Po prvi put astrofizičari su upotrebili veštačku inteligenciju (VI) za stvaranje složene 3D simulacija univerzuma. Rezultati se dobijaju brzo i tačno iako autori nisu sasvim sigurni kako sve to funkcioniše.
Pre mnogo vekova, drevni naučnici su pokušavali da savladaju alhemiju, odnosno tajanstvene procese pretvaranja olova u zlato. Vremenom je shvaćeno da su se alhemičari bavili “ćoravim poslom” (iako savremena hemija leži na mnogim otkrićima upravo tih alhemičara), ali savremeni naučnici su uspeli da reše tajnu jedne još neverovatnije transformacije: pretvaranja ugljenika, osnovnog sastojka života na planeti, u dijamante.
Postoje pouzdani dokazi da je većina materije u našem univerzumu tamna i da je ne može opisati Standardni model fizike čestica. Postojanja tamne materije je neupitno jer potiče iz astrofizičkih i kosmoloških posmatranja izvršenih u različitim razmerama i epohama našeg univerzumu. Na primer, pozadinsko mikrotalasno zračenje ili rotacije galaksije uključuje veoma različitu fiziku i periode u evoluciji našeg univerzuma, ali oboje zahteva da se oko 75% sadržaja materije univerzuma sastoji od hladne, nebarionskebarionske, tamne materije.
Kada pogledamo u noćno nebo, šta vidimo? Zvezde, Mesec, po neku planetu ali najveći deo je potpuno mračan. Ako se zamislimo, ne bi trebalo da je tako. U našoj galaksiji ima oko 200 do 400 milijardi zvezda, a u vidljivom svemiru 200 milijardi galaksija. Zar ne bi trebalo da noćno nebo ne bude mračno.
Nasilni sudari čudovišnih objekata, kao što su crne rupe i neutronske zvezde dobuju po tkivu univerzuma, stvarajući gravitacione talase. Ljudi su tokom većeg dela istorije bili nesvesni te nebeske tutnjave. Od skora nam se otvorilo još jedno čulo.
Baterija koja se sama napuni kada se isprazni, i pri tome njen životni vek, tokom koga se sama dopunjava kada se isprazni, može trajati vekovima, nije naučna fantastika nego moguća stvar.
Biti astronaut nikad nije bilo lako. Iako je to danas mnogo manje opasno zanimanje nego u prošlosti, muškarci i žene posvećeni osvajanju kosmosa znaju da tokom misije postoji mnogo stvari koje bi mogle poći kako ne treba. Ali od svih opasnosti postoji jedna koja obično ostaje neprimećena a koja je uprkos tome prisutna u svakoj misiji. Mislim na zračenje.
Pogon sa konstantnim ubrzanjem je najobećavajući pogon za svemirska putovanja. Za razliku od postojećih pogona koji u kratkom vremenu daju veliko ubrzanje, od više G (G je sila kojom nas Zemlja privlači i našoj masi daje našu težinu), pogon konstantnog ubrzanja konstantno ubzava svemirski brod ubrzanjem od 1G (dodatnih 9,81 m/s svake sekunde). 1G je idealno ubrzanje za čoveka jer se time stvora veštačka gravitacija. Putnici bi imali svoje zemljske težine i osećali bi se prijatno kao na Zemlji. Ne bi bili u pogubnom po zdravlje bestežinskom stanju ili pod velikim G.
Sve češće se u državnim ustanovama, bankama i lokalina na plafonima vide mali uređaji koji predstavljaju detektore dima. Njihov zadatak je da uključe automatski sistem vodenih prskalica koje treba da ugase potencijalni požar. Malo ljudi zna da je glavni deo tog prostog uređaja radioaktivni elemenat americijum-241. Kakve veze ima radioaktivnost sa detekcijom dima?
Na koji način je moguće povezati supu i zvezde? Nikako, sem u tekstovima objavljenim u AM. Prati ovaj trag do kraja, pa ćeš se i sam uveriti.
