Ija i njeni vulkani, kako ih vide umetnici. U pozadini se vidi ogromni Jupiter. Deli ih samo 350.000 km. Slika planete je originalna.
(kliknite na sliku)
Ovaj nalaz najavljuje prvu direktnu potvrdu postojanja ovakvog sloja magme na Iji i konačno nudi objašnjenje zašto ovaj mesec predstavlja „najvulkanskiji“ objekat u solarnom sistemu. Istraživanja su sprovedena od strane naučnika sa Kalifornijskog fakulteta u Los Anđelesu i Santa Kruzu, kao i sa fakulteta u Mičigenu. Studija je prošle nedelje objavljena u časopisu „SCIENCE“.
„Svi naučnici su jako uzbuđeni, jer smo konačno shvatili odakle izbija Ijina magma i dobili objašnjenja za neke misteriozne pokazatelje na koje smo naleteli u ’Galileovim’starim podacima o magnetnom polju,“ kaže Krishan Khurana, autor studije i bivši glavni istraživač „Galileovog“ magnetometarskog tima sa UCLA-e. „Ispostavilo se da je Ija neprestano izbacivala ’zvučne signale’ u Jupiterovo rotirajuće magnetno polje, što se podudaralo sa onim što bi očekivali od istopljenih ili delimično istopljenih stena duboko ispod površine.“
Ija svake godine proizvodi oko 100 puta više lave nego svi vulkani na Zemlji[1]. I dok su zemaljski vulkani raspoređeni oko vrelih tačaka poput Vatrenog Prstena[2] koji okružuje Tihi okean, Ijini vulkani su raspoređeni po čitavoj površini. Globalni okean magme na oko 30 ili 50 kilometara dubine mogao bi da objasni mesečevu aktivnost.
Moguće je da se ispod Ijine kore nalazi okean istopljenih stena. Srednji poluprečnik Ije je 1.821 km, što je samo 5% veće od Meseca. Litosfera, ili kora Ije, sačinjena od bazalta i sumpora koje izbacuju Ijini brojni vulkani, debela je najmanje 12 km, ali verovatnije ne manje od 40 km.
„To nam sugeriše da su možda i Zemlja i njen Mesec u vreme njihovog formiranja pre nekoliko miliona godina takođe imali iste okeane magme, ali da su se ovi vremenom ohladili,“ kaže Torrence Johnson, bivši naučnik na projektu „Galileo“, danas u penziji. „Ijin vulkanizam nas informiše kako vulkani rade i otvaraju nam prozor u vreme različitih vulkanskih aktivnosti koje su možda postojale na Zemlji i Mesecu u njihovoj ranoj istoriji.“
Dve Nasine svemirske sonde „Voyager“ otkrile su nam Ijin vulkanizam 1979. godine, označivši je kao jedino telo u Sunčevom sistemu za koje se zna da pored Zemlje ima aktivne vulkane magme. Energija za vulkanske aktivnosti potiče od stiskanja i rastezanja meseca usled Jupiterove gravitacije dok se ovaj Galilejev mesec okreće oko najveće planete u solarnom sistemu.
„Galileo“ je lansiran 1989. iz šatla „Atlantis“, i u orbitu oko Jupitera ušao je 1995. godine. u Ponovo analizirajući podatke o magnetnom polju prikupljene tokom preleta iznad Ije u oktobru 1999. i februaru 2000, nedavno su pronađeni neki neobjašnjivi zapisi. Nakon 14 godina provedenih u svemiru i uspešne osmogodišnje misije, sonda je 2003. godine sunovraćena u guste slojeve Jupiterove atmosfere.
„Tokom finalne faze misije ’Galileo’, modeli interakcija između Ije i Jupiterovog ogromnog magnetnog polja[3], koje čitav mesec prosto kupa u naelektrisanim česticama, nisu bili dovoljno razvijeni da bi nam omogućili da shvatimo šta se dešava u Ijinoj unutrašnjosti,“ objašnjava Xiazhe Jia, koautor studije zaposlen na Mičigenskom univerzitetu.
Najnoviji rad iz mineralne fizike pokazao je da su te vrste stena, poznate kao „ultramafitske“ stene[4], sposobna da nosi značajnu količinu električnih struja kada je istopljena. Po poreklu, ultramafitske stene su magmatske ili nastaju tokom hlađenja magme. Na Zemlji, veruje se da potiču iz plašta[5]. Analiza nalazi navela je Khurana i kolege da provere hipotezu da su neobični zapisi potekli od struja koje su tekle kroz istopljeni ili bar delimično istopljeni sloj takvih stena.
Testovi su pokazali da zapisi koje je zabeležio „Galileo“ odgovaraju stenama kao što su lerzoliti, magmatskim stenama bogatim silikatima, magnezijumom i gvožđem, pronađenim u Špicbergenu, u Švedskoj. Okean magme na Iji mogao bi da bude dubok i do 30 km, čineći najmanje 10 procenata zapremine mesečevog plašta. Temperatura tog okeana magme verovatno dostiže 1.200° C.
Misijom „Galileo“ rukovao je JPL. Više informacija o misiji „Galileo“ i njegovim otkrićima, videti:
http://solarsystem.nasa.gov/galileo,
http://www.jpl.nasa.gov/galileo-legacy
Kada jednom budemo izbegli i na Evropu, kažu da ćemo ovako moći da gledamo tranzit Ije preko Jupitera.
[1] Iako je 67 puta lakši od Zemlje, i sa prečnikom 12 puta manjim od nje.
[2] Lokacija 452 vulkana – što je preko 75% svih svetskih aktivnih i uspavanih vulkana.
[3] U pravcu suprotnom od Sunca, magnetno polje se prostire preko 650 miliona km, tako da prelazi čak i orbitu Saturna!
[4] Magmatske stene, koje sarže magnezijum i gvožđe, sa malom količinom silicijuma.
