Prolazne lunarne pojave 
(engl. Transient Lunar Pheomena - TLP)

aristarh 
Krater Aristarh (označen crvenom tačkom)

Jedne majske noći, tačnije 4. maja 1783. ser Viljam Heršel, engleski astronom koga neki smatraju najvećim osmatračem neba svih vremena, primetio je nad kraterom Aristarh nekakvu svetlu, crvenkastu pegu, veličine osrednje zvezde. Krater je bio obavijen mrakom pošto je na tom delu Meseca vladala noć i ova pega se lepo videla. Četiri godine kasnije, 19. i 20. aprila 1787, na istom mestu Heršel je ponovo ugledao svetlucanje. Po njemu radilo se o erupciji vulkana. 

Heršel je bio odličan astronom. Postao je čuven 1781. kada je otkrio planetu Uran i od tada se njegovo mišljenje slušalo sa velikim respektom. 

Ipak, danas postoji sumnja u Heršelov izveštaj o vulkanu na Mesecu. Oblast oko kratera Aristarh poznata je kao najsvetlija na celom Mesecu. Ponekad, kada je obasjana pepeljastom svetlošću, ova oblast može da se vidi čak i kad se nalazi u mraku. Sasvim je moguće da slavni astronom nije posmatrao nikakvu erupciju vulkana već samo svetlo Mesečevo tlo oko kratera Aristarh. 

alfons
Krater Alfons (crvena tačka)

Međutim, nakon Heršela usledili su i drugi izveštaji o sličnim pojavama na Mesecu, a u neka od tih izveštaja ne možemo sumnjati. N. A. Kozirev, upravnik Astrofizičke opservatorije na Krimu, opazio je 3. novembra 1958. jednu crvenkastu pegu ublizini centralnog vrha kratera Alfons. Pega je nakom pola sata iščezla, ali je Kozirev pre toga uspeo da načini njen spektrogram. U spektrogramu se nalazila pruga karakteristična za molekul C2 pri temperaturi do 2000°C.

Od tada ove i slične pojave se pomno osmatraju i beleže, ali one ni do danas nisu razjašnjene. U proseku traju oko petnaest minuta, a zatim nestaju te su po toj osobini dobile naziv kratkotrajne lunarne pojave. Ispoljavaju se u vidu obojenih mrlja, sumaglica, pega, tamnih zamagljenja itd. Najčešće se javljaju duž granica mora, zatim u blizini centralnih vrhova, velikih morskih kratera, u podnožju nabora i valova na morskoj površini, ali ima ih i na kopnu. Na pojedinim mestima opažene su više puta, na primer u krateru Aristarh zabeleženo je preko stotinu takvih fenomena, u krateru Platon oko trideset itd. Zanimljivo je da se lokacija ovih pojava u nekim slučajevima podudara sa epicentrima nekoliko dubokih lunotresa. Čini se i da broj pojava stoji u izvesnoj vezi sa položajem Meseca prema Zemlji. One su najbrojnije kada Mesec prolazi kroz perigej, a zatim i kada je Mesec u blizini apogeja.

To je otprilike ono što se danas zna o ovim pojavama. Ostalo su pretpostavke. Godine 1968. NASA je objavila prvi katalog kratkotrajnih lunarnih fenomena (Chronological Catalog of Reported Lunar Events). Katalog je 1971. dopunjen sa novim slučajevima tako da je ukupan broj pojava iznosio 713. Međutim ovaj broj treba sa rezervom prihvatiti pošto su neke pojave sasvim sigurno rezultat optičke varke ili krive interpretacije onog što se opazilo. Ipak, neke pojave su ne sumnjivo endogenog porekla a to navodi na zaključak da unutrašnjost našeg satelita geološki nije sasvim mrtva. Neki naučnici su spremni da čitavu misteriju ovih pojava objasne postojanjem kakvih-takvih vulkanski aktivnosti uprkos veoma debelom čvrstom plaštu našeg Meseca.


Odabrani članci o Mesecu