Los Alamos. 1944. Pustinja. Najpametniji čovek koga sam ikada znao upravo je pogrešio. Nije to bila sitna greška. Bio je to potpuni promašaj. Prošao je pored nečega što sam ja video kristalno jasno. U tom trenutku, kao mladi naučnik od tek dvadeset i šest godina, shvatio sam nešto što će zauvek promeniti moje viđenje inteligencije. Mozak Džona fon Nojmana nije bio samo brži od naših. Bio je suštinski drugačiji.

U jeku projekta Menhetn, dok su se oko nas kretali giganti poput Openhajmera, Fermija i Bethea, „Džoni“ je bio anomalija. Dok su drugi nosili teret sveta na svojim ramenima, on se smejao. Pričao je masne viceve na četiri jezika. Vozio je prebrzo i živeo previše dobro. Usred pustinjske žege, gde smo svi hodali u znojavim majicama, on je nosio trodelna odela, spreman za sastanak odbora usred kanjona. Ali iza te fasade šarmantnog domaćina krio se um koji su njegovi savremenici smatrali gotovo neljudskim.

Slika: Džon fon Nojman: Čovek koji je dizajnirao arhitekturu na kojoj počiva skoro svaki server, računar, laptop i pametni telefon koji danas koristimo

Mozak kao „emergentni organ“: Percepcija iznad kalkulacije

Kada su pitali Hansa Bethea, Fajnmanovog mentora i čoveka koji nije bio sklon preterivanju, o fon Nojmanu, on je ponudio uznemirujuću tezu. Rekao je da fon Nojmanov mozak predstavlja „emergentni organ“, viši nivo biološke kompleksnosti u odnosu na obične smrtnike. To nije bila samo metafora.

Njegova brzina nije bila stvar bržeg „procesora“ ili kvantitativne nadmoći. Bila je to kvalitativna razlika u percepciji. Dok bi drugi naučnici pokušavali da postave problem, fon Nojman bi već davao rešenje, kao da ne računa, već prosto čita sa stranice koju samo on vidi. Ta moć je bila očigledna još od detinjstva: sa šest godina je u glavi delio osmocifrene brojeve, sa osam vladao kalkulusom, a sa dvanaest pamtio čitave tomove svetske istorije, reč po reč. Njegov tutor matematike, profesor Segő, jednom je plakao nakon časa sa mladim Džonijem – bio je to plač čoveka koji je prvi put sreo um protiv kojeg se ne može.

Ovaj osećaj inferiornosti delili su čak i najveći umovi 20. veka. Eugene Wigner, i sam nobelovac, zabeležio je to sa brutalnom iskrenošću:

„Poznavao sam mnogo inteligentnih ljudi. Poznavao sam Maksa Planka, Vernera Hajzenberga, Pola Diraka. Lav Silard i Edvard Teler bili su mi bliski prijatelji. Čak je i Albert Ajnštajn bio moj dobar prijatelj. Ali niko od njih nije imao um tako brz i oštar kao Džon fon Nojman. To sam često govorio u prisustvu tih ljudi i niko mi nikada nije protivrečio. I pored sve te briljantnosti, niko nije mogao da se meri sa njim.“

Logika protiv slika: Sudar dva sveta

Fajnman je shvatio da tajna te brzine leži u odsustvu onoga što je on sam najviše cenio: mentalnih slika. Fajnman je bio sinestetičar. Za njega su jednačine imale boje – slovo j je bilo svetlo-žućkasto, n ljubičasto-plavo, a x tamno-braon. On je video čestice kako se kreću, crtao je male strelice i dijagrame koji su mu govorili ono što simboli nisu mogli. Fajnmanovi dijagrami nisu bili alat za podučavanje; oni su bili njegov način razmišljanja.

Fon Nojman je bio suprotnost. On je operisao u sferi čistih simbola i apsolutne logike. Stanislav Ulam je opisao taj mozak kao mašinu sa zupčanicima uklopljenim do hiljaditog dela inča. Tamo gde je Fajnman tražio intuitivni uvid u to zašto nešto radi, Džoni je munjevitom preciznošću demonstrirao kako to radi kroz čistu manipulaciju apstrakcijama. Nisu mu bile potrebne slike; on je video samu arhitekturu logike.

Arhitekta modernog sveta: Genije koji nije trebao kompjuter

U korporaciji RAND, vojnom „think-tanku“, plaćali su fon Nojmana za vreme koje provodi – brijući se. Verovali su da su ti sitni komadići misli koje bi zabeležio u ogledalu svakog jutra vredniji od meseci rada čitavih timova istraživača.

Jednom prilikom, istraživači su mu izložili problem čije rešenje je zahtevao izgradnju kompjutera moćnijeg od svakog kompjutera tog vremena. Prezentacija problema je trajala dva sata, ispunjena grafikonima, tabelama i tablama punim jednačina. Džoni je sedeo nepomično, glave zagnjurene u šake, izgledajući kao da mu je mozak, kako je jedan kolega primetio, negde odlutao. Kada su završili izlaganje, samo je podigao glavu i rekao: „Gospodo, kompjuter vam nije potreban. Imam rešenje.“ Rešio je sve u glavi dok su oni još uvek objašnjavali problem.

Paradoks je u tome što je upravo taj čovek, kome kompjuter nije bio potreban, dizajnirao arhitekturu na kojoj počiva skoro svaki server, računar, laptop i pametni telefon koji danas koristimo. Pored toga, postavio je temelje teorije igara i pretvorio kvantnu mehaniku u rigoroznu disciplinu. Svako od ovih polja bilo bi dovoljno za legendarnu karijeru; za njega, to su bili samo usputni rezultati.

Paradoks nesigurnosti: Strah od zaborava

Najfascinantniji deo fon Nojmanove priče nije njegova moć, već njegova sumnja. Iako su ga drugi smatrali nadljudskim, on je privatno patio od dubokog osećaja da nije dovoljno kreativan. Plašio se da će ostati zapamćen samo kao vrhunski kalkulator, dok će ljudi poput Kurta Gdela biti upamćeni rame uz rame sa Pitagorom.

Grizla ga je činjenica da je radio na istim problemima kao Gedel, ali da je neko drugi „stigao tamo prvi“. Verovao je da mu nedostaje taj iracionalni, duboki uvid koji su imali Ajnštajn ili Gdel. Kako je Wigner primetio, Ajnštajnovo razumevanje je bilo dublje i originalnije, dok je Džoni bio „samo“ najbrži. Ako je čovek koji je izmislio moderni svet verovao da nije uradio dovoljno, šta to govori o prirodi ljudske sumnje? Možda je nesigurnost neodvojiv deo procesa brige o sopstvenom radu.

Povratak u Budimpeštu: Kada mašina utihne

Kraj je bio surov. Godine 1957. rak je napao mozak koji je rešavao beskonačne nizove u sekundi. Odjednom, čovek koji je pamtio telefonske imenike nije mogao da se seti osnovne matematike. Univerzum je pokazao svoju ravnodušnost prema genijalnosti.

U poslednjim danima, fon Nojman se vratio korenima. Prestao je da govori engleski i vratio se mađarskom jeziku svog detinjstva u Budimpešti. Čak i tada, njegova senka je plašila moćnike.

Vojska je postavila naoružanu stražu ispred njegove bolničke sobe. Strahovali su da bi fon Nojman, u bunilu izazvanom lekovima i bolešću, mogao nesvesno da izgovori poverljive nuklearne tajne koje je decenijama čuvao u svojoj glavi. Čak i na samrti, njegov um je tretiran kao bezbednosni rizik najvišeg nivoa.

Dok mu je brat sedeo uz postelju, Džoni je, iz memorije, recitovao Geteovog „Fausta“. Reč po reč, na jeziku na kojem ga je prvi put pročitao kao dečak. Taj neverovatni mehanizam radio je do samog kraja, čak i kada je svetlo počelo da se gasi.

Različite staze do istine

Lekcija koju nam je ostavio Ričard Fajnman posmatrajući fon Nojmana je jasna: ne postoji jedan način da se bude genije. Postoje oni koji idu pravo kroz problem svojom sirovom snagom i brzinom, i oni koji vide oko problema, tražeći elegantne putanje i slike.

Nauka i svet zahtevaju oba pristupa. Potrebni su nam oni koji pitaju „zašto“ i oni koji znaju „kako“. Ali možda najvrednije što možemo naučiti od fon Nojmana nije matematika, već činjenica da je čak i „vanzemaljski“ mozak bio podložan duboko ljudskoj sumnji.

Sumnja nije znak slabosti; ona je dokaz da još uvek pokušavate da dosegnete nešto veće od sebe. Ako se ikada zapitate da li je vaš rad dovoljno dobar, setite se Džonija fon Nojmana. Možda je upravo ta nesigurnost koju osećate jedini siguran znak da niste prestali da tragate. Da li je vaša sumnja zapravo potvrda da ste na putu ka nečemu velikom?

Iz sećana Ričarada Fajnmana

Piredio: Dragan Tanaskoski

Izvor: Mathematically Proven