Crne rupe i potraga za vanzemaljskim životom često deluju kao fascinantni, ali daleki koncepti iz naučne fantastike. Međutim, fizičar Brajan Koks nudi uvide koji preispituju naše najdublje pretpostavke o ovim temama, otkrivajući univerzum koji je daleko čudniji i dublji nego što možemo da zamislimo. Ovaj članak izdvaja pet njegovih najneverovatnijih zaključaka koji će vas naterati da se zamislite nad prirodom stvarnosti, vremena i našeg mesta u kosmosu.

Crna rupa zapravo nije crna: Ona sija i na kraju ispari.

Klasična slika crne rupe je slika večnog zatvora iz kojeg ništa, pa čak ni svetlost, ne može pobeći. Međutim, ova slika je nepotpuna. Stiven Hoking je sedamdesetih godina prošlog veka napravio revolucionarno otkriće: kada se zakoni kvantne mehanike primene u blizini horizonta događaja crne rupe, ispostavlja se da ona mora da emituje čestice. To znači da crne rupe imaju temperaturu i da zapravo sijaju.

Koks objašnjava ovaj fenomen, poznat kao Hokingova radijacija, pomoću jednostavne analogije. U praznom prostoru, parovi čestica neprekidno nastaju i nestaju. U blizini horizonta događaja, može se desiti da jedna čestica iz para upadne u crnu rupu, dok druga pobegne u svemir. Ta čestica koja je pobegla postaje „Hokingova radijacija”.

Posledice ovoga su zapanjujuće. Emitovanjem ovih čestica, crna rupa gubi energiju i masu. To znači da se ona vremenom smanjuje i, tokom nezamislivo dugih vremenskih perioda, na kraju potpuno ispari. Crne rupe nisu večni zatvori, već prolazni kosmički objekti.

Stiven Hoking je, sopstvenim rečima, pokazao da crne rupe ‘nisu baš tako crne’.

„Centar“ crne rupe nije mesto, već kraj vremena.

Kada zamišljamo centar crne rupe, obično mislimo na singularitet – beskonačno gustu tačku u fizičkom središtu. Međutim, prema opštoj teoriji relativnosti, stvarnost je mnogo čudnija.

Brajan Koks objašnjava da unutar horizonta događaja, ekstremno izobličenje prostor-vremena dovodi do toga da prostor i vreme efektivno zamene uloge. Ono što smo zamišljali kao „mesto“ (centar) zapravo postaje „trenutak u vremenu“. Za sve što pređe horizont događaja, singularitet nije lokacija ka kojoj se putuje, već neizbežan trenutak u budućnosti. To je, doslovno, kraj samog vremena.

...ono što vidite je da singularitet zapravo uopšte nije mesto u prostoru, to je trenutak u vremenu, i zapravo je to kraj vremena.

Ova fundamentalna veza između prostora, vremena i informacija unutar crnih rupa otvara vrata još neverovatnijoj ideji – da sama naša stvarnost funkcioniše po pravilima koja prkose svakoj intuiciji.

Ceo naš univerzum bi mogao biti hologram.

Jedno od najbizarnijih saznanja koje potiče iz fizike crnih rupa jeste da količina informacija koju crna rupa može da uskladišti nije srazmerna njenoj trodimenzionalnoj zapremini, već njenoj dvodimenzionalnoj površini. Ovo je otkrio fizičar Džejkob Bekenštajn i to je potpuno suprotno intuiciji.

Koks koristi analogiju sa bibliotekom: očigledno je da kapacitet biblioteke za skladištenje informacija (knjiga) zavisi od zapremine prostorije. Međutim, kod crnih rupa, sve informacije su nekako „zapisane“ na njenoj površini, horizontu događaja.

Ova ideja je dovela do takozvanog „holografskog principa“ – zapanjujuće teorije da bi naša poznata trodimenzionalna stvarnost mogla biti samo projekcija, ekvivalentan opis jedne kvantne teorije koja postoji na dvodimenzionalnoj graničnoj površini. Ovo sugeriše da prostor i vreme možda nisu fundamentalni, već da su izvedene (emergentne) osobine jedne dublje, kvantne stvarnosti.

Ako su prostor i vreme samo emergencija jedne dublje stvarnosti, šta to govori o našem mestu u njoj? Ovo nas dovodi do možda najveće kosmičke misterije od svih: usred sve te nepojmljive veličine i čudnosti, da li smo sami?

Sami smo jer je inteligentan život neverovatno spor.

Čuveni Fermijev paradoks postavlja pitanje: ako je galaksija toliko stara i ogromna, zašto ne vidimo nikakve dokaze o postojanju drugih civilizacija? Odgovor Brajana Koksa nije u prostoru, već u vremenu.

On ističe vremensku skalu života na Zemlji. Život se pojavio pre oko 3,8 milijardi godina, ali je bilo potrebno skoro 4 milijarde godina – trećina starosti univerzuma – da se od jednoćelijskog organizma dođe do civilizacije sposobne za kosmička putovanja.

To implicira da su za razvoj inteligentnog života potrebni neverovatno dugi, neprekinuti periodi stabilnosti. Planeta mora da ima stabilnu klimu, stabilnu zvezdu i da izbegne kosmičke katastrofe (poput obližnjih supernova) milijardama godina. Takvi uslovi bi mogli biti izuzetno retki u nasilnom univerzumu. Koksova pretpostavka je da mikrobi verovatno postoje svuda, ali da su civilizacije toliko retke da ih u proseku ima manje od jedne po galaksiji.

Najveća pretnja čovečanstvu smo mi sami.

Čak i ako je inteligentan život redak zbog dugih vremenskih skala, postoji još jedan, mračniji filter koji bi mogao da objasni kosmičku tišinu – onaj koji ne leži u našoj dalekoj prošlosti, već u neposrednoj budućnosti. To je koncept „Velikog filtera“, prepreke koja sprečava život da evoluira u međuzvezdanu civilizaciju. Prema Koksu, taj filter verovatno nije tehnološke prirode, već je sociološki i politički.

Njegov argument je da civilizacije neizbežno razviju naučno znanje i tehnologiju kojom mogu da unište same sebe (nuklearno oružje, nekontrolisana veštačka inteligencija, klimatske promene) pre nego što razviju kolektivnu mudrost i političke veštine da tom moći upravljaju.

Implikacija je otrežnjujuća: ono što nas možda sprečava da dosegnemo zvezde nisu zakoni fizike, već naša sopstvena glupost.

***

Od spoznaje da čak i najmisteriozniji objekti poput crnih rupa imaju svoj kraj, do ideje da je naša stvarnost možda samo senka dublje realnosti, uvidi Brajana Koksa nas primoravaju da se suočimo sa sopstvenom prolaznošću i važnošću. Ako smo mi jedino ostrvo smisla u galaksiji od 400 milijardi zvezda, kakva je onda naša odgovornost prema kosmosu?

https://www.youtube.com/watch?v=KZX_c6zfJ2w