Mesec

Sa sigurnošću se može konstatovati da Mesec od najranijih dana predstavlja predmet interesovanja i proučavanja ljudi. To je razumljivo, ako se uzme u obzir da nam je on najbliži nebeski sused, i pored Sunca, najdominantniji objekat na nebu. Ali ono što je u savremeno doba ubrzalo izučavanja Meseca potiče iz sasvim drugih razloga.

Mada je on samo jedan od preko 160 poznatih prirodnih satelita koji se okreću oko planeta solarnog sistema, i među njima tek peti po veličini, po nečemu je ipak jedinstven: poseduje orbitalni ugaoni momenat koji je veći od Zemljinog rotacionog ugaonog momenta, i nijedna druga planeta nema satelit čija je masa tako uporediva sa masom primarnog tela. Sa veličinom koja iznosi četvrtinu Zemljine, Mesec poseduje osminu mase i šestinu njene gravitacije. Okreće se oko ose i oko Zemlje u konstantnim periodima, po skoro kružnoj orbiti na prosečnoj udaljenosti od oko 385.000 km, i u ravni koja je za 5° 8' 43" nagnuta u odnosu na ravan ekliptike. Postoje tri osnovne teorije koje pokušavaju da sva ova intrigantna svojstva dovedu u uzajamnu vezu i objasne poreklo Meseca.

Najranija hipoteza je govorila o binarnom sistemu Zemlje i Meseca, po kojoj su dva tela nastala od jedinstvene mase međuzvezdanog gasa i prašine. To je moglo biti pre oko 4,8 milijardi godina. Takav proces nastanka je trebalo da podra­zumeva slična hemijska i fizička svojstva, te je početkom XX veka većina naučnika napustila ovu ideju, budući da relativno velika masa Meseca nije bila u skladu sa razlikom u gustini ova dva tela (Mesec nema gvozdeno jezgro), kao i zbog dru­gih važnih dinamičkih razloga. Onda je 1954. godine američki astronom holandskog porekla, Gerard Pieter Kuiper (1905- 1973), modifikovao i ponovo oživeo ovu teoriju1 . Po njoj, Me­sec i Zemlja su nastali kao dvojne planete okružene gasovitom materijom, čija je radioaktivnost, u vreme nastanka solarnog sistema bila mnogo veća, stvarala takvu toplotu da se jezgro Meseca istopilo, a dobar deo njegove materije i prašine bio odbačen ka Zemlji.

Interesantno o Mesecu

Još pre iznošenja Kaojperove teze o dvojnim planetama, poznati britanski astronom i matematičar sa Kembridža, Džordž Hovard Darvin (George Howard Darwin) (1845- 1912), drugi sin od petoro dece još poznatijeg prirodnjaka,  izneo je 1878. godine jednu krajnje atraktivnu ideju 2. Proučavajući plimske efekte Zemlje i Meseca, utvrdio je da se pre 4 milijarde godina Zemlja okretala oko svoje ose znatno brže nego danas i da je dan na njoj tada trajao svega 5 časova 3. Mladi Darvin je zaključio da se Mesec jednostavno "otkačio" od tada žitke i brzorotirajuće mase Zemlje, smestivši se na današnju putanju i zadržavši današnji period okretanja kao po­sledicu gravitacionih interakcija dva tela.

Istaknuti kembridžki geolog, Osmond Fisher (1817- 1914), utvrdio je i 1892. godine objavio da je navodno upravo Pacifički bazen ono mesto sa koga se odvojio Mesec, a s obzi­rom da je pri njegovom formiranju korišćen materijal od koga se sastojao Zemljin plašt, tu je trebalo da leži objašnjenje male specifične gustine našeg satelita 4. Međutim, Darvin-Fišerova teorija nije uspevala da objasni nagnutost Mesečeve putanje u odnosu na Zemljin ekvator.

Tokom tridesetih godina, engleski astronom i geofizičar, Harold Džefrejs (Harold Jeffreys) (1891-1989), matematički je dokazao da je zbog kočionih sila izazvanih unutrašnjim ot­porima u zemljinoj kori nemoguće bilo kakvo odvajanje ma­terijala od nje.

Početkom pedesetih godina prošlog veka američki hemičar i nobelovac, Harold Klejton Urej (Harold Clayton Urey 5) (1893-1981) i Horst Gerstenkorn, razvili su i treću teoriju, koja je ubrzo postala širom prihvaćena. Oni su smatrali da je Mesec nastao od međuplanetarnih gasova i prašine negde u dubinama Sunčevog sistema, a da je usled neke anomalije, do koje je moglo doći, recimo, udarom nekakvog asteroida, jednostavno ušao u privlačno polje Zemlje i njenom gravitaci­jom ostao tu zarobljen u jednoj veoma bliskoj orbiti, da bi se vremenom ustalio na današnjoj putanji 6.

Prema toj teoriji, Mesec dakle nije Zemljin "sin", već "brat". Jednom zarobljen, zbog dejstva plime i oseke (čija je snaga danas oko 2×109 KS, a tada je sigurno bila mnogo veća), umesto da se udaljava od Zemlje, on se primakao još bliže "svojoj sestri" (prema Džefrisu na samo 16.000 km 7). Ravan Mesečeve putanje se postepeno naginjala, sve dok se nije našla vertikalno u odnosu na Zemljinu putanju. Taj proces se nastavljao; ravan putanje se naginjala i dalje, sve dok se njegovo prvobitno kretanje "unazad" nije pretvorilo u kretanje zapad-istok, a frikciona dejstva plime i oseke su uzrokovala sve veće udaljavanje od Zemlje.

Sudar

U jednom svom delu ova hipoteza je sasvim prihvatljiva, ali ostaje nejasna tvrdnja da se Mesec u početku kretao po svojoj putanji u pravcu istok-zapad, da se njegova ravan stal­no naginjala, ispravila i nastavila dalje naginjanje sve dok se Mesec nije našao na jednoj eliptičnoj putanji krećući se oko Zemlje u pravcu zapad-istok.

Kada se pojavila (1952), ova teorija je bila mnogo privlačnija od Darvinove, ali se i ona zasnivala na čvrstom stavu da je Mesec primarno telo Sunčevog sistema, a ne tamo neki deo Zemljinog jezgra, utičući time snažno na neke plan­etologe i njihova očekivanja da će na Mesecu pronaći tragove nastanka Sunčevog sistema. Zagovornici ove teorije nisu mogli da objasne nesklad sadašnjeg Mesečevog kretanja po putanji i vremenskog perioda potrebnog za to. Američki ge­olog Grove Karl Gilbert 8(1843-1918) i nemački interdis­ciplinarac Alfred Lotar Vegener (Alfred Lothar Wegener 9) (1880-1930), a kasnije i ser Gordon MekDonald (Gor­don MacDonald10) (1885-1966) sugerisali su da je proces privlačenja uključivao više malih komada protomeseca, što je trebalo da objasni odnos parametara putanje i mase Meseca. Po ovoj teoriji, Mesec ne bi smeo da bude stariji od milijardu godina, što se pokazalo kao netačno, jer su planinski venci na Mesecu daleko stariji. Vasionski program "Apolo" je doneo na Zemlju dovoljno kamenja koje je potvrdilo netačnosti ove teorije11.

A onda je 1975. godine u američkom naučnom časopisu "Ikarus" objavljena teorija Vilijama K. Hartmana (Williama K. Hartmanna) i Donalda R. Dejvisa (Donalda R. Davisa), koja predstavlja danas vodeću teoriju o nastanku Meseca12. Po njoj, pre oko 4,5 milijardi godina jedno nebesko telo velikih dimenzija, veličine Marsa [nazvano Teja (Theia)], pogodilo je polurastopljenu Zemlju, a od izbačenih stenovitih ostataka stvoren je Mesec. Donešeni uzorci Mesečevog tla pokazali su visok nivo izotopa kiseonika, istog onog koji je prisutan i na Zemlji, a nemaju ga stene na Marsu ili meteoriti prispeli sa drugih strana Sunčevog sistema. Takođe, kada bi druge, evo­lutivne teorije o nastanku Meseca bile tačne, bilo bi im jako teško da objasne zašto i druge planete nemaju slične satelite.

Valja napomenuti da su još u predanjima starih Grka pos­tojale priče o vremenima kada je "Zemlja bila bez Meseca", o čemu su pisali i glasoviti mislioci Demokrit i Anaksagora13. Aristotel je pisao o Pelazgiancima, narodu koji je naseljavao teritoriju grčke Arkadije pre Helena, a koji su tu došli "pre nego što je Mesec bio na nebu", zbog čega su ih često na­zivali i Proselencima14. Njih pominje i Plutarh u "Rimskim pitanjima", kao i Ovidije, koji kaže: "Arkađani govorahu da poseduju tu zemlju još od vremena kada se Jupiter nije ni ro­dio, i da su oni narod stariji od Meseca"15.

Slične priče postoje i u usmenim predanjima mnogih indi­janskih plemena, kao na primer kod kolumbijskih indijanaca plemena Čibča (Chibcha16) sa istočnih padina Kordiljera.

Ipak, priča o životu na Mesecu je postala stvarno aktuel­na tek kada je u XVII veku usavršen teleskop. Jedan broj naučnika, recimo talijanski astronom i jezuita Đovani Rikoli (Giovanni Riccioli), još tada su zastupali tezu da je Mesec negostoljubiv svet, bez vode i iole značajne atmosfere, vrlo sličan beživotnim pustinjama, te s toga nenastanjen višim životnim formama. Drugi, sentimentalno vezani za ideju o makar kakvom životu na našem susedu, nastavili su sa svojim istraživanjima sve do XIX veka. Tako se zna da je 1780. go­dine slavni astronom ser Villijam Heršel (William Herschel) govorio „da je gotovo izvesno da je Mesec nastanjen ..."17. Direktor bečke opservatorije, J. von Litrou (J. von Littrow), predlagao je 1830. da se u Sibiru naprave velike geometrijske figure, da bi Seleniti to videli i uspostavili sa nama komuni­kaciju.

Spekulacije na ovu temu su se nastavile kada je 1876. bri­tanski astronom Edmand Nelson (Edmund Nelson) izjavio da ima dokaze da Mesec poseduje atmosferu dovoljnu za nas­tanak i održavanje života18. Takođe je i 1924. godine astronom V. H. Pikering (W. H. Pickering) sa Harvardske opservatorije izvestio da je teleskopom posmatrao lokalnu floru i faunu19.

Kada su počela svemirska istraživanja pedesetih godina prošlog veka, naučnici su se u sve većem broju slagali da na mesečevoj površini nema organskih materija, ali da se određene spore možda kriju u nekim zaštićenim lokacijama. Takođe, postoje minimalne šanse da se takvi tragovi kriju negde ispod površine kao ostaci nekih praistorijskih vremena kada je Mesec imao nekakvu redukovanu atmosferu ili bio kontaminiran materijalom sa Zemlje. Ne treba zaboraviti da se već eonima Mesec ponaša kao gravitaciona zamka za meteoritski materijal iz kosmosa, i da bi otkriće ikavih, pa i najprimitivnijih spora pružilo snažnu podršku hipotezi o pansper­miji. Nažalost, sva dosadašnja istraživanja su dala negativne odgovore.

___________________________________________

1. Gerard P. Kuiper, „On the Origin of the Lunar Surface Features," Na­tional Academy of Sciences, Proceedings, Vol. 40, 1954, pp. 1096-1112.

2. George H. Darwin, „On the Precession of a Viscous Spheroid," Nature,Vol. 18, 1878, pp. 580-582. Recent consideration in D.U. Wise, „Origin of the Moon by Fission," in B. G. Marsden and A. G. W. Cameron (eds.), The Earth-Moon System (New York: Plenum Press, 1966), p. 213.

3.Utvrđeno da je npr. pre 500 miliona godina, u doba Kambrijuma, dan tra­jao 21 čas, a pre samo 200 miliona godina 23 časa. Zemlja skoro linearno postepeno usporava svoju rotaciju.

Asimov tvrdi da ako je po sredi postojana stopa usporavanja (od 1,7 sekunde na 1.000 vekova), u vreme nastanka Zemlja pravila krug oko svoje ose za samo 12,7 sati.

4. Specifična težina Zemlje je 5,5 g/cm3, a Meseca samo 3,3 g/sm3. Razlika nastaje zbog toga što Zemlja ima gvozdeno jezgro, a Mesec nema.

5. Doktor i profesor sa Univerziteta Kolumbija. Nagradu za hemiju je dobio 1934. godine za otkriće deuterijuma. Tokom II svetskog rata bio je u vodećem timu koji je radio na razvoju atomskog oružja.

6. Ovo je dosta neprecizno, jer se Mesec konstantno udaljava od Zemlje stopom od oko 38 mm godišnje.

7. U literaturi se pominje da je Gerštenkorn izračunao da bi na nekoj min­imalnoj putanji, koja je 2,89 poluprečnika udaljena od Zemlje, Mesec proizvodio 8.000 puta veću plimu nego danas. To je objavljeno u knjizi „The origin of the Cambrian-Precambrian Unconformity" American Scientist, 54:4, 1966, str. 461-462 od Waltera Olsena.

8. Veliki američki geolog. Istraživao je 1890. godine prastaro jezero Bon­vil (Boneville) iz doba Pleistocena, čiji današnji ostaci čine Veliko slano jezero (Great Salt Lake). Bio je 1899. godine član velike Harimanove naučne ekspedicije na Aljasku, pisao je o nastanku Nijagarinih vodopada, glacijaciji i morfologiji planina Sijera Nevade itd.

Danas i na Mesecu i na Marsu postoje krateri koji nose njegovo ime. Takođe, na Marsu jedan krater nosi ime po drevnom jezeru Bonvil.

9. G. K. Gilbert, „The Moon's Face, A Study of the Origin of its Features," Bulletin of the Philosophical Society, Washington, D. C., Vol. 12, 1893, str. 262; Alfred Wegener, Die Entstehung der Mondkrater [The Origin of the Lunar Craters] (Braunschweig, Nemačka: Friedr. Vieweg & Son, 1921).

Otprilike u to vreme u Engleskoj je objavljena Vegenerova teori­ja o kontinentalnim pločama, što je izazvalo snažne reakcije među uniformitarističkim geolozima. (Wegener, „The Origin of Continents and Oceans", prevod trećeg nemačkog izdanja od J. A. G. Skerl, London: Methuen & Co., 1924).

10. Poslednji britanski guverner Njufaundlenda. Nakon 1949. godine ta kolonija se referendumom pridružila Konfederaciji i postala kanadska pokrajina.

11. Naučnici iz Nemačke i sa Oksforda su 2005. godine objavili da se starost Meseca procenjuje na 4,527±0,010 mld. godina, što znači da je nastao samo 30-50 mil. godina nakon formiranja solarnog sistema.

12. Hartman i Dejvis su već bili upoznati sa jednim radom objavljivanim u Sovjetskom Savezu šezdesetih godina koji je govorio o nastajanju pla­neta prostim gomilanjem bezbrojnih asteroidnih tela, planetezimala. Pi­onir u tom domenu je bio sovjetski astrofizičar i kasnije akademik Viktor Sergejevič Safronov (Виктор Сергеевич Сафрoнов, 1917-99).

Dve godine kasnije istu teoriju, nazvanu Veliki udar (engl. Big Whack ili Big Splash), podržali su i istraživači sa Harvarda A. G. V. Kameron (A. G. W. Cameron) i Villijem Vord (William Ward). Oni su izučavali ugaoni momenat sistema Zemlja-Mesec i zaključili da je telo koje je izazvalo sudar moralo biti dimenzija trećine ili čak polovine veličine Zemlje - jed­nako veličini Marsa.

13. Hippolytus, Refutatio Omnium Haeresium V. ii.

14. Aristotle, fr. 591 [izdanje V. Rose (Teubner:Tuebingen, 1886) ]. Cf. Pauly's Realencyclopaedie der classischen Altertumswissenschaft, glava "Mond" ; H. Roscher, Lexicon d. griech. und roemisch. Mythologie, pod­naslov "Proselenes".

15. „Fasti", prevod Sir J. Frazera, II. str. 290.

16. Prvi ljudi koji su naselili Kolumbiju bili su oni koji su u IV i III veku p.n.e. migrirali iz Severne i Centralne Amerike. Među njima su najbro­jnija bila plemena Čibča (ili Mujska) i Tairona. Kolumbijske Čibče, pe­ruanske Kečue i bolivijske Ajmarasi su tri najvažnije indijanske grupe u Južnoj Americi.

17. Letter from Sir William Herschel to the Rev. Dr. Nevil Maskelyne, June 12, 1780, as reprinted in Zdenek Kopal, The Moon (New York: Academic Press Inc., Publishers, 1964), pp. 119-120.

18. Edmund Neilson, The Moon, and the Condition and Configurations of its Surface (London: Longmans, Green and Co., 1876), Chapter II.

19. W. H. Pickering, „Eratosthenes No. 4," pp. 69-78; „Eratosthenes No. 5,"pp. 302-312; and, „Eratosthenes No. 6, Migration of the Plats," pp. 393-404, in Popular Astronomy, Vol. 32, 1924.

Još o Mesecu

O mesecu

Reljef meseca

10 najvećih sudara na Mesecu

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18

Osnove (2)