Kada su krajem šezdesetih godina američki naučnici počeli da planiraju veliku misiju ka velikim planetama spoljnjeg solarnog sistema i njihovim mesecima, čitao sam da je postojala solidna grupa naučnika i planetologa u Nasi koja je smatrala da je to obično bacanje para, jer„bili smo na Mesecu i videli kako izgledaju drugi svetovi – brojni planetni sateliti Sunčevog sistema su svi isti, i nema potrebe gubiti vreme na konstatovanje te činjenice.“
Ipak, zbog akutnog nedostatka sredstava u Nasi, dve međuplanetne letilice „Mariner“ programa prepravljene su, i od njih su nastali „Voyager 1“ i „Voyager 2“, dok je od letilice druge generacije, koja je nosila naziv „Mariner Mark II”, nastao slavni američko-evropski projekat „Cassini-Huygens“.
Kada su 1977. „Voyageri“ konačno lansirni, i kada su tokom sledećih 10 godina posetili sva 4 velika džina i 48 njihovih satelita, naučnici su bili zaprepašćeni jednom činjenicom: svi ti svetovi su se TOLIKO razlikovali, da nikome nije bilo jasno odkud to i zašto je to tako! Zar je moguće da se Galilejevi meseci toliko razlikuju da izgleda kao da im je zajednički jedino Jupiter? Izgleda da su tada čak i neverne Tome shvatile da je diverzitet tela u našem sistemu toliki da istraživanja nikada neće prestati. Kao ni zabezeknute face naučnika koji se time bave ...
Kada je 2004. svemirska sonda „Cassini“ ušla u orbitu oko Saturna, naučnici su bili zaprepašćeni kada su otkrili da neki od brojnih satelita ovog džina koje je sonda otkrila jako liče na – leteće tanjire! To niko nije očekivao. Radilo se o Japetu, Atlasu i Panu. A sve je počelo ovako.
Poslednjeg dana 2004. godine svemirska sonda „Cassini“ je slikala treći po veličini Saturnov mesec, Japet (engl. Iapetus), i naučnici koji su prvi ugledali fotose bili su zatečeni kada su videli o čemu se radi: duž čitavog ekvatora ovog misterioznog dvobojnog nebeskog tela protezao se greben, dugačak 1.300 km, širok oko 20 km i visok 13 km. Međunarodna zajednica naučnika ugledala je jedinstveno veliko telo (prečnika 736 km) u obliku oraha, sa izraženim ekvatrijalnim obodom i spljoštenim polovima. Vrlo slični su bili i mnogo manji Atlas i Pan. Po mnogim naučnicima, to su bili najčudniji članovi Sunčevog sistema.
Nikome nije bilo jasno kako je zapravo nastao veliki greben, koji je pokrivao više od 75% mesečevog ekvatora. Bilo je teško slomiti taj orah.
Ali, nedavno je jedan tim, pojačan stručnjakom za spoljnji solarni sistem sa Vašingtonskog univerziteta iz Sent Luisa, napravio veliki korak u razumevanju Japetovog grebena koji se na nekim mestima uzdiže i do 20 km u visinu.
Dr William B. MCKinnon, profesor Vašingtonskog univerziteta, i njegov bivši student-doktorant Andrew Dombard, sada profesor univerziteta Ilinois iz Čikaga (UIC), izneli su pretpostavku da je nekad davno Japet imao svoj sopstveni satelit, nastao u velikom sudaru sa drugim velikim objektom. Orbita tog novog tela (sub-satelita) bila je nestabilna zbog plimskih interakcija sa Japetom, te je postepeno počeo da pada ka Japetu. U određenoj tački, kažu ovi naučnici, plimske sile su postale toliko jake da su rastrgle mali satelit, formirajući od kamenja i prašine prsten oko Japeta, koji je postepeno padao u blizinu ekvatora velikog satelita.
„Zamislite sve te čestice koje skoro horizontalno padaju na ekvator brzinom od oko 400 m/s, dakle poput puščanog metka, jedna za drugom, poput zaleđenih teniskih lottica,“ kaže MCKinnon. „Delovi su padali jedan za drugim, bez prestanka, duž ekvatroijalne linije. Prvo kamenje mora da je napravilo kratere koji su formirali duboki rov, a koji je potom postepeno popunjavan.“
„Kada se stvori prsten krhotina oko nekog tela, njegovi delovi teđe da zauzimaju položaj koji zahteva najmanje energije a to je tačno iznad najizbočenijeg dela planete – njenog ekvatora,“ objašnjava Dombard. „To i jeste razlog zašto se prstenovi Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna nalaze baš iznad ekvatora.“
„Napravili smo puno potkrepljujućih kalkulacija koja govore u prilog našoj ideji,“ tvrdi dalje Dombard, „ali nemamo još nijednu dobru simulaciju koja bi prikazala taj proces u akciji. Nadamo se da je to sledeće.“
Neki drugi planetolozi pak veruju da je greben nastao usled endogenih (unutar planetnih) aktivnosti, kao što je vulkanizam ili sile koje su stvorile i druge planine.
„Neki ljudi nas uveravaju da je ovaj greben mogao nastati serijom vulkanskih erupcija,“ napominje MCKinnon. „Ali poređati ih tako precizno u jednu liniju – takav primer nisam video nigde u solarnom sistemu.“
„Postoje tri kritička pitanja na koja svaki model o nastanku grebena mora da da odgovor,“ smatra Dombard. „To su: zašto se pojava nalazi na ekvatoru, zašto samo na ekvatoru, i jašto samo na Japetu? Mislim da mi imamo nešto što može da objasni sva tri pitanja.“
Dr Dombard je preliminarna otkrića izneo u sredu, 15. decembra 2010. godine, na jesenjem zasedanju Američkog geofizičkog društva u San Francisku. U timu se nalaze još i Andrew F. Cheng iz Johns Hopkinsove Laboratorije za primenjenu fiziku, i Jonathan P. Kay, diplomirani student sa UIC.
Dombard smatra da Japetova Hillova sfera – zona njegovog gravitacionog uticaja dok se okreće oko svoje matične planete (pročitaj „Može li astronaut da rotira oko šatla?“) – mnogo veća od bilo koje druge nekog velikog satelita u spoljnjem Sunčevom sistemu, odgovarajući time napitanje zašto samo Japet od velikih satelita ima takav greben.
Na slici koju je „Cassini“ načinio 31. decembra 2004, jasno se uočava Japetov ekvatorijalni greben. Neki naučnici sugerišu da je greben nastao u vreme dok je ovaj satelit boravio negde u prstenovima planete, pre nego što je izbačen na sadašnju orbitu.
Pan (levo) ima srednji prečnik od 14,2 km, a Atlas 15,3 km. Ovako kad se gleda, STVARNO liče na UFO!
Niko ne zna kako su grebenovi nastali, niti da li postoji ikakva veza u tom procesu. Pošto se Pan i Atlas nalaze unutar Saturnovih prstenova, postoji teorija da na njih padaju čestice koje tvore prstenove.
„Samo je Japet imao dovoljno prostora da ima svoj satelit koji se posle razvijao kako se razvijao, raspao se, i pao nazad na površinu stvarajući nasip,“ tvrdi dr Dombard.
Jedna od kalkulacija koju su izveli članovi tima poslužila je za procenu vremena koliko bi neko telo moglo da ostane u orbiti pre nego što bi ga plimske sile raskomadale i stvorile disk krhotina.
„Pronašli smo da se radi o samo 100.000 godina u slučaju sub-satelita koji je relativno blizu (Japetu) do milijardu godina za telo koje se nalazi na samoj granici na kojoj bi neki satelit bio u stabilnoj orbiti oko Japeta,“ kaže Dombard. „Ovi vremenski okviri su svakako mogući, obzirom da se radi o periodu od nekoliko milijardi godina. To je vrlo bitno, jer ako se sve desilo prebrzo, svi geološki tragovi bi mogli biti izbrisani.“
MCKinnon je napomenuo da u Sunčevom sistemu ima nekoliko primera gde su veliki sudari stvorili satelite oko planeta, posebno naš sopstveni Mesec i Plutonov Haron.
„Naš Mesec i Plutonov takođe, nastali su odvajanjem od Zemlje odn. Plutona,“ podseća nas ovaj naučnik. „Ali kada bi nekako doveli Mesec unutar one visine koju nazivamo geosinhronom (~ 35.800 km), na kojoj su TV sateliti (i drugi objekti) sposobni da lebde na svojoj orbiti iznad jedne tačke na Zemlji, tada bi Mesec počeo da u dugačkoj spirali pada na Zemlju. Kada bi došao vrlo blizu, Mesec bi se u jednom momentu raspao u prsten većih ili manjih krhotina, i te čestice bi ulazile u atmosferu i bombardovale Zemljin ekvator.“
Pogled iz blizine na 10 km visok ekvatorijalno greben na Japetovoj tamnijoj strani. Greben je zapravo kompleksan sistem, koga čine izolovani vrhovi, neprekinuti segmenti dugi više od 200 km, kao i zone sa tri paralelna grebena.Na svetloj strani Japeta nema grebena, ali ima izolovanih vrhova visokih i do 10 km.
Greben je jako izudaran kraterima, što znači da je jako star.
