Svemir je toliko velik, toliko ogroman da ne postoji reč koja bi to prostranstvo verno opisala. A broj tela u svemiru je toliki da ga ni sa čim iz svakodnevnog života ne možemo porediti. Zemlja je neprimetna trunčica u Sunčevom sistemu koji je nevidljiva tačkica u Galaksiji. A ta galaksija je sitnija u svemiru nego zrnce peska na plaži Kopakobane. Mnogo sitnija. I sad vi meni kažite da smo sami u kosmosu i da život postoji samo na Zemlji. Čemu onda toliki prostor i čemu to silno kamenje ako je sterilno? Zamislite milijadru svetlosnih godina daleku galaksiju sa 100 milijardi zvezda i hiljadu milijardi planeta i da ničeg živog tamo nema. Besmisleno je.

Sem toga znamo koliko smo grešili kada smo tvrdili da je Zemlja u povlašćenom položaju, da je centar nebeskog svoda, da je jedna jedina, posebna. Trebalo je da prođe hiljadu vekova da shvatimo svoju zabludu i da je Zemlja samo jedan od bezbroj svetova koliko ih ima.  I da je naša zvezda sasvim neupadljiva, prosečna zvezda među hiljadama milijardi drugih. Nismo povlašćeni i jedni jedini u ovom beskraju. Mora da postoji još neko. Zar to nije logično da logičnije ne može biti?! Zar nije?

Hm, hm, hm. Pa i nije! Jer, nekako smo, sasvim neprimetno, opet sebe stavili u povlašćen položaj pa svemir merimo po našoj logici. Mislimo ako je nešto logično nama da je to logično svuda u celoj vasioni i za celu vasionu. I to tako tvrdimo iako smo svesni da je naša logika nepouzdana. Sve do pre dva veka nama je bilo logično da je Zemlja ravna ploča i da se okreće oko Sunca. Ko zna šta je danas u našoj logici pogrešno.

svemir
Ima li života tu, gore?

Naš sistem mišljenja i zaključivanja se razvijao stotinama hiljada godina na Zemlji i u zemaljskim uslovima. Naša logika crpi podatke od čula, a čula su razvijena za svakodnevne potrebe. Mi se dobro orijentišemo i dobro opažamo u vidokrugu. Dobro opažamo ono što nam je bitno za opstanak. Ne vidimo gama zrake i radio talase, jer nam to za život nikad nije ni bilo potrebno. Sem toga, čula su nam varljiva i umeju da nas obmanu. Mi vidimo da se železničke šine u daljini spajaju iako to nije tačno. Mi kažemo da je neka maglina nrp. crvena, ali boje su samo naš doživljaj, one ne postoje. Postiji samo talasanje energije, samo zračenje koje mi opažamo kao crveno, ili kako već.

Mi kažemo da u svemiru nešto (život) mora da postoji a svemir ne razumemo. Šta znamo o svemiru? Od celokupnog svemira mi opažamo 4%. Ostalo, 96% za nas je misterija. A i u tih 4% slabo se snalazimo. Jer, svemir postoji na više nivoa. Mikro nivo ne shavatmo najbolje. Naša logika kaže da možemo proći samo kroz jedna vrata, a na kvantnom nivou čestice istovremeno prolaze kroz dvoja. Istovremeno! Nelogično, ali tako je. U svetu kvantne fizike naša logika puca i zato ima fizičara koji u očaju kažu da ljudski um neće nikad moći da shvati kvantni svet.

Isto je i sa makrosvemirom. U našem malom svetu zbir uglova u trouglu je uvek i samo 180 stepeni. Ne puštaju vas iz škole dok to ne utuvite. A u makro je taj zbir ili veći ili manji samo nije 180. U našem svetu malih brzina one se sabiraju i oduzimaju, a u svetu velikih brzina ne. Brzina svetlosnog zraka + brzina svetlosnog zraka = brzina svetlosnog zraka. Nelogično, ali je tako. Ako naš blizanac odleti brzinom svetlosti u drugi zvezdani sistem pa ga mi na neki način pogledamo videćemo da je nakod 20 godina putovanja on ostao mlad, a mi ostaleli za tih 20 godina. Ali ako on pogleda nas primetiće da smo mi ostali mladi, a on ostareo. Nelogično, ali je tako.

Možemo li i pored svega da se oslonimo na našu logiku? Pa, moramo, jer druge nemamo, ali treba da smo svesni njene slabosti i svakako da ne možemo reći: „logično je da ima vanzemaljaca“. Mi znamo logiku svemira onoliko koliko poznajemo svemir u svim njegovim nivoima. A svemir slabo poznajemo.

Za pouzdano rasuđivanje o postojanju inteligentnog života u svemiru potrebno nam je mnogo veće znanje od ovog koje imamo. Možda takvog života i ima, ali to ne možemo da tvrdimo samo zato što  je svemir toliko velik i što ima puno planeta u njemu. Uostalom i Sunčev sitem je velik, ogroman nepojmljivo i u nejmu postoji više triliona raznih tela pa opet ne vidimo da u njemu postoje vanzemaljci. To što je svemir ogoman i što je broj tela u njemu neizmeran – ne mora ništa da znači. Možda svemir postoji samo za nas iz razloga koje ne možemo da shvatimo. Možda smo mi slučajnost?

Hiljadu godina nam je bilo logično da smo sami u vasioni, hiljadu godina nam je bilo logično da je Zemlja ravna ploča oko koje se obrće nebeski svod i svih tih vekova bili smo u zabludi. Kako danas možemo biti tako oholi pa misliti da znamo logiku svemira? Dokazi su nam potrebni!

Mi kažemo: ako postoje uslovi logično je da postoji i život. Danas više niko ne sumnja da bi u Marsovom tlu lepo uspevao paradajz, ali problem što ne znamo ništa o tome kako nastaje život. Možda postojanje dobrih uslova za život nije dovoljno da on i nastane. Da smo do sada našli pet nastanjenih mesta na kojima postoje dobri uslovi za život, mogli bismo sa velikom izvesnošću da tvrdimo da i na šestom takvom mestu postoji život. Ali mi takvo iskusvo nemamo!

Ima li u tom beskrajnom prostoru vaznemaljskog života? Možemo li da se oslonimo na našu logiku? Možda ga ima i to je sve što znamo o tome.

***

vizuelizacija-svemira
Vizualizacija svemira

Mi u svom umu, na osnovu podataka koje dobijamo od čula, stvaramo slike sveta, pa kažemo, evo ono je zvezda, a ovo je stolica. Ali neki drugi sasznajni aparat bi stvorio drukčiju sliku. U stvarnosti, čitav svemir je samo praznina prožeta energijom koja na ponekim, retkim mestima dobija posebnu formu koju zovemo materija. A i ta materija je satkana od subatomskih čestica koje sumanuto divljaju i u svakom trenu su na nekom drugom mestu, i mi o njoj dobijamo u suštini grubu i maglovitu sliku u datom vremenu pa kažemo, gle eno zvezde, a ovo je stolica. A ni zvezda ni stolica zapravo ne postoje za neki drugi um i logiku.

Ima li u tom beskrajnom prostoru vaznemaljskog života? Možemo li da se oslonimo na našu logiku? Možda ga ima i to je sve što znamo o tome.

U vezi mogućeg postojanja vanzemaljskog života pročitajte i ovo: 

Fermijev paradoks i astrobiolozi

ili: Fermijev paradoks iz drugog ugla Bili Lala i astrobiolog u popisnoj komisiji pa tako pošli da popisuju stanovnike jednog mesta. I dođu oni do jedne kuće, zvone na vrata, ali niko se ne javlja. ...
sreda, 16 novembar 2011

Najčuvenija formula astrobiologije

... procenu ostalih članova jednačine videćete da je šampita omiljena poslastica u svemiru. *** Drejkova formula je čvrsto vezana za čuveno pitanje Enrika Fermija „Gde su vanzemaljci?“, odnosno za Fermijev ...