Hoćeš u kosmos? Prvo treba da izdržiš okrutni trening u ruskom Zvezdanom gradu.
Trg ispred Doma kosmonauta u Zvezdanom Gradu vikendom služi kao buvlja pijaca.
Da li želite da budete zapovednik ili inženjer?
Upravo takvu vrstu pitanja je mogao da očekuje tip kao što je Richard Garriott, 50-godišnji otac masovnih online svemirskih igrica. Njegove igrice Ultima i Tabula Rasa, prodate do sada u preko 100.000 primeraka, omogućavaju igračima da preuzmu uloge čarobnjaka, ratnika, ili SF super-vojnika. U stvarnom životu, Geriota poznaju pod nadimkom Lord British, koji se oblači po starinskoj elizabetanskoj modi.
Ali prve majske dane 2008. godine Geriot nije provodio u skučenim učionicama severoistočno od Moskve u igranju igrica. U ruci jeste držao džojstik, ali se nalazio na treningu za pravog astronauta u pravoj svemirskoj misiji. Ispred njega su svetlucale signalne lampice na komplikovanoj kontrolnoj tabli ruskog svemirskog broda „Союз“. „Znam ja da si veliki majstor za kompjuterske igrice, ali daj da te vidim ovde,“ šalio se njegov mladi instruktor na engleskom jeziku sa jakim ruskim akcentom, dok je sa Geriotom na monitoru uvežbavao sletanje.
Kada je 12. oktobra te godine sa Bajkonura lansiran „Союз ТМА-13“ ka Međunarodnoj svemirskoj stanici, Geriot se nalazio unutra. Kapsula „Союз“ je projektovana da prima 3 člana posade. Tom prilikom, američki astronaut Michael Fincke je sedeo na levom sedištu, a iskusni zapovednik misije Юрий Валентинович Лончаков je zauzimao središnje. Geriot se nije računao u pravog člana posade, ali jeste zakupio preostalo sedište.
Posada „Союза ТМА-13“: Ričard Geriot, Juri Lončakov i Majkl Fink. Tokom lansiranja, njihov kodni poziv je bio „Titan“. Bio je to jubilarni stoti let „Союза“ sa ljudskom posadom.
Tako je Geriot postao u to vreme šesto privatno lice koje se pridružilo najekskluzivnijoj visokooktanskoj skupini na planeti: možemo ga slobodno nazvati klubom visina od 400 km[1]. U njega su već bili učlanjeni Greg Olsen (1945), koji je svoje bogatstvo stekao na razvoju infracrvenih kamera; Mark Shuttleworth (1973), softverski inženjer koji je pokrenuo operativni sistem Ubuntu, što ga je učinilo multimilionerom; i Charles Simonyi (1948), bivši glavni arhitekta „Microsofta“, čiji sajt www.charlesonspace.com je u to vreme posetilo 33 miliona gledalaca. Ono što im je svima zajedničko, sem ogromnog uspeha u tehničkoj industriji, bila je spremnost da potroše desetine miliona za nedelju ipo u svemiru.
Ali ono dalje pisalo je sitnim slovima: karta do ISS podrazumeva određene usputne stanice. Pre nego što polete, svi bogati avanturisti morali su da provedu ni manje ni više nego osam meseci u ruskom trenažnom kampu za kosmonaute, poznatom pod nazivom Звёздный городок (ЗАТО), iliti Zvezdani grad. Tu su morali da žive u skučenim spavaonicama Profilaktičke zgrade, zvane Profi, neke vrste karantine, koja je više ličila na Dom mladih Hrišćana nego na neki „Star Trek“. Morali su da se suljaju i klizaju niz zaleđene trotoare prolazeći pored oronulih objekata iz sovjetskih vremena. Razmaženi milioneri su opstajali jedući masnu hranu u lokalnoj menzi. Zatrpavali su ih udžbenicima ili ih vozili u „kometi za povraćanje“[2] i centrifugi.
„Svi znaju da u svemir mogu da odu samo oni koji su u savršenoj fizičkoj kondiciji i neverovatno su pametni,“ priča Simoniy. „Ali šta je sa onima koji su jednostavno normalni?“
Onda morate da platite preko \(30 miliona „Space Adventures, Ltd.“, virdžinijskoj privatnoj kompaniji koja radi kao posrednik u ruskom svemirskom programu. Kompanija vrlo drži do toga da njihove klijente ne nazivaju svemirskim turistima. „Taj izraz podrazumeva da idete gore da fotografišete i družite se,“ smatra Geriot. „Ja sam pokušao da dokažem da sam u stanju da budem koristan u mnogim aktivnostima na svemirskoj stanici.“ Posle njegovog leta se ispostavilo da je baš on bio glavni u sprovođenju istraživačkog projekta rasta proteinskih kristala za jednu američku biotehničku firmu. Ipak, kasnije je priznao da to nije bio glavni razlog njegovog putovanja. „Slagao bih kada ne bih priznao da je pravi razlog bio ustvari vrlo sebične prirode,“ priznao je svojim prijateljima.
Sebičan, i potencijalno opasan za ostatak posade. „Postojalo je miliona načina da nešto uprskam i sve nas pobijem,“ priseća se sa smehom Geriot danas. Zato je morao da pohađa intenzivne kosmonautičke treninge. Nebrojeno puta mu se dešavalo da je na simulacijama sletanja postigne mizerne rezultate, ali su ga njegovi instruktori uvek podsećali da se nalazi u Zvezdanom gradu i da svaki put treba da počne ispočetka, dokle god ne ovlada tehnikom.
Звёздный городок predstavlja rodno mesto svemirskih letova. Još od kada su 1960. godine Sovjeti izgradili centar za obuku kosmonauta, ovaj gradić od oko 8.000 stanovnika bio je obavijen misterijom, pa čak bio i neubeležavan u mape. Nakon što je Jurij Gagarin ovde završio obuku i postao prvi čovek koji je poleteo u kosmos, Zvezdani grad je u glavama ruskog naroda postao neka vrsta boljševičkog grada iz snova, sa evolutivno naprednim zvezdanim ljudima koji žive u svetlucavim srebrnim kulama.
Kako je Geriot otkrio već prvog dana svog treninga u januaru 2008. približavajući se prijavnici, stvarnost je malo drugačija. U neposrednoj blizini je video jednu staricu koja je u maloj trafici prodavala čokoladice i cigarete ... dok je on pored naoružanih vojnika garde nastavljao svoj put pešice niz aleju borova. Trošne zgrade sa oljuštenim fasadama uzdizale su se sa obe strane ispucalih trotoara. Put mu je presekla jedna punačka „babuška“, tegleći teški ceger sa bakalukom ...
Statua Gagarina kako proleće kroz prsten, koja se nalazi ispred Centra, treba da podseti na zemaljska ograničenja koja čekaju čoveka u svemiru.
Sa zanimanjem je otkrio da je Gagarinov doprinos vidljiv svuda. Njegove slike, poput religijskih ikona, pokrivaju zidove svih prostorija. Mnoge njegove statue i poprsja krase dvorišta „Ruskog državnog naučno-istraživačkog trenažnog centra za kosmonaute Jurij A. Gagarin“ (rus. „Российский государственный научно-исследовательский испытательный центр подготовки космонавтов имени Ю.А. Гагарина“, odn. skraćeno „РГНИИЦПК им. Ю.А. Гагарина“). Prostor ispred ulaza u tzv. Dom kosmonauta krasi bizarna futuristička skulptira Gagarinovog leta kroz simbolički prsten. U kući se nalazi muzej, ali ispred se povremeno organizuje lokalni buvljak, gde narod uz glasno cenjkanje kupuje krznene šubare i kineske „tange“.
Geriot je ubrzo stigao u svoje nove prostorije, mali stančić na trećem spratru Profija. Odmah je na čiste zidove zakačio inspirativne slike Gagarina, kao i nekoliko postera svojih video-igrica. Na ulazna vrata je postavio svoju sliku i olovkom ispod nje dopisao: „Richard Garriott lives here!“.
„Izgledalo mi je kao da sam stigao u neki manastir,“ priseća se Simony, koji je boravio na istom mestu od septembra 2006. do marta 2007. godine. „Imaš samo mali kofer i pribor za brijanje. Primoran si da naučiš da živiš veoma jednostavno.“
„Ceo život u Zvezdanom gradu veoma se razlikovao od onoga na koji sam ja navikla da živim,“ kaže četvrti orbitni klijent „Space Adventuresa“, Anousheh Ansari (1966), prebogata Amerikanka iranskog porekla i biznismenka, poznatija po sponzorstvu „Ansari X Prizea“ (\)10-milionske nagrade u takmičenju za razvoj višekratnog broda sa ljudskom posadom). „Ne možete uvek da računate na toplu vodu. Veći deo vremena ta voda je braon boje i treba joj 20 minuta da se izbistri. Osetljiva sam na laktozu u ishrani i moram da vodim specijalnu dijetu. Ali tamo, morla sam da naučim da živim sa onim što mi je bilo dostupno.“
Zato je Geriot mislio unapred, i zapakovao sebi zalihe dostojne iskusnog igrača igrica: čokoladice i „Kraftove“ instant makarone sa sirom. Stigavši u sobu, svoj provijant je složio na policu i seo na ivicu kreveta. Više nije bilo njegovog ličnog sekretara, njegovog apartmana od 600 kvadrata i travljaka od 5 hektara, nestala je njegova lična opservatorija. Ali i pored toga, osećao je uzbuđenje poput klinca koji je došao prvi dan na koledž.
„Odrastao sam na mestu slično ovom, gde je svako koga sam znao bio u svemiru,“ pričao je Geriot jednom novinaru tokom ručka u sumornom restoranu Zvezdanog grada jedući veliku porciju kupusa sa teletinom. Mesto o kome je govorio bio je Nassau Bay, predgrađe Hjustona omiljeno među zaposlenima u Nasi zbog blizine Džonsonovog svemirskog centra. Njegov otac, Owen Garriott, leteo je na „Skylabu“ 1973. i na „Spacelabu-1“ 1983. godine. „Oduvek sam verovao da će moja budućnost nekako da bude vezana za put u svemir,“ pričao je novinaru Geriot.
Ali onda je iskrsnuo problem, i njegove vizije su isparile. Dok je još bio osnovac, porodični lekar koji je radio i u Nasi pokazao mi je rezultate rutinskog pregleda očiju. „Žao mi je Ričarde,“ rekao je. „Nikada te neće primiti u školu za astronaute.“
„Bio sam prilično šokiran,“ seća se Geriot, žvaćući poveći komad mesa. „Ali sam se ubrzo povratio razmišljajući ’Ko je on da mi kaže šta ne smem da radim?“
Mladi Geriot je provoio dane igrajući se elektronikom i provodio noći igrajući „Dungeons & Dragons“. Svoju ljubav prema igricama pretvorio je u karijeru, pokrenuvši Ultima franšizu i razvojni studio „Origin Systems”. U proleće 1992. kompanija „Electronic Art” je za \(35 miliona kupila „Origin“, naparavivši preko noći od 30-godišnjeg Geriota trulog bogataša. Nešto od tih para potrošio je na svoju rezidenciju u Teksasu, koja podseća na glavni objekat iz njegove video igre, „Britanniu Manor“, ispresecanu brojnim tajnim tunelima i hodnicima.
Možda je Geriot stvorio bogatstvo osmišljavajući avanture za druge, ali se potrudio da mnoge organizuje i za sebe. Simbol koji predstavlja njegov moto, „Etički hedonizam“, istetovirao je na jednom od nožnih zglobova pored drugih tatua od kojih svaki predstavlja neko od njegovih nezaboravnih iskustava – ronjenje do „Titanika“, ili lov na meteorite na Antarktiku. Ali sva ta zemaljska istraživanja nisu bila dovoljna za Lorda Britisha.
Zato je krajem devedesetih Geriot rešio da postane donator i član odbora neprofitne obrazovne „X Prize“ fondacije, organizacije koju je je osnovao Grk iz Bronksa, Peter Diamandis, sa ciljem da forsisra privatnu kosmičku inicijativu. Takođe je investirao i u Diamandisovu paraboličnu (beztežinsku) letačku korporaciju, „Zero Gravity“, a postao je i investitor i član upravnog odbora „Space Adventures Ltd.“, kompanije koja predstavlja neku vrstu svemirske putničke agencije, i koja je do danas poslala 8 privatnih lica na ISS.
Tokom 1998. godine, Eric C. Anderson, predsednik i suosnivač „Space Adventuresa“, obratio se Nasi i Rusima sa genijalnom idejom da parajlijama prodaje sedišta u kosmičkim brodovima. NASA je odbila, ali preduzimljivi Rusi, uvek gladni keša, prihvatili su igru. Iako je Zvezdani grad bio strogo poverljiva lokacija tokom Hladnog rata, sada je bio spreman da se otvori zarad turističkih dolara. Rusi su Andersonu poručili da im je potrebno izvesno vreme da bi izradili studiju o izvodljivosti prodaje slobodnih mesta u njihovim „Союзима“.
 |
Ričard Geriot je uspeo da kupi sebi kartu do Međunarodne stanice. |
Danas Geriot priča da je, zatrpan parama nakon prodaje „Origina“, imao na raspolaganju stotine hiljada dolara za finansiranje istraživanja. Oko 2000. godine, Rusi su stigli sa odgovorom: „Space Adventures“ može da kupi sedišta u njihovoj kapsuli ... za \)20 miliona.
Geriot nije ustuknuo. Potpisao je, stavljajući sebe kao prvog na spisak. Let mu je bio zakazan za april 2001. godine.
A onda je usledio krah berze, što je odnelo sa sobom veliki deo Geriotovog keša. Na njegovo mesto je došao američki investitor Dennis Tito, koji je ušao u istoriju kao prvi građanin koji je učestvovao u svemirskom letu. „Bilo je to za mene poražavajuće,“ priča Geriot. Nakon četiri multimilionerska astronauta i šest godina kasnije, Geriot se konačno dovoljno financijski oporavio da je mogao da plati put, koji je ovog puta koštao \(30 miliona. „Bio sam čvrsto rešen da skoro sav svoj novac dam za to,“ pričao je tada.
Kada je 20. januara 2008. godine stigao u Zvezdani grad, Geriot se upoznao sa kolegom: mladim australijskim plejbojem Nikom Halikom (1969) i milionerom, koji je svoje bogatstvo stekao u trgovini s nekretninama i na berzi. U to vreme Halik je putovao po svetu i držao motivacione govore i sebe opisivao kao „trilionera“.
Halik je pričao Geriotu o detinjstvu provedenom između četiri zida zbog hronične astme. Dok su druga deca igrala futbal, on je morao da sedi u krevetu i čita Encyclopaediu Britannicu sastvljajući listu 10 stvari koje mora da uradi pre nego što umre. Do trenutka kada je stigao u Zvezdani grad, mnoge od zacrtanih stvari već je otkačio: rezidencije na Mikonosu i u Maroku – čekirano. Potera za tornadima – čekirano. Ručak na potopljenom „Titaniku“ – čekirano. Noć provedena u kraljevskom sarkofagu u Velikoj piramidi u Gizi – nije bila na listi ali je bila stvarno uzbudljiva. „Ostala su mi još tri mesta da posetim: svemirska stanica, Everest i Mesečeva površina,“ pričao je. „Nakon toga, ja sam završio svoje.“
Tehnički, Halik nije bio u planu da poleti do aprila 2009, ali on je doplatio još \)3 miliona da stigne u Moskvu ranije ... za svaki slučaj. Geriot je često upirao prst u Halika šaleći se, „Ja ću biti onaj koji će poleteti u svemir, sem ako mi ovaj momak ne slomi ruku!“ Na sve to Halik se samo grohotom smejao.
 |
Nik Halik je bio alternativa Geriotu za let u kosmos 2008. O njegovim iskustvima tokom treninga napisana je knjiga „Australia's Astronauts: Countdown to a Spaceflight Dream," (2009). Još uvek čeka na svoj red za let. |
Mada su klijenti „Space Adventuresa“ uplaćivali prava bogatstva za svoj put, niko im nije garantovao da će uspeti. I najblaža bolest je mogla da im upropasti planove. Tokom 2004, jedno rendgensko snimanje je konstatovalo neku mrljicu na Olsenovim plućima, i stručnjak za infracrvene kamere je morao da čeka godinu dana da mu odobre budući let. 37-godišnjeg japanskog kompjuterskog milionear Daisuke Enomotoa zadesila je još gora sudbina. Samo mesec dana pre lansiranja 2006, otkriveno je da ima kamen u bubregu. Na njegovo mesto je uletela Ansari. Enomoto još čeka na svoj red.
I Geriot je imao svoje stresove. Malo pre polaska za Rusiju, doktori su mu pronašli hemangiom na jetri. Iako mala, benigna lezija s kojom može da se živi čitav život a da ne pravi nikakav problem, teorijski je mogla da prokrvari u kosmosu, pa se Geriot hitno podvrgao operaciji. Tako je zaradio ožiljak od 15 cm na stomaku.
Čitavu zimu dvojica bogatih avanturista pažljivo su vukla noge po zaleđenim trotoarima, svesni da bi ih i najmanja povreda udaljila od cilja. U restoranu, obično su jeli sami, a kad su prolazili pored kosmonauta, svi su im sa odobravanjem klimali glavom.
Nije teško zamisliti zašto su imali probleme sa uklapanjem: iako su višemesečne pripreme izgledale zastrašujuće za Reriota i Halika, ruski kosmonauti provode nekoliko godina na treninzima za let. A ekscentrični stranci nisu baš bili omiljeni kod lokalaca. Geriot je nosio dve male pletenice, koje je gajio više od 20 godina. Voleo je da ih povremeno uređuje i išao je svima na živce u Zvezdanom gradu moleći frizere za pomoć. Ali to nije bilo ništa: pre nego što je Enomoto skinut sa leta, tražio je da u kosmos leti obučen kao jedan od likova iz crtanih filmova i da u svemiru sastavlja robote-igračke.
Poslovi koji se dodeljuju putnicima prilično su lišeni glamura. Tokom svog svemirskog puta 2002. godine, Šatlvort je morao da prazni kanalizaciju. Slična zaduženja imao je i Geriot, kao npr. ispumpavanje kondenzata. Mada je obučavan da obavlja sve uloge u slučaju vanrednih situacija, tokom sâme misije nije imao nikakvih bitnih obaveza. „Ne postoji ništa što osoba koja sedi na desnom sedišti može da uradi a da to neće bolje da urade druga dva člana posade,“ priča on. „Čak i kada bi se dotična osoba onesvestila, posada bi perfektno upravljala brodom. Minimalna obuka za nas svodila se na ’Ne diraj ništa’.“
Marina Driga, vojni kapetan po činu i ataše za štampu, otkrila nam je ono što mnogi u Zvezdanom gradu misle u vezi sa povlašćenim polaznicima: „Narod ovde misli da je bolje slati majmune.“
Geriot i njegov kolega u treningu Nik Halik (desno i u sredini) vežbaju simulaciju leta na kontrolnoj tabli „Союза“ – iako tokom samog leta oni neće imati nikakve obaveze koje bi uticale na sâm let.
„Ja dumaju, ja magu, ja budu,“ izgovarao je polako svakog jutra debeli Rus sa plavim džemperom na V-izrez, sivim sakoom, i sa dva zlatna zuba.
„Sada vi ponovite,“ obraćao se prevodilac Geriotu i Haliku. „Ja mislim, ja mogu, ja hoću,“ ponavljali su bezvoljno dva učenika.
Jednog jutra tokom obuke okupili su se u staroj zgradi iz Hruščovljeve ere u učionici obloženoj drvetom. U jednom ćošku se nalazio anatomski model sa izloženim mozgom. Na zidu kabineta visila je mapa koja je prikazivala čoveka u nečemu što na prvi pogled podseća na pelene sa bezbroj elektroda.
Halik i Geriot su seli na suprotnu stranu od svog instruktora, Rodislava Bogdaševskog, psihologa koji trenira kosmonaute već više od 45 godina. Iz njega, velika crno-bela fotografija njegovog slavnog učenika, Gagarina, gledala je na njih. Sâmo pominjanje ovog sovjetskog heroja navlačilo je setni osmeh na lice Bogdaševskog. „Niko nije bio bolji od njega,“ sećao se psiholog a prevodio prevodilac jakog akcenta. „Mogao je da se prilagodi svemu. Ostajao je pri sebi sve vreme.“
A onda, nakon svega, Bogdaševski je završio na psihološkoj obuci dvojice bogatih stranaca. Čest problem je bio u tome što njegova mudrost nije uvek preživljavala prevod na engleski, tako da su se dešavale smešne stvari kada bi se na projektoru smenjivali slajdovi a prevodilac pričao nešto sasvim drugo.
„Možete li mi reći koliko psihičkih stanje imamo?“ pitao je Bogdaševski.
Geriot je slegao ramenima. „Sedam?“
Bogdaševski se smeška i maše glavom. „Greška. Ima ih 63.“
Jedna stvar je bila prilagoditi se na život u Zvezdanom gradu – ali sasvim druga izdržati zbunjujući, ograničavajući, a ponekad jednostavno glup trenažni režim. Prvi izazov je bio jezik. Geriot je oduvek bio samouki vunderkind, koji je od svojih srednjoškolskih profesora zahtevao da mu priznaju njegovo učenje kompjuterskog jezika kao strani jezik. Ali u Zvezdanom gradu nije bio te sreće. Sve instrukcije, instrumenti i komunikacija u svemiru obavlja se na ruskom jeziku. Zato su 4 časa dnevno Geriot i Halik morali da robuju debelom i prašnjavom rečniku u učionici, da bi ga posle nosili u Profi i nastavili da uče do kasnih sati.
Zato im se činilo da naporni fizički treninzi dolaze kao pravo olakžanje nakon ćiriličnih slova. Neki od njih su održavani u dosadnim i smrdljivim teretanama. Nema tae-boa[3] ili aerobika – samo „medicinke“, strunjače, bazen, i sprave sa težinama. (Najinteresantniji predmet u teretani je bio stari Gagarinov ormarić, koji se sada nalazi u zastakljenoj vitrini.)
Sledeći trening je podrazumevao ono što se zove vestibularna stolica. Svi polaznici su rutinski vezivani za ovu spravu za mučenje, koja se sastoji od jednostavne crne stolice prčvršćene za okruglu drvenu platformu. Kada jednom sedne, učenik počinje da se okreće umerenom brzinom, u smeru kazaljke na satu i suprotno, u trajanju od 10 minuta. Geriot se okretao, a instruktor ga je terao da krivi glavu napred i nazad – da bi povećao osećaj dezorijentacije. „Tom prilikom možete da osetite neku vrstu ... talasanja u svom srednjem uhu,“ kaže on. „NASA je davno prestala da koristi ovaj metod, ali Rusi su i dalje ubeđeni da to pomaže u borbi protiv ’morske bolesti’.“ Ponekad doktori dodaju kosmonautima neke listiće sa jednostavnim matematičkim zadacima, jednostavno da bi pratili njihove moždane funkcije.
Takođe je veliki problem predstavljala i mučnina koja se javljala tokom desetina letova u „kometi za povraćanje“, avionu koji leti po paraboličnoj putanji i tokom faze poniranja obezbeđuje bestežinsko stanje u trajanju od desetak sekundi. Polaznicima je uvek savetovano da na put ponesu plastične kese, jer su uvek bile velike šanse da ih napune sadržajima svojih stomaka. Kao veteran sa 150 parabola na Diamandisovom „Zero-G“ avionu, Geriot je prošao taj deo obuke bez velikih problema.
Ali Sve to nije ništa naspram „ЦФ-18“ centrifuge. Sa težinom od 300 tona i rasponom od 18 metara, najviše podseća na ogromni plavi falus. Okrećući se brzinom od 270 km/h, putnike uče da niukom slučaju ne otvaraju usta jer bi pritisak lako mogao da im slomi vilicu. „Mašina je prava noćna mora,“ kaže Driga. „Zamislite da ste zakopavi duboko u pesak i da želite da se pomerite a ne možete.“
Humana centrifugalna mašina „ЦФ-18“ u Gagarinovom trenažnom cennntru. Postoji i manja verzija, „ЦФ-7“.
Sve ove muke predstavljale samo pripremu za fizičke izazove prave misije. Prilikom lansiranja snažne rakete „Союз“, kosmonauti su izloženi naprezanju 4 puta većem od sile gravitacije. U vreme njihovih priprema, prilikom posledna dva povratka kući, ulazak u atmosferu je bio „balistički“ a ne kontrolisani, pa su kapsule sletale u slobodnom padu – izložene naprezanju od fantastičnih 9 g! (Američki šatlovi obično su osetćali naprezanje od samo 3 g.) „Nisam brinuo previše,“ seća se Geriot. Ali činjenica da niko nije siguran kada dođe do balističkog sletanja jednostavno nije bila prijatna.
Kada se nalazio u centrifugi na 9 g, uvek je bio u mogućnosti da otpusti sigurnosnu polugu koja je automatski zaustavljala vrtešku u slučaju da učenik počne da se oseća neprijatno (ili se onesvesti).
Ali u kosmosu nema sigurnosne poluge. I bez obzira na to koliko se neko gore osećao pod stresom, nije dolazilo u obzir ni malo igranje sopstvenim džojstikom: jedan od efekata bestežinskog stanja je i smanjeni protok krvi u donjoj polovini tela. U Zvezdanom gradu kruže glasine da su mnogi bezuspešno pokušavali da imaju erekciju tamo gore. „Postojao je tajni program u vezi toga,“ pričala je Driga. „Ali muškarci nisu funkcionisali. Nije pomagala ni Vijagra.“
Odlazak u kupatilo bio je za sve svakako jedan od najtežih manevara u svemiru. U muzeju Zvezdanog grada, u kome se nalaze replike svemirske stanice „Мир“ i Gagarinove kapsule, ipak svako iz nekog razloga prvo želi da vidi svemirski WC. To je ustvari mali plastični kanister sa modeliranom preponskom šoljom i vakuumom. Da bi je upotrebio, Geriot je morao da se postavi direktno iznad kanistera, a usisna cev je uvlačila njegovo govance. Tokom putovanja kroz cev, specijalna boja pratila je čitav proces, a otpad je pečaćen u kese i skladišten do sletanja. „Na taj način,“ kaže on, „sve je čisto i lepo u kosmosu.“
Ne baš sve. Nakon što je Olson uleteo na njegovo mesto, nazvao je telefonom Enomotoa sa hitnim savetom. „Uvek nosi pelene sa sobom,“ govorio mu je Olsen. „Postoji jedna stara izreka koja kaže da bez obzira koliko ga tresao, uvek će poslednjih par kapi završiti u tvojim gaćama. E to ti se takođe događa i u svemiru.“ Jedan svemirski turista (čije se ime drži u strogoj tajnosti) zaboravio je da uključi vakuum u toaletu pre nego što se olakšao na ISS. Rezultat je bio katastrofalan, a čitava komora se ispunila fekalijama. Da stvar bude gora, nesrećni putnik je morao da plovi kroz sve to i ispriča ostalim kosmonautima na isprekidanom ruskom o hitnom – i potencijalno opasnom po život – incidentu.
Kako je psihološki trening odmicao, dobri Bogdaševski se sve više naginjao preko stola i strasno gestikulirao prema svojoj dvojici studenata. Tog dana su već dva sata razgovarali o tome na koji način se rešiti bilo kakvih negativnih emocija u kosmosu. Predavanje se završavalo serijom psiholoških vežbi koje je moguće sprovoditi dok je čovek vezan u svojoj svemirskoj fotelji. „Odbacite negativne emocije,“ jednolično je izgovarao prevodilac dok je Bogdaševski trljao svoje uši. „Zagrejte svoje uši!“ prevodio je prevodilac dok je Bogdaševski trljao svoj stomak. „Masirajte svoje unutrašnje organe! Tri ili četiri puta dnevno po pet minuta!“
Geriot i Halik su klimali potvrdno. „Sada više nećete imati problema,“ zaključuje Bogdaševski. „Shvatili ste pozitivno razmišljanje. Onaj koji uspe u tome postaće besmrtna duša.“
Tek 12. aprila te godine, nakon četiri meseca izolacije i stresa, civilni komonauti su konačno počeli da se opuštaju. Na Dan kosmonautike, praznik koji još od 1962. slavi Gagarinov prvi let u kosmos, Zvezdani grad je lumpovao do kasno u noć. Trilioneri u ulozi kosmonauta nisu pozvani na svečanost, ali su oni ipak sami došli.
Ona se održavala u divovskoj jurti pokrivenoj kamiljom dlakom; unutra su se nalazili poznati kosmonauti sa familijama. Mnogi muškarci su nosili tradicionalnu uzbečku nošnju i sedeli oko ogromnih stolova pretpanih hranom. Ali kada su ušli Halik i Geriot svi su počeli da bulje u njih, a oni su se osetili kao da su uhvaćeni na tuđem imanju.
Nakon neugodne pauze, usledila je srdačna dobrodošlica na lošem engleskom, a duga alkoholom natoljena noć postarala se za ostalo. „Tada smo prvi put zaista dobro upoznali sve te kosmonaute,“ priča Geriot. Možda su u početku on i Halik stvarno bili doživljavani kao trivijalni svemirski turisti (ili majmuni), ali naučivši dovoljno dobro ruski da bi ih drugi razumeli, konačno su mogli da se pokažu u drugom svetlu. Geriot i Halik su konačno mogli da se šale sa stanovnicima Zvezdanog grada. Halik se sprijateljio sa jednom prsatom sredovečnom damom koja je preko dana radila u kantini. Kasnije je Geriot naleteo na ovaj neobični par u kuhinji, gde su se takmičili ko će više votki da trgne a da ništa ne prospe.
Posle te ludo provedene noći, Amerikanac i Australac su osetili da su konačno prihvaćeni kao pravi članovi porodice Zvezdanog grada. Kućepaziteljka Profija im je dala ključ od svog stana a oni su ga zauzvrat napunili toalet papirom, a frižider grožđem. Jedan stariji ruski kosmonaut im je čak pokazao tajni prolaz u zgradi u slučaju da požele da „zaobiđu“ standardni karantin posle leta.
Ali nikakvo druženje ili treninzi nisu mogli da pripreme Halika i Geriota za najgori deo putovanja, gori od zahtevnih treninga, gori od kažnjavajućih g-ova tokom uzletanja, gori od ponižavajućeg svemirskog klozeta. „Najteži deo puta je svakako povratak,“ pričala je tužno Ansari. „Odjednom shvatite da to iskustvo možda nikada više nećete okusiti.“ Bilo je teško ponovo se privići na život na Zemlji, i od privremenog kosmonauta postati ponovo normalni civil. Olsen je dugo nosio svoj stari padobranski kombinezon iz Zvezdanog grada kada je išao u posete školama i grupama mladih, srećan što mu se ponovo pruža mogućnost da priča svima o najvećim trenucima svoga života.
Geriot je našao jednostavno rešenje za svoju post-orbitnu dosadu: izvadio je još jednu kartu za svemir,koja će ga ovog puta koštati \(45 miliona. „Već sam smislio strategiju kako da zaradim potrebne pare,“ smeška se on.
Ovo je trenažna verzija kapsule „Союз“ u punoj veličini, koja služi za uvežbavanje lansiranja i sletanja na Zemlju.
Pod krovom objekta sa prostim nazivom „Zgrada 1“ u Zvezdanom gradu nalazi se replika „Союзa“ u pravoj veličini. U njoj su se stiskali Geriot i Halik noseći na svoje slušalice, po ko zna koji put uvežbavajući procedure sletanja, dok je instruktor bio na vezi preko interkoma. U tim situacijama, niko nije bio pored njih da im eventualno pomogne.
Kapsula je bila tako skučena (a oni tako veliki) da nisu uspevali da se nagnu napred dovoljno daleko da bi dohvatili određena dugmad; zato su imali na raspolaganju metalne palice duge 45 cm. Najčešće su uvežbavali odvajanje „Союзa“ od ISS i povratak na Zemlju. Tom prilikom su jasno osećali pomeranje kapsule u trenutku odvajanja od stanice.
Geriot je odbrojavao unazad, pripremajući se za uključivanje motora. „Deset, devet, osam, sedam, šest ...,“ izgovarao je. Njegov palac je uvek lebdeo iznad dugmeta za ručno uključivanje motora, u slučaju da trasteri ne prihvate u pravom momentu, što bi dovelo do toga da kasnije „Союз“ odskoči od atmosfere kao kamen po površini jezera.
Ali ovog puta trasteri su proradili kako treba. Minut kasnije, Geriot je započinjao drugo odbrojavanje, ovog puta da signalizira prestanak rada motora. „Deset, devet, osam, sedam, šest ...“ i trasteri prestaju s radom. Malo pre ulaska u atmosferu, kapsula „Союз“ se odvaja od servisnog i boravišnog modula, i, kako je Geriot kasnije pričao, „mi sedimo i čekamo da padnemo s neba!“
Često se sve završavalo sa uspehom. Bez balističkog padanja. Postizan je „tuchdown“. Ali nije uvek bilo tako.
Nezavisno od želje da preživi putovanje, Geriot je gajio jednu skrivenu želju – da kod kuće dobije titulu astronauta. Kao kreator video-igara, duboko je bio svestan razlike između svojih likova – između nindže, trgovca, ili svemirskog građanina. Ali nadimak o kome je sanjao čitav život nije lako dobiti. NASA ima striktna pravila po kojima njegova titula glasi istraživač, i Geriot nije mogao da se kvalifikuje, bez obzira šta uradio, prosto zato što je on smatran privatnim licem. Umesto astronauta, dobio je titulu „učesnik svemirskog leta“.
Danas Geriot smatra da je to smešno. „Čak i u rečnicima piše da su astronaut i kosmonaut sinonimi,“ kaže on. „To označava svakog ko trenira ili učestvuje u svemirskom letu, i tačka. Kada jednom započneš treninge u Zvezdanom gradu, za njih postaješ kosmonaut.“
Ali ponekad su ga zvali i drugačijim imenima. Kada se nakon 12 dana misije Geriot izvlačio iz „Союзa“, prvi ga je sačekao jedan ruski vojnik. Geriot ga nikada do tada nije video, ali je momak – učigledno ljubitelj video-igrice „Ultima“ – prepoznao njega. „Zdravo Lorde Britishu!“, rekao je nasmejavši se sa jakim ruskim akcentom. Dobro došao kući!
[Ričard Geriot je ostao u kosmosu 12 dana i vratio se sa dvojicom ruskih kolega sledećim letom na Zemlju. Na taj način je postao drugi kosmonaut druge genercije svemirskih putnika; prvi je bio Сергей Александрович Волков (1963), čiji otac je u svemiru proveo preko 390 dana. Tokom biravka na Međunarodnoj stanici, Geriot je kao stari radio-amater komunicirao sa kolegama širom sveta, a uz pomoć ARISS SSTV amaterskog radio-sistema slao je čak i fotografije.
Koliko je čovek zaluđen kosmosom, neka posluži i podatak da je na Sothebyjevoj aukciji 1993. godine od „Lavočkina” kupio lender „Луна 21”i lunarni rover „Луноход 2”, koji se još uvek nalaze na Mesecu! Za to je potrošio \)68.500.]
[1] Posle njega je u kosmos kao čisti turista poleteo (2009.) samo još Kanađanin Guy Laliberté.
[2] To je zapravo ruski vojni četvoromotorni avion „ИЛ-76 MДK” unutrašnje zapremine 400 m3, koji služi za proučavanje mikrogravitacije. Posebnim režimom leta postiže bestežinsko stanje svojih putnika. Njegova baza se nalazi na aerodromu Čkalovski.
[3] Sistem vežbi koji spaja elemente kik-boksa i aerobika. ime je nastalo od korejske reči „tae“, što znači „noga“.
