Šta ostaje svemiru nego da jednog dana završi kao beskonačno, hladno ništavilo. 

svemir detalj

Ranije* su naučnici razmatrali i mogućnost ponovnog sažimanja svemira sa adekvatnim povećavanjem temperature do nezamislivog stepena. Naime sve je zavisilo od toga koliko materije u kosmosu ima. Ukoliko je ima dovoljno početno širenje nastalo u Velikom prasku, gravitacija materije bi, po toj teoriji, konačno zaustavilo širenje te bi otpočeo obrnut proces sažimanja i svemir bi se urušio u beskrajno gustu singularnost poput one iz koje je i nastao, što bi moglo da izazove neki novi Veliki prasak… itd. 

*(još ranije pretpostavljalo se da svemir postoji oduvek i da je večan ali se to pokazalo nemogućim) 

Međutim  na samom kraju prošlog veka scenario sažimanja je otišao u istoriju. Dva nezavisna tima astronoma su merila eksplozije supernovih u dubokom svemiru i otkrila da su one mnogo dalje nego što su očekivali i nego što je do tada važeća teorija predviđala. Zaključeno je da postoji neka misteriozna sila koja dodatno ubrzava širenje. Danas se ta sila pripisuje tamnoj energiji o kojoj se zna da postoji i da je ima oko 70 procenata ukupne mase  univerzuma. Preostali deo materije otpada na tamnu materiju za koju se takođe zna samo da postoji i da je ima oko 25 ili tako nešto procenta – to je uglavnom sve. Ono što naučnici vide svojim instrumentima, moćnim teleskopima, ono što nam je poznato, čini svega 5 procenata postojećeg. To je sve samo po sebi zanimljivo pa i činjenica da mi poznajemo zapravo tek majušni, gotovo neprimetan delić univerzuma. 

Ali da se vratimo sudbini svemira. Tamna energija je toliko moćna da izaziva nepovratno širenje svemira. Svemir se širi i nikad neće prestati da se širi, nikad neće čak ni usporiti širenje i ono će se samo ubrzavati - do kraja vremena. 

Sa našeg stanovišta biće to jeziva smrt, mada ne gora od toplotne koju smo pominjali na početku. Ali to nikog ne uzbuđuje suviše (mada ima izuzetaka).


Bruklin se ne širi

A ne uzbuđujuće nas jer će se tako nešto dogoditi kroz besmisleno, nepojmljivo mnogo vremena. 

 

Iz članka Kada će smak sveta?

Glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi... koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka - džinovska crna rupa. 
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne"). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

 

Ali, kažemo da nas (sem ponekog) konačna sudbina univerzuma ne obespokojava. Mnogo, mnogo ranije, mada ipak u nepojmljivo dalekoj budućnosti, nestaće i naša planeta, a sa njom čitav živi svet na njoj, nestaće i sama naša galaksija u sadašnjem obliku nakon sudara sa Velikom galaksijom u Andromedi. Sem toga mi imamo dovoljno događaja našoj lepoj planeti Zemlji koji samo iskaču pred nas oko kojih možemo i treba da se brinemo. Što ne znači da nas i sudbina univerzuma ne zanima 😊