Po Mičio Kakuu

Verovatno ste je videli, čak i ako niste znali šta gledate. To je ona nejasna mrlja svetlosti na noćnom nebu, slab sjaj za koji su drevni astronomi mislili da je samo oblak. To je Andromeda, naša najbliža velika galaksija, naš kosmički sused.

Ipak, postavlja se jedno duboko pitanje: zašto, uprkos svom našem tehnološkom napretku i najsmelijim snovima, nikada nećemo moći da je posetimo? Dozvolite da vam dokažem — matematički, logički i fizički — zašto ni vi, ni ja, niti bilo koji čovek koji će ikada živeti, nećemo kročiti u Andromedu. A obećavam vam, kada shvatite zašto, više nikada nećete gledati na noćno nebo na isti način.

U sredini, bleda pega je M 31 ili Velika galaksija u Andromedi. Ili kraće: Andromedina galaksija. Kroz teleskp se vidi mnogo jasnije.

Problem razmere: Ljudski život naspram kosmičkog ponora

Počnimo sa jednim brojem: 2,5 miliona svetlosnih godina. To je udaljenost do Andromede. Većina ljudi čuje taj broj i klimne glavom kao da ga razume, ali naš um nije evoluirao da pojmi ovakve razmere. Hajde da to razložimo.

Svetlost putuje brzinom od 300.000 kilometara u sekundi. Svetlost je nezamislivo brza. U vremenu koje vam je potrebno da pročitate ovu rečenicu, snop svetlosti bi mogao da obiđe Zemlju sedam puta. To znači da kada bismo mogli da putujemo tom brzinom – najbržom mogućom brzinom u univerzumu – trebalo bi nam 2,5 miliona godina da stignemo do Andromede.

Da stavimo to u perspektivu: anatomski moderni ljudi, bića koja izgledaju kao mi, postoje na Zemlji tek oko 300.000 godina. Naše putovanje brzinom svetlosti trajalo bi više od osam puta duže od celokupne istorije ljudske vrste.

Zamislite svaku civilizaciju koja je ikada postojala. Egipćani, Rimljani, svaka imperija koja je nastala i nestala, svaki rat, svaki izum, svaka osoba koja je ikada živela, volela i umrla – sve to staje u tih 300.000 godina. A vama bi na putu ostalo još 2,2 miliona godina.

Zakon fizike je apsolutan: Ne možete putovati brzinom svetlosti

Stvari postaju još teže, jer putovanje brzinom svetlosti nije samo teško – ono je nemoguće. I to nije nemoguće na način na koji je za većinu ljudi nemoguće popeti se na Mont Everest. To je fundamentalna nemogućnost.

Prema Ajnštajnovoj teoriji specijalne relativnosti, kako se objekat sa masom ubrzava i približava brzini svetlosti, energija potrebna za dalje ubrzanje raste eksponencijalno. Da bi se bilo šta sa masom ubrzalo do tačne brzine svetlosti, bila bi potrebna beskonačna energija. A beskonačna energija ne postoji. Univerzum je nema.

Ova granica nije tehnološka prepreka koju ćemo jednog dana prevazići; to je osnovni zakon prirode.

...to nije nemoguće kao što je za većinu ljudi nemoguće popeti se na Everest. To je nemoguće kao što je nemoguć kvadratni krug, kao što je 2 plus 2 jednako pet.

Dakle, svaki put kada u naučnoj fantastici vidite brodove kako skaču u „brzinu svetlosti“, znajte da to krši fundamentalne zakone univerzuma. Nije pitanje da li ćemo to „jednog dana rešiti“. Nećemo. Matematika to ne dozvoljava.

Naša najbrža tehnologija je kosmički spora

U redu, ne možemo dostići brzinu svetlosti. Ali šta je sa našom najboljom postojećom tehnologijom? Upoznajte Voyager 1, najbrži objekat koji je čovek napravio i koji je napustio naš solarni sistem. Kreće se brzinom od oko 61.000 km/h, odnosno 17 kilometara u sekundi. Po ljudskim standardima, to je neverovatno brzo – otprilike 17 puta brže od metka ispaljenog iz puške.

Pa, koliko bi Voyageru 1 trebalo da stigne do Andromede?

Odgovor je šokantan: 44 milijarde godina.

Da ponovimo: 44 milijarde godina. Sam univerzum je star svega 13,8 milijardi godina. Putovanje bi trajalo više od tri puta duže nego što univerzum uopšte postoji. Da ste lansirali Voyager u trenutku Velikog praska, danas biste jedva prešli trećinu puta. Ovo nije jaz koji bolji inženjering može da premosti; brojevi su jednostavno preveliki.

Surova kosmička šala: Univerzum se širi, a mi nestajemo

Ali pričekajte, kažete. Postoji preokret. Andromeda zapravo dolazi nama. Kosmos nam, čini se, nudi rešenje... pre nego što nam ga surovo otme. Andromeda juri prema Mlečnom putu i za otprilike 4,5 milijardi godina, naše dve galaksije će se sudariti i spojiti u jednu. Dakle, na neki način, ne moramo ni da putujemo – ona dolazi u susret.

Ali tu leži surova kosmička šala. Do trenutka kada Andromeda stigne, naše Sunce će već započeti svoju fazu umiranja. Pretvoriće se u crvenog džina, a Zemlja će, ako uopšte bude postojala, biti spržena, beživotna stena, ili će je Sunce u potpunosti progutati. Mi nećemo biti tu da svedočimo tom dolasku.

Ova priča se širi na ceo univerzum. Ne samo da se univerzum širi, već se to širenje ubrzava. Postoji tačka koja se zove „kosmički horizont“ – granica iza koje se galaksije od nas udaljavaju brže od brzine svetlosti. Zbog širenja samog prostora, njihova svetlost nas nikada neće dostići. One su za nas zauvek izgubljene.

U dalekoj budućnosti, za bilione godina, bilo koja inteligentna bića koja budu živela u našoj galaksiji pogledaće u noćno nebo i videće samo tamu. Neće biti drugih galaksija, nikakvog kosmičkog pozadinskog zračenja – samo mrak. Neće imati načina da saznaju da je univerzum ikada bio veći od njihovog usamljenog zvezdanog ostrva. Biće sami, ne zato što su tako izabrali, već zato što će sam univerzum sakriti sopstvenu istoriju od njih.

Zaključak: Lepota u spoznaji naših granica

Saznanje da su zvezde zauvek van našeg domašaja može delovati depresivno. Osećaj da smo zarobljeni u našem malom kutku nepojmljivo ogromnog kosmosa može biti poražavajuć. Ali postoji i drugi način da se na to gleda.

Spoznaja sopstvenih granica nije poraz; to je mudrost. Možda poenta nije da stignemo do Andromede. Možda je poenta u tome što je uopšte možemo videti, što možemo razumeti zašto ne možemo otići tamo. Protiv svih verovatnoća, mi smo ovde – svesna bića koja mogu da gledaju u nebo i postavljaju pitanja.

Univerzum je ogroman, hladan i ravnodušan, ali je takođe neopisivo lep, a vi ste ovde da tome svedočite.

https://www.youtube.com/watch?v=CJW4kybTbD8

Andromeda, naš veliki galaktički sused

Činjenice o M31