ... Pre ovih pomenutih otkrića, smatralo se da oko Neptuna rotira 6 'pravilnih' i 2 'nepravilna' satelita. Nepravilni su bili Nereid, jer mu je putanja jako eliptična, i Triton, jer se oko planete okreće u suprotnom pravcu od njene rotacije. Po tom pitanju, Triton je jedini takav veliki satelit u solarnom sistemu. Doduše, Jupiterovi Ananka, Karma, Pasifa i Sinopa, i Saturnova Feba, su takođe meseci koji imaju 'naopačke' putanje, ali su mnogo puta su manji od Tritona. [Feba, koja je najveća od njih, ima samo 8% prečnika (i 0,03% mase) Tritona.] Sve nam to govori da je Triton zapravo samo jedan davno zarobljeni objekat Kajperovog pojasa.
Njega je kao prvi i najveći Neptunov mesec, 1846. godine otkrio britanski astronom-amater Viljem Lasel, samo dve nedelje nakon Galeovog otkrića Neptuna. Ime mu je predložio francuski astronom Flamarion 1880. godine – Triton je bio bog mora, Neptunov sin. To je jedini Neptunov satelit dovoljno masivan da bude sferoidan; samo je za 20 procenata manji od Meseca, s nepunom trećinom njegove mase. Zato ga je jedinog i moguće posmatrati amaterskim teleskopom promera 20 ili 25 santimetara.
Ne samo da se okreće u suprotnom pravcu od okretanja planete, već su mu periodi rotacije i revolucije jednaki (kažemo, 'sinhron je'), što znači da je uvek istom stranom okrenut ka planeti.
Zbog toga što reflektuje skoro svu energiju koju dobija od dalekog Sunca, Triton se smatra najhladnijim telom u čitavom Sunčevom sistemu temperatura ne premašuje -238°C, što iznosi samo 34,5 K. Na toj temperaturi su metan, azot i ugljen-dioksid u vidu čvrstog leda. Hladniji je čak i od mnogo udaljenijeg Plutona, na kome se pretpostavlja da je temperatura oko 44 K.
Triton poseduje izuzetno retku atmosferu, debelu 5-10 kilometara, u kojoj čestice azotnog leda na par kilometara od površine formiraju retke oblake, stvarajući atmosferski pritisak od svega nekih 14 mikrobara, što je 1/700-ti deo jednog procenta Zemljinog pritiska. Pošto u sebi krije više stenovitog materijala nego ledeni sateliti Saturna i Urana, gustina mu je značajnih 2,051 g/cm3. I njegova gustina nam takođe samo potvrđuje tezu da je pre par milijardi godina Neptun svojom gravitacijom jednostavno 'zarobio' Tritona.
Išaran je ogromnim pukotinama i sistemima grebenova, i 'Vojadžer 2' je, proletevši brzinom od 27 km/s na oko 40.000 kilometara iznad površine, uočio velike gejzire, čije erupcije izbacuju azot i prašinu kilometrima u atmosferu. Možda se energija za te krioaktivnosti stvara laganim Sunčevim zagrevanjem zaleđene azotne površine, a možda i topljenjem isparljivih elemenata izazvanim unutrašnjom temperaturom.
Zbog toga što je skoro 60.000 puta slabijeg sjaja od Neptuna, čitavih 103 godine se verovalo da je Triton jedini Neptunov satelit. Tako bi bio i dalje da 1949. godine Kajper nije otkrio sledeći, i dao mu ime po grčkim mitološkim morskim nimfama. Nereid (II) ima prečnik kao od Beograda do Ulcinja, i toliko je daleko od matične planete da mu treba čitava zemaljska godina da okrene pun krug oko nje. Njegov dan traje 0,48 dana (11,59 sata). U čitavom solarnom sistemu nijedna planeta ili satelit ne poseduje ekscentričniju putanju od njegove[1]; ona više liči na putanju neke komete nego satelita. Zato se udaljenost od Neptuna menja od 1.372.000 km do 9.655.000 km. Sve ukazuje da je verovatno i ovde u pitanju zarobljeni objekat Kajperovog pojasa.'
U avgustu 1989. sonda 'Voyager 2' napravila je prvu i do danas jedinu posetu Neptunu i njegovim satelitima. Jedan od protagonista ovog sastanka bio je Triton, najveći Neptunov mesec. 'Voyager 2' je otkrio svet s vrlo mladom površinom i otkrio nešto što je potsećalo naučnike na perjanice (plumes) koje dolaze s površine, što je bio nepogrešiv znak da gledamo tektonski aktivno telo sa složenom geološkom istorijom. Iako se na slikama sa površine mogu videti brojne slične pojave, danas se samo dve perjanice, nazvane Mahilani i Hili, koja se nalaze na 49º odn. 57º južno, smatraju potvrđenima. Ove perjanice se protežu u dužini od preko stotinjak kilometara i dosežu u visinu do 8 kilometara u Tritonovoj tankoj azotnoj atmosferi. Ali kakva je priroda ovih perjanica?
Triton i Neptun kako ih je video jedino 'Voyager 2'.
Sećam se, u to vreme najpopularnija hipoteza – nakon što je isključena mogućnost da se radi o 'jednostavnom' atmosferskom fenomenu – bila je da se jednostavno radi o gejzirima nastalim delovanjem Sunca. Iako postoji nekoliko verzija ove teorije, osnovna ideja je da Sunčeva svetlost prolazi kroz gotovo prozirni površinski sloj azotnog leda i zagreva donji sloj napravljen od vodenog leda bogat organskim molekulima i koji leži na mesečevoj kori. Zagrevanje uzrokuje sublimaciju azota, što zauzvrat uzrokuje povećanje pritiska koji na kraju lomi azotnu koru i stvara mlazeve gasovitog azota s tamnim česticama koji se ispuštaju u atmosferu. Hipoteza se činila razumnom jer su perjanice opažene na južnoj polarnoj kapi Tritona, navodno bogatoj azotnim ledom, u vreme kada je Sunce bilo prilično visoko iznad lokalnog horizonta.
Zanimljivo je da je ovaj fenomen mogao detaljno da se posmatra i na jednom drugom, mada vrlo različitom telu Sunčevog sistema: na Marsu, iako s ledom od ugljenikovog dioksida umesto azotnog leda. Tamo se sezonske naslage ugljen-dioksidnog leda nakupljaju u tamnijim slojevima i, zbog promenjive Sunčeve svetlosti, nastaju mlazovi gasovitog ugljen-dioksida koji razbijaju čvrsti sloj leda, formrajući neobične površinske uzorke.
Za geologe teško objašnjive pojave na Marsu. Zna se samo da se pojavljuju svakog proleća na južnoj polarnoj kapi, i da mlazevi gasovitog CO2 raznose čestice tamne prašine stvarajući tzv. 'pauke' ('spiders').
Mlazevi ('perjanice') koje je snimio 'Voyager 2'
Solarna hipoteza je takođe bila popularna jer je Triton mali svet[2] i evidentno, ove pojave ne bi mogle biti uzrokovane unutrašnjom temperaturom meseca. Međutim, slika koju smo gajili o ledenim mesecima Sunčevog sistema zauvek se promenila kada je sonda 'Cassini' otkrila da Enceladus, mali satelit Saturna, ima gejzire na svom južnom polu nastale unutrašnjom aktivnošću koja je takođe povezana sa podzemnim okeanom. Trenutno znamo da bi Triton mogao biti okeanski svet, budući da je ekscentricitet njegove orbite sposoban da stvori mnogo toplote delovanjem plimnih sila. A ako Triton ima unutrašnji izvor toplote i okean ispod svoje ledene kore, mogao bi imati i kriovulkanizam, kao Enceladus ili, možda, Evropa. To bi objasnilo zašto je Tritonova površina jedna od najmlađih u Sunčevom sustavu (na njoj se vidi samo nekoliko kratera[3]), stara manje od deset miliona godina. Iz tog razloga, danas najpopularnije hipoteze za objašnjenje Tritonovih perjanica baziraju se na kriovulkanizmu, a ne na Suncu.
Tri osnovna modela koji objašnjavaju Tritonove perjanice: solarni, kriovulkanični i zagrevanjem azotnog sloja unutrašnjom toplotom (dva poslednja se baziraju na dubinskojh toploti). Najniži sloj predstavlja mogući vodeni okean.
Uz to, solarna hipoteza se ne podudara previše s procenjenim protokom gejzira Tritona, za koji se veruje da iznosi oko 400 kg izbačenog materijala u sekundi. Na Marsu protok džetova uzrokovanih zagrevanjem depozita ugljen-dioksidnog leda ne doseže 0,2 kg/s, dok na Enceladu protok stvoren kriovulkanizmom iznosi oko 200 kg/s. Osim toga, Nasina sonda 'New Horizons' nije primetila slične perjanice na Plutonu, uprkos činjenici da ovo telo poseduje najveći azotni glečer u Sunčevom sistemu, Sputnik Planitia (iako je istina da, u vreme preleta sonde, Sunce nije bilo smešteno posebno visoko iznad ovog područja). Ako kriovulkanizam postoji na Tritonu, perjanice bi bile sastavljene od vode a ne od azota. Nažalost, 'Voyageru 2' su nedostajali odgovarajući instrumenti za određivanje sastava izbačenih oblaka ili, generalno, različitih područja na površini Tritona. Varijanta hipoteze o kriovulkanizmu ipak predviđa postojanje azotnih gejzira. U tom slučaju, unutrašnja toplota bi se prenosila na azotnu ledenu kapu, zagrevajući je i uzrokujući pojavu gejzira. Razlika ove hipoteze od solarne je u tome što ovde ne bi bilo sezonskih varijacija aktivnosti, koje bi bile manje-više konstantne.
Svitanje na Neptunu i Tritonu koje je snimio 'Voyager 2'. Opservacije su utvrdile da je temperatura od 1989. do 1998. skočila za 5%
Nepotrebno je reći da nećemo moći da znamo šta se zapravo događa na Tritonu dokle god tamo ne pošaljemo sondu. Osim što je ozbiljan kandidat za okeanski svet, Triton je (najverovatnije) uhvaćeni objekt Kajperovog pojasa (KBO) – u stvari, veći je od Plutona – pa bi njegovo proučavanje trebalo da nam bude prioritet. Nažalost, ne postoji planirana misija za putovanje do najudaljenije planete u Sunčevom sistemu. Budući da misija 'Trident' nije odobrena (što je razlog da napišem nešto o njoj), možemo samo da se nadamo da će u budućnosti dunuti bolji vetrovi. Ili, još bolje, da se dobri Nasina misija za istraživanje Urana i Neptuna. A ako ni ovo ne pođe, nemojmo zaboraviti da Kina želi da pošalje nuklearnu sondu na Neptun i Triton, koja bi stigla tamo ne pre 2050...
Predlog kineske nuklearne sonde za proučavanje Neptuna
Da, Uran, Neptun, Pluton... daleke sonde... moje su omiljene teme. Niko koga znam ili čitam na netu ne priča češće o tim temama. poslednje vreme sam napisao pisao dve priče: 'Uran, Neptun ili Kajperov pojas: šta treba prvo istražiti?' i 'Velika dilema: Uran ili Neptun?', a o Plutonu i sondama možda desetak. Pišući ovu priču koju čitaš, zainteresovao sam se ponovo za naše daleke planete, pa ću uskoro napisati nastavak ili više njih. Recimo, sećam se da je NASA prošlog leta morala da od četiri misije odabere dve koje će finansirati, te da su misije na Triton i vulkane Ije otkazane a da su pobedile dve na Veneru. Zato ću uskoro prelitati malo i napisati o 'Tridentu', a svakako je zanimljiva i priča o kineskom nuklearnom međuplanetnom brodu, pogootovu što sam nekad pratio sovjetske planove za takvu letilicu.
[1] Tako je bilo sve do 2005., kada su Šepard, Džuit i Klejna otkrili Bestlu, ili Saturn XXXIX (privremeno označen kao S/2004 S18), sićušni Saturnov satelit. Njegov ekscentricitet orbite je 0,77, dok je Nereidov ekscentricitet 0,7507.
[2] Prečnika je 2710 km, ali je ipak veći od Plutona i jedini je loptasti mesec Neptuna. Ako se meseci solarnog sistema porede sa domaćinom, od njega je jedino veći naš Mesec.
[3] Na 'Voyagerovim' slikama izbrojano je samo 179 udarnih kratera, dok je, recimo, na Uranovoj Mirandi, koja ima samo 3% Tritonove površine, uočeno 835 kratera.
