Dobra teorija o nastanku Meseca treba da objasni niz Mesečevih svojstava: njegovu masu, orbitu kojom obilazi oko Zemlje, sastav, strukturu itd. Sličnost po sastavu sa Zemljom je posebno zagonetno pitanje.
Uzorci sa Meseca koje su naučnici do sada proučavali u laboratorijama pokazuju veoma slične izotopske potpise sa zemaljskim stenama. Pri tome treba znati da stene drugih nebeskih tela kojima naučnici raspolažu (recimo stene sa Marsa) ne pokazuju takvu sličnost što navodi na zaključak da stene sa Meseca vode poreklo sa Zemlje. A upravo to je problem sa, inače široko prihvaćenom, teorijom po kojoj je pre 4,5 milijarde godina jedno telo veličine Marsa udarilo u Zemlju, raspalo se i zajedno sa fragmentima Zemlje raspršilo u orbitu oko planete, da bi se na kraju od tih krhotina stvorio Mesec. Jer ako je tako onda bi to telo, inače nazvano Theia, moralo da izotopski veoma liči na stene Zemlje, a to je, smatraju naučnici, malo verovatno.
| Izotopi su atomi hemijskog elementa čije jezgro ima isti atomski broj, Z, ali različitu atomsku masu. |
Postoje i druge teorije o formiranju Meseca. Po jednoj od tih, u sudaru Zemlje sa Theiom izbačene stene oba tela su se istopile i izmešale te je od tog materijala nastao Mesec. Problem sa tim rešenjem što ono ne može da objasni sadašnju Mesečevu orbitu.
I tako dalje, svaka teorija ima svoje mane. Svi se slažu da je Mesec posledica sudara Zemlje sa Theiom, ali sam proces formiranja je nejasan.
A onda se pojavila ova, najnovija, teorija koja izgleda može uspešno da odgovori na neka nerešena pitanja. Kažemo može; samo može. Radi se zapravo o simulaciji i onome što na osnovu nje može da se zaključi. Po svim ostalim teorijama nakon što se materijal Theie i Zemlje raspršio po orbiti oko Zemlje trebalo je da prođe više meseci, pa čak i godina pre nego što se formirao Mesec. Nova simulacija prikazuje znatno kraće vreme formiranje Meseca i ono traje svega nekoliko sati nakon čega se Mesec ukazuje na Zemljinom nebu.
Naravno, za kreiranje teorije nije dovoljno samo pritisnuti dugme na računaru i sačekati da on uradi simulaciju. Neophodno je skupiti i sveukupno znanje o Mesecu, o njegovoj masi, orbiti, sastavu stena itd. da bi se dobila gotova teorija.
Prednost nove simulacije nad prethodnim je izuzetna gustina obrađenih i prikazanih događaja, a to je važno jer se pokazalo da simulacije nižih rezolucija propuštaju neke važne elemente čitavog procesa formiranja Meseca. Ranije, skromnije simulacije te događaje jednostavno nisu videle. Zato nova simulacija ima potencijal da odgovori na neka do sada nerešena pitanja: kako je Mesec dospeo u njegovu današnju orbitu, da objasni strukturu sa jezgrom koje nije sasvim rastopljeno, zatim da objasni Mesečev nagib i otkud mu toliko tanka kora. Naravno, tek slede prave i detaljne analize na osnovu budućih lunarnih misija koje treba da dopreme nove uzorke Meseca. Neki od tih uzoraka treba da budu iskopani ispod površine. Novi uzorci treba da pokažu koliko se podaci iz simulacije poklapaju sa realnim podacima.
Naravno, sve je u međusobnoj povezanosti te znanja koja stičemo o Mesecu doprinose i poznavanju naše sopstvene planete. Ta znanja pomoći će da shvatimo, između ostalog i to kako je Zemlja postala svet tako pogodan za život. Naučnici kaži: „Što više saznajemo o nastanku Meseca, to više upoznajemo evoluciju Zemlje. Istorije Zemlje i Meseca su isprepletane.“
Ispostavlja se i to da su udari, tj. sudari bitan deo načina na koji se formiraju planetarna tela i kako dalje evoluiraju.
Na kraju treba reći da je ovo istraživanje o kojem govorimo zajednički napor Nase u univerziteta Durham.
Izvor: NASA