U Vikipediji piše: Pitagorina teorema izražava vezu koja postoji između tri stranice pravouglog trougla u euklidskoj geometriji.
Ako bi slučajan putnik od Marseja krenuo malo u kontinentalni dio Francuske, te posle nekih 70-ak kilometara naletio na mjesto zvano Sen Pol le Dirans, eventualno nekako nabasao na hale sa natpisom ITER i pokušao da uđe, sigurno bi ga uhapsilo obezbjeđenje. Ali ajde da računamo da bi nekim čudom uspio da baci pogled šta ima tamo. Šta god da pomislio, sigurno ne bi da su pred njegovim očima prvi koraci čudesnog poduhvata: izgradnja najsloženije mašine ikad dizajnirane. ITER (International Thermonuclear Experimental Reactor) predstavlja najveći i najambiciozniji projekat u dosadašnjem razvoju tehnologije naše civilizacije.
Solarni fluks neposredno van Zemljine atmosfere naziva se ‘solarna konstanta’ i ima približnu vrednost od 1373 W/m2[1]. Refleksija, raspršivanje i apsorpcija svetlosti u atmosferi mogu da smanje tu vrednost za 15–80% pre nego što stignu do Zemljine površine. Raspršivanje i apsorpcija ne utiču podjednako na sve talasne dužine, pa dolazi do značajnih promena u spektralnoj distribuciji Sunčeve svtlosti kako svetlost prodire u atmosferu.
Ne mogu da se setim da je Amerika decenijama unazad smislila išta novo a da nije oružje, što bi opravdalo ulogu njihovog lidera na planeti. Već godinama njihov glavni izvozni proizvod su društvene mreže, estrada, dolar i demokratija. Sreća njihova što je ova tema skopčana sa kosmosom, inače bih je ignorisao.
Ako postoji ijedan propulzivni sistem koji se smatra kontroverznim, to je EmDrive (Electromagnetic Drive). Za početak, zato što velika većina fizičara na planeti čak poriče da se uopšte radi o pogonskom sistemu. Ne samo da se ne raščišćava, već sapunica EmDrive svakog dana postaje sve složenija. Relativno nedavno grupina istraživača iz Nasinog centra Johnson testirala je motor EmDrive u vakuumskim uslovima, očito s uspehom. Vest se pojavila na portalu Nasaspaceflight.com i za nekoliko dana je odjeknula u hiljadama medija.
Povodom članka Paradoks nadsvetlosnog širenja svemira stiglo je više zanimljivih komentara i pitanja. Odgovor na njih objavljujemo ovde.
Skorašnji članak „Tkanje univerzuma se širi nadsvetlosnom brzinom“ i komentari koji su usledili stavili su pod lupu ovaj naizgled nemoguć fenomen koji izpočetka buni i mnoge fizičare i astronome. Kako je moguće da se svemir širi brže od svetlosti kad već više od jednog veka znamo da je brzina svetlosti najveća moguća brzina?! To ograničenje je toliko dobro istraženo i potvrđeno da je u naše vreme praktično deo inžinjeringa. Objasnićemo o čemu se tu radi i u kom smislu svemir se širi brže od svetlosti a u kom smislu ne, i kako to da nema konflikta sa Ajnštajnovim ograničenjem brzine. Drugi interesantan aspekt je da se nadsvetlosno širenje često interpretira da daleke galaksije nestaju van našeg vidlivog horizonta. Objasnićemo zašto to nije slučaj i šta se u stvari dešava sa našom slikom noćnog neba. U celini, ovaj ekstremni režim pomaže da se bolje shvati sam koncept širenja svemira.
Ako živite na severnoj hemisferi i podignete pogled u nebo, u martu i aprili, neposredno posle sumraka ili pre svitanja, možda ćete primetiti bled svetlosni pojas. Na južnoj hemisferi može se primetiti posle sumraka krajem leta ili pre izlaska sunca. Taj svetlucavi sjaj je Zodijačka svetlost. Pruža se od Sunca preko pojasa zodijaka preklapajući ekliptiku. Svetlost je slaba tako da se u prisustvu Meseca ne vidi.
Jedan od osnovnih zakona fizike, koje je Ajnštajn postavio pre više od 100 godina, jeste da postoji krajnja brzine, preko koje ništa ne može da se kreće. Brzina svetlosti. Ta maksimalna brzina, 299.792.458 m/s, je brzina kojom sve čestice bez mase putuju kroz vakuum svemira. Ako imaju masu, mogu se samo približiti (ali nikada dostići) tu brzinu. Maksimala brzina kretanje kroz sredinu koja nije vakum, manja je od brzine svetlosti u vakumu.
Taman kad smo mislili da smo nešto ukapirali o ustrojstvu vaseljene i kako ona radi, 70-ih godina je započeo haos koji se do danas ne miruje.
