Autor: David Kipping

Kada pomislimo na prvi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, um nam najčešće ispune scene iz holivudskih filmova: ili se suočavamo sa neprijateljskom invazijom ili susrećemo benevolentna bića koja nam nude svoju mudrost. Ali šta ako je najverovatniji scenario prvog kontakta nešto sasvim drugačije?

Proveo sam mnogo godina razmišljajući o ovom pitanju i danas vam predstavljam novu teoriju, ideju koju nećete naći ni u jednom filmu – ideju koju nazivam Eskatonska hipoteza. Njen tajni sastojak dolazi iz lekcija naučenih iz duge istorije astronomskih posmatranja.

Slika: Prvi vanzemaljski signali koje bismo mogli detektovati možda neće biti pozdrav, već upozorenje. Oni bi mogli biti nagoveštaj sudbine koja potencijalno čeka i čovečanstvo. 

Lekcija iz istorije astronomije: Princip detekcione pristrasnosti

U astronomiji postoji koncept poznat kao „detekciona pristrasnost“ (ili Momkvistova pristrasnost). Jednostavno rečeno, to je tendencija da otkrivamo fenomene koji nisu nužno najčešći, već oni koji su najočigledniji, najglasniji ili najsjajniji. Istorija je puna primera koji potvrđuju ovaj princip.

• Vreli Jupiteri i pulsarski planeti: Prve potvrđene egzoplanete, otkrivene devedesetih godina, bile su upravo ovakvi čudni slučajevi. Decenijama se pretpostavljalo da će se gasoviti džinovi poput Jupitera formirati u spoljnim delovima solarnih sistema, ali su prva otkrića šokirala naučnu zajednicu. Planete koje kruže oko pulsara ili gasoviti džinovi deset puta bliži svojoj zvezdi od Merkura našem Suncu predstavljaju izuzetno retke tipove (manje od 1% zvezda ima vrele Jupitere). Otkriveni su prvi jer su njihovi signali bili „prokleto očigledni i glasni“.
• Zvezde džinovi: Kada noću pogledate u nebo, otprilike trećina zvezda koje vidite golim okom su zvezde džinovi – zvezde na samrti. Ipak, one čine samo oko 1% ukupne zvezdane populacije. Uprkos njihovoj retkosti, vidimo ih tako mnogo jer u ovoj kratkoj, prolaznoj fazi postaju toliko blistave da su vidljive sa ogromnih udaljenosti. Na primer, Deneb je lako vidljiv golim okom iako je udaljen oko 2.000 svetlosnih godina, dok najbliža zvezda, Proksima Kentauri, udaljena samo četiri svetlosne godine, uopšte nije vidljiva golim okom.
• Supernove: Eksplozije masivnih zvezda su ekstremno retki događaji; galaksija veličine Mlečnog puta doživi otprilike jednu supernovu svakih pedeset godina. Pa ipak, astronomi ih svake godine detektuju na hiljade. Razlog? Toliko su sjajne da jedna supernova na nekoliko dana može nadmašiti sjaj čitave svoje galaksije, čineći je vidljivom sa drugog kraja univerzuma.

Svi ovi primeri – pulsarski planeti, vreli Jupiteri, zvezde džinovi i supernove – su ekstremi, „čudaci“ u svojim klasama. Oni su kao „glasni, napadni brbljivci na koktel zabavi“ koji privlače svu pažnju. Iako većina nije takva, upravo se oni prvi primete.

Od supernove do civilizacije: Šta je Eskatonska hipoteza?

Ako primenimo ovu lekciju iz astronomije na potragu za vanzemaljskim životom, možemo povući direktnu paralelu između supernove – zvezde u terminalnoj fazi neravnoteže – i vanzemaljske civilizacije koju bismo mogli detektovati.

Civilizacija u stanju neravnoteže je ona čija potrošnja energije, uticaj na okolinu ili tehnološke intervencije drastično odstupaju od dugoročne ravnoteže. Ovo stanje stvara ogroman, lako uočljiv signal: prekomernu otpadnu toplotu, curenje zračenja, modifikacije površine planete ili visokoenergetske tranzijente. Antropogene klimatske promene na Zemlji ili, u najekstremnijem slučaju, nuklearni rat, primeri su takvih signala koji bi nas mogli učiniti vidljivim širom galaksije.

Ovo je posebno moćno jer detektabilnost raste sa luminoznošću otprilike na stepen tri polovine, pošto vidljiva zapremina raste sa kubom radijusa. Ono što je najvažnije, to znači da civilizacija koja je 100 puta glasnija postaje otprilike hiljadu puta detektabilnija. Zbog toga bi ove kratke, „supernova“ faze bile drastično prezastupljene u našim detekcijama.

Ime hipoteze potiče od grčke reči escatos, što znači „poslednji“ ili „kraj svih stvari“. U srži ove ideje leži spoznaja da je stanje neravnoteže, iako čini civilizaciju neverovatno „glasnom“ i lakom za detekciju, suštinski neodrživo. To je signal koji najavljuje njen skori kraj.

Tihe civilizacije i rešenje održivosti

Suprotan koncept je „rešenje održivosti“. Da biste ovo razumeli, zamislite termalnu sliku stambenog kompleksa. Sve crvene oblasti predstavljaju otpadnu toplotu i neefikasnost. Građevinari se trude da poboljšaju dizajn kako bi smanjili takve gubitke, a krajnji cilj bi bila zgrada koja se uopšte ne može razlikovati od svog okruženja.

Isto važi i za civilizacije. Ova ideja sugeriše da, kako civilizacija postaje naprednija i održivija, njen signal (otpadna toplota, curenje radijacije) se smanjuje. Parafrazirajući pisca naučne fantastike Karla Šredera: „Bilo koja dovoljno napredna civilizacija ne može se razlikovati od prirode.“

To znači da zrele, stabilne i verovatno brojne vanzemaljske civilizacije mogu postojati svuda oko nas, ali da ostanu potpuno nevidljive jer su postigle savršenu ravnotežu sa svojom okolinom.

Tragedija prvog kontakta: Svedoci propasti

Implikacije Eskatonske hipoteze su duboke i tragične. Holivud nas je pripremio da očekujemo jedan od dva tipa kontakta: ili neprijateljsku invaziju ili benevolentnu vrstu koja nam daruje mudrost. Ali Eskatonska hipoteza nije ni jedno ni drugo. Ovde, prvi kontakt se dešava sa civilizacijom u samrtnom ropcu, koja se nasilno koprca pre kraja.

U ovom scenariju, mi nismo ranjiva strana, već oni koji „spokojno svedoče olupini od civilizacije“, nekome ko „očajnički vrišti u noć“. Na isti način na koji kroz teleskope možemo da posmatramo starije zvezde nalik Suncu kako se pretvaraju u džinove, što je pregled sudbine našeg Sunčevog sistema, tako bi i ove civilizacije mogle biti predskazanje onoga što čeka čovečanstvo.

Kao dodatak hipotezi, moguće je da takva civilizacija, svesna svoje neizbežne propasti, odluči da svesno pošalje poruke u kosmos. To bi mogao biti poslednji poziv u pomoć ili jednostavno finalni testament – pokušaj da se ostavi trag o svom postojanju. Za razliku od „teorije mračne šume“, gde se civilizacije kriju iz straha od uništenja, civilizacija koja se suočava sa unutrašnjim uništenjem nema šta da izgubi otkrivanjem svog postojanja. Ko zna, možda je čuveni „Wow! signal“ bio upravo takav poslednji krik.

Kako onda da tražimo? Implikacije za SETI

Ako je Eskatonska hipoteza tačna, ona bi trebalo da direktno utiče na našu strategiju potrage za vanzemaljskom inteligencijom (SETI). Umesto da tražimo stabilne, dugotrajne signale, naš fokus bi trebalo da bude drugačiji.

Osnovna preporuka je da sprovodimo kontinuirana, široka i duboka pretraživanja neba u potrazi za kratkim, prolaznim događajima (tranzijentima) preko što šireg spektra. Moderne astronomske opservatorije, poput teleskopa Ruben, koji ima za cilj da svake noći snimi video-zapis neba u više talasnih dužina, već primenjuju metode koje su u skladu sa ovom strategijom. Možda je naša najbolja šansa da jednostavno držimo oči otvorene za anomalije, za čudake, za glasne povike u noći.

Zaključak: Pogled u sopstvenu budućnost?

Eskatonska hipoteza nudi uverljivo, iako otrežnjujuće, rešenje za Fermijev paradoks. Ona sugeriše da su civilizacije koje možemo da čujemo upravo one koje su na ivici samouništenja.

Lično, u glavi imam tri moguća rešenja za Fermijev paradoks, a Eskatonska hipoteza je jedno od njih. Ne znam da li bih je nazvao omiljenom, ali verujem da je to uverljivo rešenje. Prvi vanzemaljski signali koje bismo mogli detektovati možda neće biti pozdrav, već upozorenje. Oni bi mogli biti nagoveštaj sudbine koja potencijalno čeka i čovečanstvo. Dok nastavljamo da gledamo u zvezde, možda u njima ne tražimo samo susede, već i ogledalo sopstvene budućnosti.

Izvor: CoolWolrds