Čovečanstvo je dugo bilo zaokupljeno pitanjem svoje konačne sudbine, sa sklonošću da sopstvenu eru doživljava kao jedinstveno značajnu. Međutim, šta ako jednostavan statistički argument, zasnovan na principu da nismo nimalo posebni, može ponuditi probabilističko predviđanje o tome koliko je vremena našoj vrsti preostalo? Ovu provokativnu ideju, poznatu kao "Argument sudnjeg dana", prvi je predstavio australijski astrofizičar Brendon Karter, zbog čega je nakratko dobila i naziv "Karterova katastrofa".

Osnovni princip: Vi ste verovatno prosečni 

Kopernikanski princip u svemiru nas je naučio da nismo centar Sunčevog sistema, galaksije, pa čak ni univerzuma. Nauka je postepeno pomerala čovečanstvo sa centralne pozicije na kojoj je samo sebe postavilo. Argument sudnjeg dana primenjuje istu logiku na vreme. Osnovna premisa je da treba da pretpostavimo da smo rođeni u nasumičnom trenutku ukupne vremenske linije čovečanstva, a ne u nekom posebnom momentu kao što je sam početak ili sam kraj.

Ovo je moćna i uznemirujuća ideja. Ako smo "prosečni" ili "tipični" posmatrači, statistički je verovatnije da se nalazimo negde u ogromnoj sredini postojanja čovečanstva, pre nego u zoru višemilionske međuzvezdane civilizacije.

"Pod pretpostavkom da se ono što merimo može posmatrati samo u intervalu između tbegin i tend, ako sadašnji trenutak nije poseban, očekujemo da se tnow nalazi nasumično u ovom intervalu. Procena da je tfuture = (tend - tnow) = tpast = (tnow - tbegin) će preceniti tfuture u polovini slučajeva i potceniti ga u drugoj polovini."

– Dž. Ričard Got

Dokaz: Predviđanje pada Berlinskog zida

Ovo nije samo filozofski koncept; astrofizičar Dž. Ričard Got testirao ga je na stvarnim istorijskim događajima sa iznenađujućom preciznošću. Got je 1969. godine posetio Berlinski zid i Stounhendž. U tom trenutku, Zid je postojao osam godina, a Stounhendž oko 3.900 godina.

Slika: Između tačnog predviđana pada Berlinskog zida, predviđanja pada Stounhendža, nalazi se i predviđanje našeg kraja.

Na osnovu svoje jednačine, Got je izračunao da postoji 95% verovatnoće da će buduće postojanje Zida trajati između 1/39 i 39 puta duže od njegovog tadašnjeg postojanja (1/39 tpast < tfuture < 39 tpast). Zid je pao 20 godina kasnije, što znači da je tfuture = 2.5 * tpast. Ovaj ishod se savršeno uklopio unutar predviđenog probabilističkog opsega, čime je potvrdio snagu modela.

"Jednačina (1) je zadovoljena ne zato što je moja poseta nekako prouzrokovala propast SSSR-a, već jednostavno zato što retrospektivno sada možemo videti da je tajming moje posete bio neupadljiv."

– Dž. Ričard Got

Presuda: Šta brojevi kažu o budućnosti čovečanstva

Primenjujući istu logiku na čitavu ljudsku vrstu, Got je 1993. godine, koristeći pojednostavljen model, izneo predviđanje sa 95% pouzdanosti o ukupnom broju ljudi koji će se tek roditi: između 1,8 milijardi i 2,7 triliona.

Implikacije ovih brojeva, u kombinaciji sa modernim stopama nataliteta, su zapanjujuće:

• Donja granica:Pri sadašnjim stopama, 1,8 milijardi novorođenih moglo bi se dostići za nešto više od jedne decenije. To nas stavlja opasno blizu kraja ako smo na "nesrećnoj strani" statističke raspodele.
• Gornja granica:Opstanak još oko 19.000 godina je moguć, ali samo ako se stopa rađanja ne poveća.
• Uslov za dugoročni opstanak:Da bismo dostigli gornju granicu od 7,8 miliona godina, prosečna stopa rađanja morala bi da opadne za faktor veći od 400.

Dakle, da li je vreme za paniku? Doza opreza

Važno je naglasiti da je ovo probabilistički argument, a ne determinističko proročanstvo. Njegova prava vrednost ne leži u predviđanju tačnog datuma, već u tome što nas primorava da se suočimo sa našim statističkim mestom na velikoj vremenskoj liniji čovečanstva. Jednostavni model ne uzima u obzir ključne promenljive koje bi mogle drastično da promene ishod.

• Spoljni faktori:Događaji poput medicinskog proboja koji produžava život ili otkrića u fizici koja stvaraju nove opasnosti (npr. nuklearni rat) mogli bi drastično da izmene vremensku liniju.
• Problem "posmatrača":Teško je definisati ko se računa u ovoj jednačini. Da li bi trebalo uključiti naše pre-ljudske pretke? Šta je sa budućim ljudima koji bi se mogli spojiti sa mašinama?

Misaoni eksperiment ili upozorenje?

Argument sudnjeg dana se svodi na ideju da, pod pretpostavkom da smo statistički prosečni posmatrači, možemo doći do iznenađujućeg (i otrežnjujućeg) predviđanja o našoj budućnosti. Iako ne treba još da počnemo sa izgradnjom bunkera, ovaj argument služi kao moćan filozofski alat.

Primorava nas da ponovo primenimo Kopernikanski princip, ovoga puta na vreme, podsećajući nas da naš trenutak verovatno nije poseban. Da li je Argument sudnjeg dana samo fascinantna statistička zanimljivost, ili bi trebalo da posluži kao matematički podsetnik na to koliko naša dugoročna budućnost može biti krhka?

Izvor: "Carter Catastrophe": The Math Equation That Predicts The End Of Humanity | IFLScience