Vodeći fizičar LEONARD SUSSKIND, nakon decenija proučavanja kvantne mehanike i crnih rupa, došao je do zaključka koji zvuči kao naučna fantastika: univerzum kakav doživljavamo nije fundamentalno stvaran. Ovo nije, kako on kaže, „filozofsko besmisleno trabunjanje“, već dubok zaključak koji proizlazi iz najnaprednije fizike. Ovaj članak istražuje četiri najvažnija i najuticajnija zaključka iz njegove argumentacije, koji će vas naterati da preispitate sve što ste mislili da znate o stvarnosti.

Naša stvarnost je samo "Korisnički interfejs"

Susskindova centralna teza je da klasični univerzum koji opažamo – sa tri dimenzije, definitivnim osobinama i čvrstim objektima – nije fundamentalna realnost. Umesto toga, to je „emergentni fenomen“, zgodan opis ili, modernim rečnikom rečeno, „korisnički interfejs“.

Fundamentalna stvarnost je, prema njemu, nešto sasvim drugačije: to je „kvantno stanje“ koje postoji u apstraktnom matematičkom prostoru poznatom kao Hilbertov prostor. Ovo stanje je stvarno u matematičkom smislu, ali ne sadrži definitivne pozicije ili brzine koje vidimo oko sebe. Te klasične osobine se ne pojavljuju samo kroz svesno posmatranje, već kroz proces koji se naziva dekoherencija – kroz isprepletenost kvantnog sistema sa njegovim širim okruženjem. Kada sistem stupi u interakciju sa bezbroj čestica u okolini, kvantne 'mogućnosti' se efektivno razdvajaju, čineći da se iz naše perspektive pojavi jedna definitivna, klasična stvarnost.

Duboka implikacija ovoga je da je ceo svet koji doživljavamo – od zvezda na nebu do stolice na kojoj sedite – samo aproksimacija koja izranja iz dublje, čudnije kvantne realnosti.

Živimo u hologramu

Jedan od Susskindovih najmoćnijih argumenata je holografski princip. On tvrdi da sve informacije sadržane u trodimenzionalnom prostoru mogu biti u potpunosti kodirane na njegovoj dvodimenzionalnoj granici.

Radikalna posledica ovoga je zapanjujuća: naš trodimenzionalni svet, uključujući sam koncept dubine i zapremine, je iluzija – holografska projekcija informacija sa udaljene dvodimenzionalne površine. Ono što doživljavamo kao kretanje kroz tri dimenzije zapravo je manifestacija informacija koje postoje u samo dve.

Ovo nije samo filozofska spekulacija; AdS/CFT korespondencija pruža matematički dokaz za ovaj princip u određenim tipovima univerzuma.

Ako je ovo tačno, to znači da vi niste fundamentalno trodimenzionalno biće koje se kreće kroz trodimenzionalni prostor. Vi ste, u svojoj suštini, obrazac u dvodimenzionalnim informacijama.

Prostor i vreme ne postoje fundamentalno

Ideja postaje još čudnija. Na najfundamentalnijem nivou stvarnosti, na takozvanoj Plankovoj skali, prostor i vreme kakve poznajemo prestaju da postoje. I oni su iluzije.

Susskind objašnjava da ovi osnovni stubovi našeg iskustva takođe izranjaju iz nečeg dubljeg. „Prostor izranja iz strukture kvantne isprepletenosti“, a „vreme izranja iz rasta isprepletenosti i složenosti“. Ovo nas direktno vraća na ideju da temelji naše stvarnosti nisu materija i prostor, već dublji kvantni principi koji grade arenu našeg postojanja.

Ovo nije puka spekulacija. Jednačina Wheeler-DeWitt, jedan od temelja kvantne gravitacije, sugeriše upravo to: talasna funkcija čitavog univerzuma ne evoluira kroz vreme; ona je bezvremena. Vreme koje doživljavamo je samo emergentno svojstvo odnosa unutar tog sveobuhvatnog, vanvremenskog stanja. Sama pozornica na kojoj se odvija naš život nije osnovna karakteristika stvarnosti, već izvedeno svojstvo kvantnih informacija.

Stvarnost nije objektivna

Možda najdublji zaključak jeste da ne postoji jedna, objektivna stvarnost nezavisna od posmatrača. Stvarnost je, umesto toga, relaciona i zavisi od konteksta posmatranja.

Susskind koristi analogiju: kvantno stanje je kao „scenario“ – ono postoji objektivno. Međutim, stvarnost koju doživljavamo je „izvedba“ tog scenarija. Različiti posmatrači mogu doživeti različite, ali podjednako validne „izvedbe“.

Važno je naglasiti da ovo ne znači da je stvarnost proizvoljna ili subjektivna. Susskind pojašnjava ključnu razliku: samo kvantno stanje – 'scenario' – jeste objektivno. Ono postoji nezavisno od posmatranja, a zakoni koji ga opisuju su univerzalni i matematički. Ono što nije objektivno jeste klasična stvarnost koja izranja iz posmatranja. Ta 'izvedba' je relaciona i zavisi od posmatrača, ali je uvek ograničena objektivnim 'scenariom'.

Crne rupe su savršen primer. Iz perspektive nekoga ko upada u crnu rupu, unutrašnjost je stvarna. Međutim, za posmatrača spolja, unutrašnjost ne postoji; sve što postoji je horizont događaja. Oba opisa su validni, emergentni pogledi na isto fundamentalno kvantno stanje. Ne postoji jedna „tačna“ verzija. Kako je to formulisao fizičar John Wheeler u svojoj ideji 'participativnog univerzuma', koju Susskind citira:

Posmatrači ne posmatraju samo pasivno stvarnost; oni učestvuju u njenom stvaranju kroz svoja posmatranja.

Šta ako iluzija daje smisao?

Ove ideje mogu delovati uznemirujuće i navesti na pomisao da je život besmislen ako je sve iluzija. Međutim, Susskind nudi suprotnu perspektivu. On tvrdi da emergentni fenomeni – poput ljubavi, lepote, svesti i naših života – jesu stvarni i vredni na svom nivou postojanja, čak i ako nisu fundamentalni.

Razumevanje ove dublje prirode stvarnosti nije nihilističko, već oslobađajuće i duboko. To nas podseća da nismo samo materija koja se kreće kroz prazan prostor. Kao što on kaže, „mi smo univerzum koji postaje svestan samog sebe“. To što naša stvarnost izranja iz apstraktne matematike i kvantnih informacija ne čini je manje značajnom; čini je još čudesnijom.

Ovo nas ostavlja sa jednim dubokim pitanjem za razmišljanje: ako je klasični univerzum samo jedna od mnogih mogućih „izvedbi“ koje proizlaze iz kvantnog „scenarija“, kako bi druge izvedbe mogle izgledati?

https://www.youtube.com/watch?v=ArXpx5cQhP0