Ljudi me često pitaju: „Zar ne bi bilo divno kada bismo mogli da se vratimo?“ Svi nosimo taj prtljag – reč koju nismo smeli da izgovorimo, pogrešnu odluku ili postupak koji je povredio nekoga. To je duboko ljudski osećaj, čak i plemenit; pokazuje da nam je stalo do ishoda i da želimo da popravimo svet. U tim trenucima očajnički tražimo kosmičko dugme „undo“ kako bismo ispravili grešku staru samo pet minuta.

Međutim, univerzum je izuzetno strog učitelj. On ne mari za naše žaljenje niti za naše emocije. On mari isključivo za pravila igre, a ta pravila su neumoljiva. Kao fizičar, proveo sam život pokušavajući da razmrsim te čvorove, i istina je zapanjujuća: vrata ka prošlosti nisu samo zaključana – ona uopšte ne postoje. Prošlost nije reka uz koju možemo plivati ako dovoljno snažno zaveslamo; ona je neprobojan zid sazdan od same strukture stvarnosti. Prvi princip nauke je da ne smemo zavaravati sebe, a mi smo osobe koje je najlakše zavarati. Vreme je strela, i ona leti samo u jednom pravcu.

Uzmite običnu porcelansku šolju kafe, stavite je na ivicu stola i gurnite. Prasak. Drška otpada, kafa se razliva po tepihu, krhotine lete na sve strane. Svi smo videli ovaj prizor, ali niko nikada nije video obrnuto: da se mrlja sa tepiha sama podigne, pretvori u tečnost i skoči nazad u šolju, dok se krhotine keramički spajaju bez ijedne pukotine.

Zašto se to ne dešava? Zakoni kretanja za jedan jedini atom rade savršeno u oba smera. Ali kada imate milijarde i milijarde atoma, haos preuzima komandu. To nazivamo entropija. Ona je „šerif univerzuma“, oličen u Drugom zakonu termodinamike, koji kaže da sistemi uvek teže prelasku iz reda u nered.

„Priroda voli beskonačne opcije, priroda voli nered.“

Postoji samo nekoliko načina da šolja bude čitava, ali postoji beskonačno mnogo načina da bude polomljena. Da biste putovali unazad i poništili taj pad, morali biste da ubedite svaki molekul vazduha koji je vibrirao pri udaru i svaki foton toplote koji je napustio kafu da se okrenu i marširaju nazad u strogu formaciju. Univerzum je tvrdoglav; on voli svoje rasipanje toplote i zvezde koje sagorevaju. Mi neprekidno padamo kroz vreme, od stanja visokog reda ka totalnom neredu. Taj pad se ne može zaustaviti, a svakako se ne može padati nagore.

Geometrijska zamka: Zemlja je pokretna meta

Čak i ako zanemarite entropiju, suočavate se sa brutalnom geometrijom. Kada maštate o povratku 10 minuta u prošlost kako biste popravili razgovor sa šefom, zamišljate da izlazite iz vremeplova u istoj kancelariji. Ali zaboravljate da se naša „pozornica“ kreće zastrašujućom brzinom.

Dok sedite u stolici, Zemlja se rotira brzinom od oko 1.600 km/h. Ona orbitira oko Sunca brzinom od 107.800 km/h. Čitav solarni sistem juri oko centra galaksije brzinom od preko 800.000 km/h, dok sama galaksija juri kroz prostranstvo brzinom većom od 1,6 miliona kilometara na čas.

Ako biste se vratili kroz vreme, a ostali na istim koordinatama, pre deset minuta Zemlja uopšte nije bila na tom mestu. Bila bi hiljadama kilometara daleko. Zakoračili biste u vakuum svemira, gde biste se trenutno smrzli i ugušili. Filmska industrija greši jer razdvaja prostor i vreme, ali to je jedno tkivo – prostorvreme.

U univerzumu ne postoji nikakvo fiksno sidro niti kuka za koju se možete uhvatiti i reći: „Drži mi ovo mesto dok se vratim“. Sve leti i sve se udaljava. Pokušaj da pogodite Zemlju pre 10 minuta bio bi kao pokušaj da ispalite metak sa vrteške i pogodite muvu u vozu koji se kreće, a koji je udaljen pet kilometara. Takva preciznost nije samo teška; ona je fizički nemoguća jer ne postoji apsolutna mreža prema kojoj biste je izmerili.

Kosmički policajac: Granica brzine svetlosti

Fizika dopušta putovanje u budućnost kroz vremensku dilataciju. Ako letite blizu crne rupe, za vas prođe par sati, dok na Zemlji prođu milenijumi. Ali to je karta u jednom pravcu. Možete videti budućnost, ali se ne možete vratiti da nam o njoj pričate.

Da biste se kretali unazad, matematika sugeriše da bi vam bila potrebna brzina veća od brzine svetlosti. Tu priroda postavlja „kosmičkog saobraćajca“. Što se brže krećete, postajete teži. Da biste dostigli samu brzinu svetlosti, bila bi vam potrebna beskonačna energija. Ne „mnogo“ energije, već beskonačna. To znači da u celom kosmosu nema dovoljno „goriva“ da vas gurne preko te linije. Ta granica štiti prošlost; ona nam brani da preteknemo svetlost koja nosi sliku onoga što se dešava upravo sada.

Logički kolaps: Fabrika paradoksa

Univerzum je možda čudan i kvantan, ali je dosledan. On ne dozvoljava besmislice poput „kvadratnog kruga“. Putovanje kroz vreme je, s druge strane, fabrika paradoksa. Svi znamo za „Paradoks dede“: ako ubijete svog pretka, nikada se nećete roditi da biste uopšte mogli da se vratite. To je „bag“ u stvarnosti.

U našem svetu uzrok mora prethoditi posledici. Šibica mora biti upaljena pre nego što vatra krene. Zamislite telefon koji zove prošlost. Pozovete sebe pre pet minuta i kažete: „Nemoj se javljati na telefon“. Ako se ne javite, nikada niste primili poziv, pa niste ni mogli da kažete sebi da se ne javite. To je logički kolaps. Neki teoretičari beže u „zemlju fantazije“ o grananju vremenskih linija i paralelnim univerzumima, ali to je čisto varanje. To je bežanje od problema u svet mašte. U našem univerzumu informacija mora ostati konzistentna; ne može postojati informacija koja uništava sopstveno poreklo. To je jednostavno besmislica.

Zaključak: Dar neizbežne sadašnjosti

Možda vam zvuči deprimirajuće što smo zarobljeni u sadašnjosti, na ivici talasa koji nas nosi napred. Ali ja to vidim drugačije. To je dar. Da možemo da se vratimo i ispravimo svaku grešku, ovaj trenutak ne bi imao nikakvu vrednost. Bio bi samo skica, proba koju možemo obrisati kad god poželimo.

Zato što nema povratka, ovaj trenutak je apsolutan. Naša životna priča se piše trajnim mastilom, a ne olovkom sa gumicom. Univerzum nam poručuje da naša dela imaju trajne posledice koje odjekuju zauvek. Ne treba žaliti za vremeplovom; greške koje smo napravili sada su deo same strukture stvarnosti, deo nas samih.

Pripremio: Dragan Tanaskoski

Izvor: Feynman Analysis